Jutarnji: Umesto nad zločinima, Hrvatska se zgražava nad istragama

“Želim se na sudu suočiti sa svojim silovateljem, bivšim šefom vojne policije u Orašju”, izjavila je pre više od četiri godine u razgovoru za Jutarnji list Tinde Benković.

Mađarica, udana za Hrvata, s kojim se u njegovom rodnom Orašju bavila ugostiteljstvom, detaljno je opisala mučne događaje iz maja 1992.

Poimence, optužila je Peru Vincetića, kojeg su u bosanskoj Posavini zvali Pero Konj, i jednog vojnog policajca HVO-a po imenu Mato. Silovali su je naizmjence.

“Bila sam izgubljena, bilo je strašno, bojala sam se da će me nakon toga ubiti” ispričala je.

“Želimo da javnost sazna što nam je učinio čovjek koji slobodno hoda Hrvatskom”, dodao je njen muž Marko Benković.

Protiv Pere Vincetića, bivšeg zapovednika Vojne policije 106. brigade HVO-a, pre šest je godina podignuta optužnica. Tereti se za brutalno mučenje više zatočenih civila, te za višekratno silovanje u Donjoj Mahali. Sada je za zločine počinjene na više lokacija u Orašju i Donjoj Mahali pritvoreno deset Hrvata ratnih veterana. Optužnica još nije podignuta, ali optužba koja im se stavlja na dušu - navodno ubistvo sedam civila - vrlo je teška.

Da, Orašje se herojskim naporima, uz ogromne žrtve, udruženom borbom Hrvata i Bošnjaka odbranilo od velikosrpske agresije, i u celoj je Posavini ostalo jedina slobodna enklava. Ali i u pravednoj borbi moguće je počiniti zločine.

Bez obzira na to šta Hrvatska o tome govorila. Nažalost, reakcije na nedavne događaje u Orašju planule su ovde brzo do granice histerije.

Kompletna se nacija strašno uzrujala, politički i medijski uveravana kako je reč o novoj antihrvatskoj zaveri. S vrha se države sugeriše da su optužbe na račun privedenih Posavljaka potpuna izmišljotina. Da se Hrvatima, navodno najvećim pravednicima na zemlji, opet pakuje. Tim povodom neviđena je količina neodgovornih i tendencioznih tvrdnji, pa i notornih gluposti, izgovorena u samo nekoliko dana. U ratnohuškačkoj se retorici bore prvaci države, bivši generali, istoričari, Hrvati po profesiji…

Predsednica je tako iznenađena, zabrinuta i u niskom startu za sazivanje Veća za nacionalnu sigurnost. Raspituje se je li iko u Hrvatskoj znao što se sprema. Priliku koristi da provuče sugestiju o krivici onih koji nisu hteli poslušati njene zahteve o “promenama u diplomatiji i službama”.

Uži kabinet premijera Plenkovića satima zaseda. Potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova Davor Ivo Stier hapšenja implicitno dovodi u vezu s proklamiranom hrvatskom politikom prema Bosni i Hercegovini. Znali smo da će biti izazova i otpora politici nove hrvatske Vlade, kaže, imputirajući krajnje netaktično da je pravosuđe u BiH tek slepi instrument političkih struktura.

Drugi potpredsednik i ministar odbrane Damir Krstičević tvrdi da se u slučaju hapšenja Hrvata u Orašju radi o političkom procesu kojemu je cilj destabilizacija Hrvatske.

Stierov prethodnik Miro Kovač sa saborske govornice slučaj proglašava dokazom “pravne nesigurnosti u kojoj žive Hrvati u susednoj državi” - pravna sigurnost je, valjda, kad se zločin ne goni i njegovi počinitelji ne inkomodiraju! - pa od hrvatske Vlade traži da unapred sazna tko će u BiH biti uhapšen, kao da se u bilo kojoj imalo ozbiljnoj zemlji privođenja najavljuju.

Mostov sveprisutni Miro Bulj tvrdi da pravosuđe BiH uglavnom podiže optužnice protiv hrvatskih branitelja, generala HVO-a, što je notorna laž.

U opoziciji vrlo slična retorika. SDP-ov Ranko Ostojić s mesta šefa saborskog Odbora za unutrašnju politiku objavljuje da su hapšenja u Orašju vrh ledenog brega. Prema njegovom mišljenju, reč je o ekstenzivnom i selektivnom korištenju pravosudnog sustava u političke svrhe. Hrvatska ne može dopustiti da Bosna i Hercegovina donosi optužnice koje nemaju pravni temelj, kaže.

I tako dalje, i tako dalje…

Generalno, umesto zgražanja zbog počinjenih zločina, politička Hrvatska pokazuje potpunu konsterniranost činjenicom da se zločin istražuje, pa se kao ključno pokušava uspostaviti pitanje modela raspolaganja ratnim dokumentima. U tom se kontekstu s besom i osudom tvrdi da “našim arhivima vršljaju razni agenti Sarajeva”, koji istorijsku građu navodno koriste selektivno u političke svrhe, doslovce, protiv politike hrvatske države i na štetu hrvatskog naroda.

Kao da Hrvatska po svojim civilizacijskim i međunarodnim obavezama nije dužna pružiti pravnu pomoć i omogućiti procesuiranje zločina. Uostalom, kad je već reč o raspolaganju arhivskim materijalima, možda bi trebalo postaviti pitanje kojim pravom Hrvatska gospodari dokumentacijom HVO-a. Ratni ministar Gojko Šušak naredio je njeno prebacivanje u Zagreb. Kao da mu je to ličnovlasništvo! Takvom odlukom samo se potvrđuje vazalski odnos HVO-a prema Zagrebu.

Ukratko, silna halabuka koja se povodom privođenja u Orašju diže po Hrvatskoj zapravo je sredstvo pritiska, kojim se od susedne države pokušava ishoditi zaustavljanje i odustajanje od procesuiranja ratnih zločina. Istina, Bosna i Hercegovina jako je široko to zahvatila: nekoliko hiljada osoba protiv kojih se vode istrage, od toga nekoliko stotina Hrvata. Hrvatska se odlučila za drugačiju praksu, ne čačka ni tamo gde bi trebala. Ali, način na koji reaguje u ovom slučaju ne koristi njenom međunarodnom ugledu. U diplomatskim krugovima prilično su iznenađeni potpuno ishitrenim i preterano uzrujanim, gotovo proključalim postupcima službenog Zagreba. Čude se otkud toliko nervoze u ekipi koja se inače predstavlja kao umerena. Reč je, nedvosmisleno, o neprimjerenom pritisku na pravosudne institucije BiH.

Dovesti hapšenje desetorice iz Orašja u vezu s posetom premijera Plenkovića komšijskoj Bosni i Hercegovini nije baš najpametnije. Zapravo je vrlo brzopleto i paušalno.

Može se razumeti kad HDZ-ovi politički oponenti jašu na takvoj interpretaciji. Kad SDP-ov Fred Matić akciju privođenja osumnjičenih neposredno nakon boravka hrvatskog premijera u Sarajevu proglasi šamarčinom koju su mu domaćini odvalili. Ali, začuđuje da i u Vladi prihvate takvo tumačenje. Da sam Plenković govori o tome kako je tajming događaja u Orašju indikativan, premda priznaje da se policijska operacija pripremala duže vreme. Vremenska koincidencija postoji. Ali pravosuđe čak ni u slabo funkcionirajućoj Bosni i Hercegovini nije tek puka ekstenzija političkih vođa. Utoliko se i premijerova izjava kojom je kazneni progon Posavljaka proglasio politički motiviranim može smatrati prilično neopreznom i neozbiljnom. Odnosno, previše je ozbiljna da bi se mogla ostaviti neobjašnjenom i neargumentiranom.

Kad je reč o proklamacijama, Hrvatska je veliki prijatelj Bosne i Hercegovine. Ali, neki konkretni potezi ne izgledaju tako. Privođenje ratnih veterana u Orašju trenutno proizvodi takve tenzije kakvih nije bilo od tragičnog vremena hrvatsko-bošnjačkog rata iz 1993. godine. Zatim, forsiranje s čela hrvatske države, prvo od predsednice Republike, a sada i nove Vlade, nekakvog koncepta dogradnje Dejtonaa i “federalizacije BiH” razlog je ozbiljne skepse. Čak je i američka predstavnica u Sarajevu smatrala potrebnim izaći pred javnost upozoravajući da SAD čvrsto podupire Dayton.

Potom, nedavni juriš trojice hrvatskih ministara, s tadašnjim potpredsednikom Vlade Božom Petrovim, na Stolac, gje su o gorućim problemima, koji su eskalirali u povodu izbora, razgovarali samo s hrvatskom stranom. Sada se pokušava zavrteti ideja o tome da bi Hrvatska sagovornika o sudbini BiH mogla naći u premijeru Srbije Aleksandru Vučiću. Zastrašujuća zamisao koja sugeriše zaobilaženje Bošnjaka i povratak na ratnu politiku, kada su se Slobodan Milošević i Franjo Tuđman domunđavali o podeli Bosne i Hercegovine.

Takvu najavu u Sarajevu mogu smatrati samo neprijateljskim aktom.