Devedesete u hiljadu reči

Iako je zvanična politika to demantovala, Srbija je bila više nego uključena u ratove u Sloveniji, Hrvatskoj i u BiH i podnela njihov teret. Kroz ekonomsko, vojno i političko podržavanje Srba u BiH i Hrvatskoj, Srbija se svakim danom sve više slabila. Međunarodne sankcije, veliki broj izbeglih i katastrofalna ekonomska politika doveli su Srbiju na njeno dno.

Zemlja pod sankcijama, sa velikim brojem izbeglica, inflacijom na nivou svetskih negativnih rekorda i ratom u okruženju u kome zvanično nije učestvovala bila je pogodno tlo za razvoj svih vrsta devijacija društva. Kako klasična privreda nije mogla da izvozi i uvozi na scenu su stupili ljudi koji su vešti u zaobilaženju zakonskih ograničenja.

Kriminalci sa "privremenog rada u inostranstvu" su se vratili u Srbiju i veoma brzo su ovladali tržištem. Najcenjenija i najprofitabilnija bila je roba široke potrošnje kao što su cigarete, benzin i hrana koje nije bilo dovoljno ili je bila preskupa. I oni su znali kako da je unesu u zemlju pored sankcija i da sačuvaju tržište. I tu su državne strukture bile na usluzi novim vladarima tržišta, iako je bilo jasno da je uslužnost bila obostrana. Granica između države i njenih organa i kriminalaca i kriminala sve je manje bila vidljiva očima stanovnika Srbije.

Istovremeno sa kontrolisanjem tržišta i činjenjem usluga "prijateljima" iz državnih struktura, najpoznatiji i najmoćniji kriminalci su svoj patriotizam dokazivali boreći se na ratištima u BiH i u Hrvatskoj gde su i regrutovali svoje najznačajnije saradnike. Mnogi od tada regrutovanih sradnika ostali su prisutni i uticajni na život u Srbiji i danas, skoro dve decenije posle pojavljivanja na njenoj sceni.

U samoj zemlji, regrutacija "radne snage" za rad na sivom tržištu i plasman prošvercovane robe nije bila teška zbog velikog broja siromašnih kojima je svaki prihod bio značajan.

Osiromašeni stanovnici Srbije nisu mnogo pitali, i onako im je bilo jasno ko stoji iza njihovih poslova preživljavanja. Sa druge strane, "kontrolori" poslovanja u zemlji, dok su gazde dokazivale svoj patriotizam na ratištima ili u parlamentu i u medijima, bili su pripadnici jedne generacije koja je odrastala u uslovima rata i jeftinog ljudskog života.

Pošto se spoljnopolitička aktivnost zemlje uglavnom svodila na pregovore sa najznačajnim državama za zaustavljanje ratova, na unutrašnjem planu razvijena je jedna posebna vrsta parlamentarizma često nazivana "demokratura".

Zemlju je vodio Slobodan Milošević, istovremeno prvi čovek Socijalističke parije Srbije koji je donosio sve značajne odluke i koji je de fakto kontrolisao svaku sferu života, bilo lično ili preko svojih poverenika. Za njega, a i za one koji su živeli u Srbiji, najvažnija je bila kontrola službi bezbednosti i preko nje ljudi koji su u medijima postajali "samuraji sa asfalta" ili "žestoki momci".

Višestranačka parlamentarna demokratija je često izgledala samo kao maska koja je trebalo da pokaže Miloševićev "demokratski legitimitet" mada, niko baš nije bio ubeđen u njega. Svi pokazatelji i istraživanja govorili da Milošević od 1992. nema većinu birača uz sebe.

Uloga parlamenta i vlade obesmišljavana tako što je svaka njihova strateška odluka morala da dođe od Miloševića ili je bilo kao da nije ni doneta. Kako bi izbegao eventalne poraze na izborima Milošević je često menjao izborne zakone i pravila kako bi omogućio da opozicija ni u kom slučaju ne može osvojiti glasova dovoljno da ga smeni.

Nejedinstvo opozicionih političkih partija, često više posvećenih međusobnim sukobima nego načinima da se obori Milošević, kod birača željnih promena stvaralo je utisak bezizlaznosti i nemanje vere da će do promena zaista i doći.

Ukoliko bi se ipak na izborima dogodilo da opozicija može da da formira vlast i tako njega izoluje on bi uvek uspevao da obezbedi podršku neke od opozicionih partija. Tako su se u koaliciji sa SPS smenjivali Srpska radikalna stranka, Nova demokratija i Srpski pokret obnove.

Bez obzira na Miloševićevo "uspešno upravljanje političkim resursima", on odnosno ljudi koji su u njegovo ime kontrolisali pojedine segmente društva, kriminal, kulturu ili ekonomiju često su pribegavali ekstremijim metodama za održavanje statusa quo na vlasti.

U trenutku kada su užasi ratova devedesetih doživeli svoj vrhunac i kada su se dogodile tragedije kao što je genocid u Srebrenici ili odlazak skoro celokupnog stanovištva iz Krajine došlo je vreme da se Milošević i njegova vlast okrenu od ratova. Pod pritiskom međunarodnih faktora, prvenstveno Sjedinjenih Američkih Država potpisan je 1995. godine Dejtonski sporazum za koji se tada mislilo da donosi mir na prostor bivše SFRJ.

Vlast u Srbiji dobila je sklapanjem mira malo popuštanje sankcija i priliku da se okrene unutrašnjim pitanjima. U prvoj godini posle Dejtona Milošević se ne može pohvaliti velikim uspesima na polju popravljanja standarda svojih građana koji su već u novembru 1996. godine glasali većinom za opoziciju. Milošević je izgubio vlast u skoro svim gradovima u Srbiji, a zbog nespremnosti da to prizna izazvao je najveću krizu svoje vlasti do tada. Tromesečne demonstracije protiv njega rezultirale su Miloševićevim priznavanjem poraza.

Sledeću godinu vlast je iskoristila za konsolidaciju ozbilno poljuljanih pozicija i razbijanje opozicione koalicije koja je pretila da osvoji vlast. Shvativši da njegova uloga mirotvorca neće biti uspešna i da je pitanje dana kada mu sledi smena Milošević je rešio da situaciju u zemlji zaoštri do kraja.

Prvo je uz pomoć zvanično reformskih političkih snaga iz Crne Gore sebi pribavio titulu "vrhovnog komandanta" i predsednika tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, zatim uključio možda najekstremniju, do tada zvanično opozicionu, političku partiju (Srpsku radikalnu stranku) u vlast i počeo da uređuje Srbiju po svom ukusu.

Zakonima o Univerzitetu i javnom informisanju počeo je da gasi oaze otpora, a sve svoje protivnike proglasio je za izdajnike i strane plaćenike. Sa druge strane, vlast je intenzivno zaoštravala situaciju na Kosovu. Ako bi se posmatralo sa strane, moglo bi se reći da je scena za krešendo devedesetih i Miloševićev poslednji i za Srbiju najtragičniji rat.

Nesiguran u podršku u zemlji isposobnost svojih saradnika da učine bilo šta što bi poboljšalo standard građana i sa opozicije ih okrenulo ponovo ka njemu, "vrhovni komandant" je započeo rat koji je otvorio problem koji ni do danas nije rešen. Kosovo.