O malim ljudima

O jednom nedavnom događaju treba dobro porazmisliti. Sukob uličnog prodavca i komunalnih policajaca u Nišu može da se ispostavi kao paradigma trenutnog stanja društva sa velikim socijalnim nejednakostima. Ovom događaju ne treba prilaziti olako i sa indignacijom. Mnogi će napraviti paralelu sa pokojnim Muhamedom Buazizijem iz Sidi Buazida iz Tunisa. Njemu su neki policajci oduzeli voće koje je prodavao na ulici da bi preživeo, naplatili kaznu za prekršaj i pri tom ga udarili. Muhamed se posle toga i neuspelog pokušaja žalbe, zapalio benzinom, odlučivši da nastavak takvog života nije vredan čoveka. Ono što je usledilo je „arapsko proleće”.

Neke stvari se ne podudaraju sa niškim „parnjakom” jer je potegnut nož na policajce a i Srbija je koliko-toliko demokratska država i ne liči na Ben-Alijevu diktaturu, mada smo još pre samo 12 godina bili u veoma sličnom obliku severnoafričke despotije. Međutim, Sidi Buazid je otad postao lako prenosiv virus koji se mogao susresti kako u centru Londona, Rima tako Atine ili Njujorka. Tako da uljuljkivanje u tome da Srbija nije Tunis neće držati puno vode. Živimo u globalno nepravednom sistemu, kome se ne suprotstavlja nijedna nova ideologija. Prošli vek je bio laboratorija različitih društvenih uređenja koja su prevaziđena zbog toga što je ceo koncept samodovoljne nacionalne ekonomije odbačen. Globalizacija i međuzavisnost je činjenica, a ne odrednica, koja je relativizovala sve dosadašnje zvanične političke i ekonomske koncepte. Sledećih deset-dvadeset godina svet će tražiti model po kome će funkcionisati, a trenutna pretpostavka je da je to moguće učiniti bez suštinske političke preraspodele moći. Zvuči dosta nerealno, ali alternativa tome su beskrajni niz revolucija bez pomaka nabolje i oružani sukobi. Sa makroplana, pređimo na mikro. Šta se to zapravo desilo u Nišu, mada neće biti da se to ne dešava drugde u Srbiji, ali je ovaj slučaj konkretno snimljen kamerom. Imamo 68-godišnjeg čoveka koji očigledno preživljava prodajući povrće na ulici i čisteći zgrade sa svojom ženom. Formalno gledano, on pravi neki prekršaj i „oštećuje budžet” jer ne plaća dažbine državi ili štagod slično. Onda na scenu dolaze „novi vrli” komunalni policajci, o čijoj svrsishodnosti bolje i ne otvarati raspravu, koji da bi opravdali razlog svog postojanja, moraju ovom starcu da oduzmu „povrćnu kontrabandu” i naplate kaznu. Je li to jedini aspekt na koji se država odnosi prema dotičnom gdinu Čedomiru Markoviću ili nekoga iz grada Niša možda zanima kako ovaj čovek može da preživi sledećih godinu dana? A može li neko „odgovorno lice” da za pet sekundi pogleda svet očima Čedomira Markovića i zapita se kakvom ostatku života ima da se nada? Prvo pitanje bi možda trebalo da glasi kakva je to država u kojoj posle četrdeset godina rada ne može da se preživi od penzije već moraju da se čiste zgrade. Ovo je glavno pitanje srpske politike, a ne kandidatura ili Ahtisari plus. Ukoliko nije, onda ćemo uskoro naplaćivati kazne beskućnicima za „neovlašćeno” prisvajanje ostataka hrane iz gradskih kontejnera.

Još veći problem je taj što rešenja, barem brzog, jednostavno nema i što takvih sličnih primera ima na desetine, pa i stotine hiljada. Represija prema takvoj vrsti „sive ekonomije” nije rešenje, a opet činjenica da u njoj radi više od 800.000 ljudi vuče za sobom u propast i mala i srednja preduzeća koja trenutno rade legalno. Stanje u kom se nalazimo je posledica svetske krize isto koliko i propale privatizacije, endemske korupcije i nezajažljivosti političkih partija. Da imamo odgovornu državu barem prema trenutku u kome jesmo, ne bismo imali više od stotinu državnih agencija ili guvernera Narodne banke sa pet puta većom platom od predsednika države koji je pravda time da ona dolazi iz sopstvenih prihoda NBS, kao da je to neka privatna firma. Po toj logici i policajac i sudija trebalo bi da sve kazne što naplate gurnu sebi u džep, jer će to, avaj, biti garant njihove nezavisnosti.

Socijalne tenzije se mogu ublažiti socijalnim dijalogom, što znači da država mora da brine za sve podjednako – i za one na vrhu i one na dnu. Ista pažnja mora se pokloniti najugroženijim, ako ne i veća, kao i članovima kluba „Privrednik” kada na primer oni traže da država priskoči u pomoć njihovim zaduženim kompanijama. Ovi poslednji raspolažu mnogo širim arsenalom lobiranja i ucenjivanja od pukog blokiranja ulica, ali bilo bi veoma politički kratkovido potceniti ulično nezadovoljstvo koje je za sada neartikulisano. Ta kratkovidost se ogleda i u tome da praktično nijedna politička partija u Srbiji ne pledira da bude zaštitnik radnika, seljaka ili penzionera (uz izuzetak PUPS-a koji predstavlja politički nonsens). Jedan od razloga je taj da su do sada partije uglavnom finansirali „pobednici” srpske tranzicije ali drugi je da je veoma opasno koristiti socijalno nezadovoljstvo u političke svrhe jer je to vrsta goriva koje veoma burno ali i kratko gori.

Jedino moguće svetlo na kraju tunela može biti to da ovakve teme moramo tretirati kao najvažnije političke teme ne gurajući ih na medijsku marginu. Moramo ispravno da postavimo prioritete da nam se greške iz prošlosti ne bi ponavljale.

Politika, 06.01.2012.