Slatka, mala, izvrnuta demokratska Srbijo...

Možda bih uveo neku komisiju i jasne kriterijume po kojima bi se sticao status "odraslog", naročito u ovo moderno vreme kada se sve teže od sise odvojiti.

Rekao bih da to ima veze i sa nedostatkom obaveznog služenja vojnog roka, odnosno škole života za dečake, kako bi rekli oni koji su mogli da steknu pravo na JNA tetovažu.

O devojčicama ne bih da sudim, kažu da brže sazrevaju od dečaka i to poštujem. Ne mogu da im stoprocentno verujem, niti da negiram, prihvatiću.

Džentlmenski je, kao...

Ipak, jedna devojčica danas puni 18 godina i nekako je nužno prokomentarisati je, podvući nekakvu crtu, proceniti da li je naučila sve što je trebalo da nauči.

Da li je postala dovoljno jaka, samosvesna, stabilna, nezavisna, pametna, pronicljiva, racionalna?

Da li ume samostalno da nastavi život, da li je kalibar za fakultet ili bi odmah trebalo da počne da razmišlja o zaposlenju na nekoj od fabričkih traka koju joj tako lepo, divno i sa mašnicom nude brojni investitori?

Ili, pak, treba da se vrati unazad i dobro pročita gradivo koje je propustila uživajući u prividu bezbrižnosti svog najranijeg detinjstva?

screenshot

Demokratska Srbija, kako su je krstili njeni roditelji 2000. godine, negde u predvečerje 5. oktobra, rođena je posle desetogodišnjih pokušaja da se začne.

Razni su pokušavali, razni su i sprečavali da se to desi, a razni su, boga mi, i uspeli da je naprave.

Kontraceptivno sredstvo koje je sprečavalo njeno začeće je tokom godina izgubilo dejstvo. Bilo je tu svakakve pomoći i "pomoći", sa milosrdnim i "milosrdnim" prizvukom, sa željom da se ona zaista desi jer treba da se desi i željom da se desi kako bi se jednostavno desila, "jer je to ideja nekoga tamo".

Pucanje prezervativa se dogodilo ispred porodilišta, onog u samom centru Beograda, gde danas obitavaju i zarađuju plate razni pojavni oblici koji se predstavljaju kroz čovečju formu. I koji bi trebalo da je čuvaju, neguju i paze kao svoje rođeno dete. Možda i više od toga.

Pre 18 godina je puklo ono što je trebalo da pukne toliko jako da se čulo na sve strane. Nije bilo vatrometa, ali je dim zakuljao. Roditelji, rodbina i kumovi su slavili, neki se i baš zaigrali u tome pa su odneli koješta za uspomenu na taj dugoočekivani momenat.

Radost je bila onolikih razmera da se tog dana pojavila i svojevrsna kolevka, sa velikim točkovima.

Džo je bio dobre volje i punog rezervoara pa je novorođenče odneo pred televiziju, kao onaj babun malog Simbu u onom prelepom crtanom filmu.

Narodu koji ne spada u roditelje, rodbinu i kumove trebalo je pokazati da je beba tu i da je konačno počeo jedan novi život kome se velika većina nadala. Veselilo se toliko da je sledećeg dana cela svita bila mamurna pa je jednostavno iskulirala da se pojavi na babinama. Za to vreme oni koji se nisu nadali onome čemu se nadala šira i uža familija gledali su kud će i šta će.

I manje-više, svi su se snašli. Iako tako ne izgleda, snašao se i glavni negativac. Nikada se zapravo nije suočio sa kompletnim dijapazonom manevara koje su učinili on i oni oko njega, a sve u nameri da se ne poveća natalitet.

Dok je beba rasla, mamurluk od kog su se prvog dana razboleli roditelji je postao hronična pojava i na njen 18. rođendan se može konstatovati da pijanstvo i dalje traje, kao i da niko od njih nije imao trezven pojam niti istovetnu ideju kako se gaji dete.

Na proslavu 18. rođendan demokratske Srbije skoro da više nema ko da dođe. Ne dolazi više ni ona. Jer ne zna šta je. Ne zna ko je šiša, ko joj klacka koske, ko joj je drugarica, ko "drugarica", ko je voli, a ko bi samo da sa njom opšti.

A mnogi bi. Lepa, je ma koliko bila izgubljena, otrcana i smušena, ma koliko god je ružili, farbali pre vremena, oblačili u stil koji joj nije prirodan, naticali na štikle iako pojma nema kako se pravilno u njima hoda - lepa je...

Ali, sada ima 18. godina i ne sme da joj bude dovoljno samo to što je i dalje lepa. U preseku stanja može i sama za sebe da konstatuje da joj je pored toga odlikuje još samo činjenica da je glupa.

A gore kombinacije nema.

Možda joj je vreme da se potrudi za mogućnost da za sebe i sebi sme da kaže da je punoletna. A možda i nije. Uvek postoje dve opcije i od izvora su, učila nas je drevna kulturna baština, uvek dva putića.

Thinkstock

Ali, mora da ne bude glupa, inače će je i dalje j... ko stigne, za jednu lepu reč, za jedan bezvredni kompliment od onih koji su želeli da se ona desi upućen onima koji joj se nisu baš obradovali, a sada joj vode život.

Život...

Kao devet godina mlađoj od mene, slatka, mala, izvrnuta demokratska Srbijo, želim ti da odrasteš. Želim ti slobodu. Želim ti pamet. Ostalo ti, za sada, ne treba.

Ako ti se budu ostvarile moje želje, onda ćeš moći da kažeš da si postala čovek. Svoj čovek. Tada ćeš znati šta treba da radiš i neće ti biti neophodne ničije želje, čestitke, pozdravi, komplimenti...

Bićeš dovoljna sebi takva kakva jesi, jaka, samosvesna, stabilna, nezavisna, pametna, pronicljiva, racionalna.

Na rodbinu ne računaj, i dalje su mamurni. Probaj sa svojom generacijom, možda će te shvatiti, prihvatiti i dati ti volju da se promeniš. Moraćeš da ih poslušaš, inače će te i oni napustiti, na ovaj ili onaj način, svojim životom na nekom drugom mestu ili svojom smrću u tvom glupavom, nezrelom zagrljaju.

Još ništa ne znaš, a trebalo je... Ali, nisu deca kriva. Na deci je samo da ne ponavljaju greške svojih roditelja i da umeju da razlikuju dobro od lošeg.

Da li ti to umeš demokratska Srbijo? Ti, nezrela tinejdžerko sa pubertetskim manifestacijama koje traju godinama? Nadam se da da, ali sumnjam u to. Ako ne znaš, nauči... Vreme ti je, nisi više dete.

Spasoje Veselinović