Strasna sedmica

Vlada je opstala, ergo, ministri iz DS-a gledali su „Utisak nedelje“, dojmio ih se jedini popečitelj koji neguje ustaničke brke, spasli su Vladu, sami sebe, ali i Kosovo, čiju su nezavisnost unapred i zasvagda proglasili pravno i ljudski ništavom. Evropi naklonjena ministarska većina nije uspela ni pod tačkom razno da prozbori koju i o potpisivanju sporazuma, opet je bilo po Koštuničinom koji je nakon dobijenog još jednog seta nastupio gordo, kao šef laboratorije u kojoj je stvorena vakcina genetski prenosiva na sva sprska i na sva albanska buduća pokolenja.

Studente koji su protestovali zbog bagatelisanja sporazuma sa Evropskom unijom osudio je Sent Andreja, u svetovnom životu znan kao Mladenović, premijer je odbio da primi studente, radije je primio Đuru Bilbiju, glavnog urednika „Glasa javnosti“, koji je devedesetih godina izveštavao kako podzemnom pećinom između Moskve i Sankt Petersburga lete transportni avioni i poneki suhoi, pošto se sa Bilbijom posavetovao o mogućnostima da se južni krak podzemne pećine ispod Beograda protegne do neprežalne Banjaluke, Koštunica je otišao u Orašac da se, kako reče, posavetuje sa Karađorđem, Tesli mora da je krivo što nije i on konslutovan, kao Karađorđe i Bilbija; govorancija premijerova odisala je matijanstvom toliko da su u naprasnoj ama stalnonapredujućoj leporekosti doktora prava neki prepoznali neposredno uplitanje Pesnikovog genija; ja bih rekao da je Koštunica najveći živi majstor persiflaže, Vinaver je šaleći se oponašao svakog živog, Koštunica se mrtav ozbiljan usredotočio na građanina Bećkovića. Uostalom, nije premijer jedina osoba koja se latila kormila i ne ispušta ga iako nema ni matrikulu ni talenta za naviganje!

Dobropoljci koji su kao klip bili bačeni u točak Tadićevog dijalektičkog razvoja osvetlali su si obraz i okrenuli ćurak naopako. U poništenom glasanju pobedio je bio Nikolić, na popravnom su em svi imali friške lične karte, em je pedesetak radikalskih fanova verolomno prešlo na stranu pobednika, šta je još bilo, Sarajlije zaturile original Dejtonskog sporazuma, tu smo mi, potpis našeg predsednika Miloševića čuvamo kao oči u glavi, povodom Svetog Valentina, Svetog Trifuna i Dana Svete državnosti upriličeno je takmičenje u ljubljenju: nagrađen je najduži penzionerski cjelov, molodeckii pocelui, a specijalna nagrada pripala je paru koji je na žiri ostavio najlepši umetničko-erotski dojam.

Ne znam da li je ljubilište prethodno osveštano, uglavnom, takmičili su se samo heteroseksualni kupleti, u borbi za titulu Najevropljanin godine - kakva blesava i uvredljiva disciplina! - trijumfovali su muškarci, oni će u intekontintalnom kupu odmeriti snage sa najazijatama godine, najafrikancima godine, možda će baš naš renesansni predstavnik g. Popović poneti titulu Najzemljanin decenije? Speaking of „Partizan“, višegodišnji rukovodilac ovog sportskog kolektiva zvani gde zeka pije vode kaže da se niko od prodatih igrača nije žalio, to je lepo, ali zašto se Kežman i dan-danas toliko krsti?