Kako žive seksualne radnice u Srbiji?

U medijima su seksualne radnice najčešće predmet osude i tabloidizacije, dok su u realnosti mnoge na samoj margini društva i često su žrtve nasilja i ozbiljnog kršenja ljudskih prava.

Novinarka Vajsa Lazara Marinković u svom debitantskom filmu “Seks -ad u Srbiji: Slepa ulica zakona” istražuje surovu realnost života seks radnica u Srbiji, njihovu borbu za slobodu i osnovna ljudska prava, kao i posledice novog, pooštrenog zakona o javnom redu i miru na njihov položaj.

Kroz ovaj film, Lazara prati svakodnevni život samih seks-radnica - od odlaska na pijacu, spremanja ručka, trčanja u parku, šetnje ulicom i izlaska na “teren”. U ovom filmu, seksualne radnice otkrivaju kako se osećaju zbog toga što se bave, u Srbiji, ilegalnim poslom, kako državni organi postupaju prema njima, čak i onda kada nisu “na delu”, kao i šta bi za njih značila dekriminalizacija seksualnog rada.

Šta si saznala tokom rada na ovom filmu što te je donekle najviše iznenadilo ili potreslo?

Sve u vezi sa položajem ljudi koji žive od seks-rada u Srbiji me je potreslo i zato sam i radila na ovom filmu. Društvo u Srbiji je kao probušeni lonac, a ne znamo koju rupu pre da zakrpimo, pa se tako sistem praktično uopšte ne bavi razumevanjem društvenog i ekonomskog položaja seks-radnika i radnica, a kamoli zaštitom njihovih osnovnih ljudskih prava.

To je potresno, ali nažalost teško je da nas više išta u ovoj zemlji iznenadi. Svakodnevno smo svedoci različitih nepravdi, nefunkcionisanja sistema i državnih institucija, ogromne netolerancije i nesolidarnosti sa manjinama, a uz to i normalizacije nasilja, kulture nečinjenja i okretanja glave od problema.

Dirnula me i inspirisala ta količina borbenosti, brige, solidarnosti i podrške koju same seks-radnice nose u sebi i pružaju jedna drugoj kako bi prevazišle teške situacije i kako bi se zaštitile od nasilja, bolesti i drugih problema. Tako je i nastala njihova organizacija Sloboda prava.

Kakvi su bili komentari tvojih protagonistkinja nakon gledanja filma?

Sve protagonistkinje u filmu su od samog početka bile 100% upućene u to šta ćemo snimati i kako će film na kraju izgledati. Ovo je pre svega film o njihovom životu i njihovoj borbi. Ne mogu da pričam u njihovo ime, ali mogu da kažem da one nisu bile zadovoljne, ne bih bila ni ja, niti bi snimanje filma imalo smisla.

Foto: Nebojša Babiæ

Za sada je, samo na sajtu, film pogledalo preko 24.000 ljudi, kakav efekat misliš da je ovaj film ostavio na publiku?

Do mene je došlo mnogo komentara i svi ukazuju na to da je neki moj intimni cilj i postignut: najpre, ljudi pričaju o tome što znači da smo otvorili jednu ozbiljnu, ali još uvek tabu temu koja nas očigledno sve dotiče. Ljudi mi prenose da su su saznali nove stvari, ali i da su izrazito potreseni, zabrinuti i uznemireni zbog onog što su videli i čuli. Čak i da su promenili ugao gledanja na seks-rad, ili da su se barem zapitali šta bi oni radili da se nađu u toj situaciji. Izuzetno mi je bilo drago kad mi je prijatelj preneo da je čuo dve starije gospođe u frizerskom salonu u Šapcu kako komentarišu ovaj film, na način koji ukazuje da su se stavile u poziciju žena koje prikazujemo u filmu i solidarisale sa njima - kao žene, majke, supruge, sestre.

Zašto si izabrala da se baviš ovom temom?

Ideja za film o seks-radnicama došla je spontano, kada sam istražujući jednu potpuno drugu temu o transrodnim muškarcima i ženama i razgovarala sa Elenom Drezgom iz Jazasa i shvatila sam da je upravo došlo do pooštravanja zakona o javnom redu i miru, kao i da postoje seks-radnice iz organizacije “Sloboda prava” koje bi pričale o tome kako to utiče na njih.

Iako se seks-radom bave i muškarci, verujem da je ovo primarno pitanje položaja i ljudskih prava žena - i bioloških i transrodnih, s obzirom da se one u najvećem broju i bave ovim poslom. A žene su danas jedna od najugroženijih društvenih grupa, ugnjetavane na svakom koraku. Seks-rad jeste jedna uža tema, ali se kroz nju može posmatrati i šira slika. Stopa femicida i nasilja je zastrašujuća i predstavlja odraz odnosa ovog društva prema ženama - ona je gotovo uvek nečije vlasništvo i sledi joj kazna ukoliko proba da bira šta će raditi sa svojim telom i sa svojim životom kao što to rade muškarci - i kad je u pitanju rađanje, brak, oblačenje, ponašanje, izbor posla, karijera.

Najgore i najpogrešnije je biti žena u Srbiji, nikad ništa ne valja. Ako imaš seks, odmah si “kurva”, ako nemaš, onda si usedelica. Sam seks je u Srbiji generalno ogromna tabu tema. Seksualne radnice se automatski osuđuju, odmah se pale moralni kompasi i zanemaruje se da su ove žene takođe nečije ćerke, majke, supruge, sestre i da, kao i svi drugi ljudi u Srbiji, vode svoju borbu. Zanimljivo mi je da smo se kao civilizacija izborili na pravo ličnog izbora i raspolaganja svojim telom kada je recimo abortus u pitanju, ali ne i kada je reč o dobrovoljnom seksu između dvoje odraslih ljudi.

Foto: VICE

Šta misliš da je sudbina seks-rada u Srbiji i žena koje se istim bave?

Težak položaj seks-radne zajednice će se poboljšati, kao i drugima na margini, kada država i institucije za početak budu imale direktan kontakt sa njima. A tek onda, na osnovu pravog uvida u situaciju, počnu da donose i sprovode zakone i rade svoj posao - a to je da svim građanima Srbije obezbede ista ljudska i druga prava - pravo na slobodno kretanje, pravično suđenje, život slobodan od nasilja i diskriminacije, socijalnu pomoć, zdravstvenu zaštitu. Pred seks-radnicama u Srbiji je sasvim izvesno velika i teška borba da pre svega budu vidljive i da ih oni koji odlučuju u njihovo ime za početak barem saslušaju. Seks-rad kao društvena pojava postoji od početka civilizacije i jedino je pitanje da li će ga i kako država urediti i kontrolisati, a time i umanjiti količinu nasilja, kriminala i trgovine ljudima. Sistem, kao ni društvena svest se, nažalost, ne menjaju jednim filmom. Moja nada je da je ovim dokumentarcem barem otvorena tema i da su pokrenuta neka pitanja.

Film “Seks-rad u Srbiji: Slepa ulica zakona” pogledajte na vice.com.