Decenije do standarda iz 80-tih

On kaže da je Srbija izgubila 175 milijardi evra između 1992. i 1999. godine ako se uzmu rezultati koje privreda mogla da ostvari da je njen rast u tom periodu bio oko tri posto godišnje i stvarnih rezultata koji su ostvareni između 1992. i 1999. godine.

Stamenković objašnjava i da bi od 2001. bila potrebna 21 godina da se dostigne standard iz 1989. godine da je privreda Srbije od 2001. rasla čak deset odsto godišnje i dodaje da se suma koja je izgubljena popela na 1.250 milijardi dolara. On kaže i da je Srbija u tom periodu imala rast od oko pet posto godišnje.

„Najbolje smo stajali 1979. godine. Tada je naš BDP po glavi stanovnika bio jednak portugalskom, dok je 2000. pao na 12 odsto portugalskog. Mi smo 1989. godine imali BDP po glavi stanovnika tačno 50 odsto slovenačkog, a 2000. godine - 25 odsto. Pali smo u jedan bunar iz koga je potrebno mnogo vremena da se izađe”, kaže Stamenković.

On navodi i primer da je 70-ih godina EI Niš proizvodio 400 hiljada televizora godišnje od kojih je skoro polovinu izvozio. „Da li možete da zamislite da sada neko u Srbiji napravi televizor?”, pita Stamenković. Stamenković ne vidi volju države da nešto promeni. „Još je sve na priči i politizovanju. Lepo je to sa šengenskim vizama i približavanje Evropskoj uniji bilo bi vrlo značajna stvar”, kaže on i dodaje da ipak nije siguran da imamo razvojnu strategiju ni za sledećih pet godina, a kamoli za posle.

Prema rečima Stamenkovića za veće investcije neophodna je veća efikasnost pravosudnog sistema, smanjenje korupcije, kao i promena strukture investicija.

„Od 2001. do 2008. imali smo prosečan rast BDP od 5,4 odsto godišnje, ali su industrija, poljoprivreda i građevinarstvo rasli svega između 1,5 i 1,6 odsto. Udeo industrije u BDP je pao za skoro 10 procentnih poena i mnogo je lošiji od onoga što smo nasledili iz Miloševićevog vremena. Država mora da stimuliše reindustrijalizaciju Srbije”, objašnjava on.

Stamenković smatra da stope privrednog rasta između pet i šest odsto godišnje neće biti dovoljne. „Bile bi nam potrebne veće stope rasta, oko sedam odsto, da bismo brže nadoknađivali razliku. Za to je potrebno mnogo odricanja, perspektivna politika i stabilna vlada na relativno dugi rok”, kaže on.