"U Nemačkoj nemam vremena da ispijam kafe"

Dino je u Nemačku stigao pre dve godine. U želji za perspektivom, boljim životom i kvalitetnijim obrazovanjem, napušta svoj rodni grad Živinice, prijatelje i porodicu i odlazi u „beli svet". Ipak, njegova najveća motivacija bila je njegova dugogodišnja devojka, danas i supruga, Arnela, koja je rođena i odrasla u Visbadenu, gradu pored Majnca.

Kao i svaki početak, ni ovaj nije bio lagan. Naučiti i govoriti nemački jezik je bilo najteže. Još u Živinicama je pohađao različite kurseve jezika i koliko god je znao i razumeo jezik, on se nije usuđivao i da priča na nemačkom: „Trebalo mi je više od godinu dana da razbijem strah od razgovora sa strancima. Zbog toga sam na početku govorio samo na engleskom, jer mi je tako bilo lakše. Međutim, kada sam na kursu nemačkog jezika osvojio nagradu za najboljeg studenta, to mi je dalo dodatnu motivaciju. Tada sam napokon počeo da pričam na nemačkom i primetio sam da ga poznajem mnogo bolje nego što sam mislio. Pored toga, i studije na nemačkom su me na neki način prisille na to. Danas govorim bez straha", objašnjava ovaj 29-godišnjak.

Jezik nije bio jedini izazov za integraciju u nemačko društvo. Tu je i nova kultura, okruženje i mentalitet Nemaca. Naći prijatelje među Nemcima nije lako, priča Dino: „Uvek se nekako lakše povežem sa osobama koje takođe imaju neku 'migracijsku pozadinu', kao što to vole da kažu Nemci. Valjda se razumemo jer smo napustili svoju domovinu i pokušavamo da se integrišemo u nemačko društvo. S druge strane, Nemci su malo hladniji od nas i imaju određenu distancu.“

U BiH je, kaže, imao vremena za sve, dok u Nemačkoj retko ima slobodnog vremena. Međutim, za njim i ne žali.

„Nemam vremena da ispijam kafe, kao što sam imao dok sam živio u Živinicama. Ali to je nešto što mi ne nedostaje. Ne nedostaju mi brojni odlasci na kafe i ta letargija i besposlica. U BiH mi se činilo da dani prolaze samo ‚radi reda' i ja tamo nisam video nikakvu perspektivu", priča on i dodaje kako je imao previše slobodnog vremena koje nije znao gde i kako da iskoristi. To je za njega bilo gubljenje vremena i potencijala.

Zoletić je ipak mislio da će u domovini da pronađe perspektivu. S tim na umu je završio studije na Odseku geografije na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Tuzli. Međutim, u struci je radio godinu dana, nakon čega je ostao bez posla. Nakon toga je radio i kao sportski novinar. Ali nije bio prijavljen.

Izbora i perspektive ima, a možda se i snovi ostvare

Poslednjih nekoliko godina sve veći broj mladih napušta BiH. Dino je toga svestan: „To što sam se odlučio da napustim svoju zemlju možda nije pohvalno, ali imao sam priliku i želju da odem. To bih preporučio svima koji su spremni i vole promene. Ali oni istovremeno moraju znati da ovo nije mala promena."

Godinu dana je Zoletiću bilo potrebno da dobije mesto na fakultetu u Majncu. Međutim, on je svojom upornošću ipak uspeo. Njegov prvi izbor studija je lingvistika, ali s obzirom na to da je morao da odabere i sporednu struku, odlučio se za odgojne nauke.

U Nemačkoj Dino i dalje održava kontakte sa svojim zemljacima. Redovno se druži sa Bosancima i Hercegovcima i veoma je aktivan u Islamskoj zajednici Bošnjaka u Visbadenu. U Bosnu i Hercegovinu ne namerava da se vrati.

„Iako je život u Nemačkoj još uvek daleko od snova i savršenog života, ja sam srećan – više nego što sam bio u BiH“, zaključuje on.