Privatizacija: Oglodana Srbija

Ključnu ulogu u toj tranzicionoj operaciji u kojoj je stradala država, a društvena imovina raščerupana, zakonski i formalno potpuno pokrivenoj, odigrale su Agencija za privatizaciju, Akcijski fond, Komisija za hartije od vrednosti, Ministarstvo finansija.

Sponu između tajkuna i državnih institucija održavale su konsultantske firme kao što su Ces Mekon, Citadel, Dilojt & Tuš, Ekonomski institut, a poentirali su ljudi na njihovim čelnim pozicijama i bogataši poput Vojina Lazarevića, Miroslava Miškovića, Milana Beka, Zorana Drakulića, Miodraga Kostića, Dragana Đurića, Dušana Stupara, Đorđa Nicovića, ali i kontroverzni biznismeni kao što su Radomir Živanić – Baja Plavi, Predrag Ranković Peconi, Jovica Stefanović Nini, Milomir Joksimović, takozvani Miša Omega, kao i narkobosovi Sreten Jocić – Joca Amsterdam, Darko Šarić...

Povezanost državnih institucija i konsultantskih firmi očita je kroz primer aktuelnog premijera Mirka Cvetkovića. I posle imenovanja za direktora Agencije za privatizaciju zadržao je funkciju izvršnog direktora Ces Mekona. Ta direktna veza vidljiva je i kroz put Aleksandra Vlahovića, takođe jednog s liste bogataša Srbije (svoj kapital pravdao je visokom zaradom u konsultantskoj firmi i porodičnom imovinom) koji je direktno iz Dilojta došao na mesto ministra za privredu i privatizaciju. „Posao je napravljen tako da je omogućio konsultantskim kućama da sprovode privatizaciju, dok je Agencija samo formalno bila zadužena za taj posao. Konsultantske kuće radile su izveštaje, proračune za Agenciju, utvrđivale procenu vrednosti kapitala, dok su istovremeno njihovi ljudi radili i za zainteresovane kupce. Ta povezanost omogućila je onima ko ih angažuje da izbaci konkurenciju“, kaže za NIN Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije.

Niko nije bio zabrinut zato što je današnji premijer Mirko Cvetković došao na čelo Agencije za privatizaciju iz konsultantske kuće Ces Mekon, niti zato što je nastavio da radi kao izvršni direktor te privatne kuće, ali i direktor državne institucije koja odlučuje o procesu privatizacije.

Finansijske snage starog režima, prema oceni Šukovića, spremno su dočekale privatizaciju i verovatno uticale na model koji će se stvoriti i posebno na to ko će biti glavni konsultanti. Tako su iz igre izbacile najveći broj drugih domaćih kompanija i mahom sve inostrane.

„Namešteno je sve tako da se društvena imovina rasproda što pre to bolje. Nije uopšte dolazilo u obzir ispitivanje porekla novca niti je bilo važno da li je novac čist ili ne, bilo je važno što pre izvršiti privatizaciju“, navodi Šuković.

„Ako niste s njima u igri, suvišni ste. Potpuno mi je jasno zašto su mene smenili“, kaže za NIN Branko Pavlović, bivši direktor Agencije za privatizaciju. Nije bio umrežen, pokušao je da zaustavi delovanje tih veza u prodaji Srbije i svega tri meseca bilo je dovoljno da taj krug povezanih ljudi shvati da je, onako, na svoju ruku, da ne podleže pritiscima i da nije ta konekcija preko koje se poslovi mogu završavati. To je razlog zbog kojeg je vrlo brzo, u roku od svega tri meseca, usledila njegova smena.

„Mlađan Dinkić i Miroljub Labus imali su više sastanaka kod premijera Vojislava Koštunice, dok me jednog dana nisu obavestili da sam smenjen. Došao je (Aleksandar p.a.) Vlahović i sve je bilo kao do tada. Posao je mogao biti nastavljen“, kaže Pavlović.

S druge strane, na mestu direktora Agencije za privatizaciju bio je Cvetković. U svom mandatu, prema svedočenju Pavlovića, stavio je svoj potpis na dokumentaciju koja je prethodila raspisivanju tendera za fabrika za izradu elektoromotora Sever Subotica. Na dokumentu je naznačeno da firma ima dva miliona evra negativnog kapitala, faktički da je spremna za stečaj.

„A ona je imala pozitivni saldo od 12 miliona evra“, tvrdi Pavlović i dodaje da je kao direktor Agencije za privatizaciju Cvetković tim potpisom odobrio falš dokumentaciju koja je omogućila falš prodaju za firmu ATB, registrovanu u Austriji, vlasnika Mirka Kovača. Sve najvažnije privatizacije, gotovo sve ono što je valjalo i predstavljalo zdravu privredu privatizovano je u vreme dok je Aleksandar Vlahović vodio Ministarstvo privrede i privatizacije - duvanske kompanije, šećerane, Ju-Es stil Srbija, cementare... Tri šećerane prodate su za po tri evra Miodragu Kostiću.

A Nemanji Kolesaru, bivšem šefu kabineta Zorana Đinđića i Zoranu Janjuševiću, savetniku premijera za bezbednost, suđeno je za korupciju prilikom privatizacije cementare Novi Popovac. Kolesar je oslobođen, a kod Janjuševića sud je donetu presudu o uslovnoj kazni poništio decembra 2007. godine i vratio na novo suđenje.

Tokom 2003. godine, isti ljudi su na istim pozicijama. Vlahović na čelu Ministarstva za privatizaciju, Cvetković na čelu Agencije, kada se donosi odluka o prodaji Beopetrola ruskoj kompaniji Lukoil, iako je hrvatska naftna kompanija INA potraživala pumpe po raspadu SFR Jugoslavije. I ne samo to, Rusima je pružen garant da će u slučaju da INA tuži Lukoil država preuzeti na sebe spor. INA je i tužila državu Srbiju i spor je otvoren.

Šta uraditi sada? Šta sa posledicama divlje privatizacije? Novo podržavljenje nerevitalizovanih preduzeća?

„Za sve je kasno“, kaže Danilo Šuković, član Saveta za borbu protiv korupcije, „jer je gotovo sav kapital iznet iz mnogih privatizovanih preduzeća i ona u ogoljenoj formi skoro ništa ne vrede i samo predstavljaju još veći balast državi“.

Tajkuni, pa i obični kriminalci, pobedili su u toj borbi protiv države, ocenjuje on i dodaje da su oni zapravo bili i jedini koji su spremno dočekali promene, na vreme prilagodili zakon i podzakonske akte kako bi privatizaciju od prvih momenata iskoristili za sebe. Svi oni koji su u vreme Miloševića stekli bogatstvo imali su svoje ljude u institucijama, imali su prljav novac i tražili model kako da ga legalizuju. Oni koji su u prvom delu privatizacije dobro prošli imali su interes da taj proces zaokruže i operu novac koji im je Miloševićev režim omogućio da iznesu iz zemlje“, kaže Šuković. Ko su ti ljudi? Oni sa liste top bogataša Srbije.

Prema svojim interesima ti novobogataši napravili su i model Agencije za privatizaciju, dajući joj mogućnost da sama kreira, sprovodi i kontroliše drugi deo privatizacije. Bez ikakve eksterne kontrole, sprovodili su skrivene interese moćnika, pokriveni formalnim procedurama.

Pod ciljem pronalaska dobrog vlasnika Agencija za privatizaciju i onaj ko je iscrtavao taj model pružali su smišljene olakšice privatizacije, od kupovina na rate i smanjenja cene do uslovljavanja investicionim i socijalnim programima. Zvuči logično, kao dobar potez države, ali bio je to zapravo savršen mehanizam za sistemsku korupciju.

To je otvorilo mogućnost nameštenih tendera dok izvršenje ugovornih obaveza niko nije ni kontrolisao. Još jedan detalj, Agencija za privatizaciju stvorena je i privatizacija omogućena nakon promena 5. oktobra, a da prethodno nisu doneti neophodni zakoni o javnoj svojini i restituciji, kako bi bilo jasno šta se, čije i pod kojim uslovima privatizuje.

Presudna stvar je izostavljena, takođe.

Vlast u državi nije bila zainteresovana za ispitivanje porekla novca kupaca. Agencija za privatizaciju ostala je bez zakonske nadležnosti da ovu stvar ispita. Taj posao prebačen je na slabu, tek osnovanu instituciju - Upravu za sprečavanje pranja novca. A ona je radila gotovo bez osoblja i bez finansija.

U toj zakonskoj slobodi izvršena je divlja privatizacija. Preduzeća su kupovana sa ciljem ne restrukturiranja i jačanja, otvaranja novih radnih mesta i oživljavanja proizvodnje već iz spekulativnih razloga, kako bi se iz njih dodatno izvukao kapital i prebacivao na druge firme istih vlasnika. Privatizacija je izvršena na takav način da država teško ima uvid ko su stvarni vlasnici privatizovanih kompanija, a na kraju krajeva Agenciju za privatizaciju to nije ni interesovalo. Pod zatamnjenim identitetima, u ruke jednog vlasnika, koji bi na računu novoosnovane firme imao tek 500 evra, došlo je na desetine preduzeća. Na prvo preduzeće vlasnik bi podizao kredit, dajući ga pod hipoteku i bez dinara bi isplaćivao svaku novokupljenu iz kojih je isisavan kapital. Mnoge firme kupovane su zbog zemljišta, zgodnih lokacija ili poslovnog prostora.

„Prisustvovao sam aukcijama na kojima su palicu do određenog nivoa podizale sekretarice, kako bi obarale cenu, a pojedina preduzeća bila bi prodata u bescenje. Ali, postojali su i dilovi. Neko iz Agencije za privatizaciju dojavio bi moćnicima ko su zainteresovani kupci i sa njima bi se postizao dogovor za nagradu u odustajanju u nekom trenutku na samoj aukciji ili odustajanju od tendera“, svedoči Šuković.

S druge strane, imamo zastrašene strane investitore i mnogima od njih postalo je jasno da ako žele posao u Srbiji tajkuni su ti sa kojima moraju da sklapaju dogovor. Vrlo brzo stavljeno im je na znanje da nisu dobrodošli i da je ovo divlja zona kojom gazduju domaćini.

Najveći broj preduzeća i to najsolventnijih privatizovan je tokom Miloševićeve decenije po Zakonu o svojinskoj transformaciji, Apatinska pivara, „Knjaz Miloš“, Hemofarm, Bambi... Šezdeset odsto kapitala odlazilo je u ruke zaposlenih, a 40 odsto u ruke države.

Od 2001. godine primenjuje se Zakon o privatizaciji kada je započeta i sekundarna privatizacija i kada su kupovane akcije malih akcionara koji neretko nisu imali informaciju o stvarnoj vrednosti kapitala ili bi ona od strane rukovodstva, u sprezi sa novim budućim vlasnicima, namerno obarana.

U vakuumu, u prelaznoj vladi, od oktobra 2000. do januara 2001. godine odigrao se veliki broj sekundarnih privatizacija. Bila je dovoljna dokumentacija koja potvrđuje informaciju o tome kome pripadaju akcije i Agencija bi tu kupovinu već verifikovala. Mnogi su iskoristili šansu koju je zakon dao. Aktuelni zakon, donet 2001. godine uz dve-tri izmene, primenjuje se i danas. Velika rasprodaja preduzeća odigrala se već kada je zakon pretrpeo prve izmene. Bilo je to onda kada se na jednoj od aukcija pojavio i sam Sreten Jocić - Joca Amsterdam.

Tek izmenama zakona tokom 2008. godine ljudima kriminogene prošlosti, onima koji su pod istragom ili bili procesuirani zabranjeno je učešće u privatizaciji. U to vreme oni su već u svojim rukama imali brojna preduzeća, a i ta klauzula ih nije sprečila da kupuju i dalje, na ime tetke, strine, majke…

„Nemojte Agenciju da pitate šta radi Joca Amsterdam na aukciji, ili zaštićeni svedok, za nas su oni obični građani dok policija i sud ne kažu drugačije. Mi nemamo zakonska ovlašćenja da zaustavimo prodaju bilo kog preduzeća u slučaju da ovog momenta ušeta neki zaštićeni svedok, kao što je Ljubiša Buha. I, ne pitajte me ko je čija majka, tetka ili strina, to neko drugi treba da zna. Policija, Uprava za sprečavanje pranja novca, tužilaštvo. A mi od njih sem u jednom slučaju do danas nismo dobili niti jednom informaciju da zaustavimo neku prodaju “, kaže za NIN Vladislav Cvetković, direktor Agencije za privatizaciju.

Cvetković tvrdi da je prodaja preduzeća Zobnatica, iza koje je, kako se sumnjalo, stajao Buha, jedini primer sprečene privatizacije. U danu preuzimanja Agenciji je javljeno iz Uprave za sprečavanje novca da obustavi postupak. Ali, ipak tu je reč o presedanu.

On tvrdi da je postojeći Zakon o privatizaciji pripreman u Ministarstvu privatizacije 2001. godine uz veliki tehnički input Svetske banke i da je on konačno regulisao prethodni zakon o svojinskim odnosima, nastao 1996. godine pod ingerencijama tadašnjeg potpredsednika vlade i ministra za svojinsku transformaciju Milana Beka.

Mnogi novobogataši, objašnjava Cvetković, nisu stekli prvobitni kapital klasičnim kriminalom, nego poslovima s velikim društvenim preduzećima kao što su Geneks, Jugoimport, Energoprojekt...

Suština je da niko nije kontrolisao javne nabavke i novac su izvlačili prodajući robu svojim firmama po ceni pet puta većoj no što vredi na tržištu. Tako su raščerupali imovinu države u prvoj sekvenci privatizacije.

Odgovarajući na pitanje zašto je pred privatizaciju postavljen zadatak - izvrši brzo bez obzira na posledice - odgovara da je ta brzina prouzrokovana činjenicom da je društveni kapital bio generator korupcije, da su preduzeća u vreme Miloševića ostavljena direktorima na raspolaganje bez ikakve kontrole i da su oni poslovanjem sa privatnim firmama, neretko ličnim, izvlačili iz njih novac. Upravo tada, društveni kapital prešao je u ruke tajkuna.