Alkoholizam

Danas u Srbiji od alkoholizma boluje 150.000 žena, a njihov broj ubrzano se približava broju muškaraca alkoholičara. I dok većinu alkoholičara supruge (ili roditelji) prijavljuju na programe lečenja, žene retko odlaze na odvikavanje. Za razliku od muškaraca, počinju da piju kasnije, piju krišom, piju više, osećaju krivicu, plaše se osude i ne traže pomoć. Porodica ne podnosi njihov porok i zataškava problem, a kada konačno pukne porodična bruka, muževi se lako odlučuju na razvod i one ostaju same. Za mnoge je, nažalost, presudno to što osim (samo)poštovanja izgube i porodicu i posao, a tek onda potraže pomoć.

Tridesetosmogodišnja Jelena je jedna od njih. „Alkohol je oduvek bio sastavni deo mog života“, priča Jelena za ELLE. „Otac mi je bio težak alkoholičar i iako su svi u komšiluku znali koliko pije, pred svetom smo se pretvarali da je sve u redu. Majka je uvek bila vedra, brat i ja smo glumili srećnu decu. I dok su ostali ispred zgrade bili koncentrisani na igru, brat i ja smo uglavnom bili usredsređeni na to da oca pre svih spazimo kako se tetura ka zgradi i da nečim skrenemo pažnju ostalih kako ga ne bi videli takvog. Drugare smo dovodili kući samo kada smo bili sigurni da će on biti duže odsutan.

Roditelji su se stalno svađali, a mi smo uvek bili na maminoj strani. Nije bilo ni govora o lečenju, jer otac nikada nije priznavao da je pijan. Čak ni onda kada je pred nama padao po kući. A onda, na letnjem raspustu, otac je doživeo srčani udar i umro. Imala sam petnaest godina i nisam mogla da prestanem da plačem. Međutim, osetila sam olakšanje. ’Nema više svađa, nema više stida, nema više alkohola’, mislila sam. ’Od sada ćemo živeti kao sve normalne porodice.’

Pošto je i deda po ocu bio sklon čašici, svi u familiji bili su uvereni da će brat poći njegovim stopama. Međutim, prevarili su se. Prvu čašu belog vina popila sam sa drugaricama u četvrtom razredu srednje škole. Ukus vina mi se nije dopao, ali činjenica da se bližimo maturi i da postajemo odrasli ohrabrila me je da stoički popijem tu prvu čašu. Usledile su proslave 18. rođendana i na svakoj žurci alkohol je bio obavezan. Iako sam se gnušala pijanstva, sa svakom sledećom žurkom kočnice su sve više popuštale.

Prvi put sam se napila proslavljajući položen vozački ispit. Liker od višnje glatko je klizio niz grlo i posle skoro pola flaše (pila sam ga samo ja) ne samo da mi se sve vrtelo nego mi je bilo muka kao nikada do tad. Prijatelji su me odneli kući, a ja sam na jedvite jade uspela da se ušunjam u svoju sobu da me ne čuje majka. Bezmalo godinu i po dana nakon toga nisam liznula ništa što sadrži alkohol.

Onda sam počela da studiram istoriju i da živim sa drugaricama. U našem stanu kolege i prijatelji uvek su bili dobrodošli, a pošto nije bilo nikoga da nas nadzire, u tom stanu skoro sve je bilo dozvoljeno. Alkohol je postao svakodnevica. Uz ručak čaša vina, uz večeru flaša piva, pred izlazak nešto žestoko, u gradu sve i svašta, posle grada (uz cigaretu) i piće ’za laku noć’. Bilo da smo spremali ispite, igrali ’ne ljuti se čoveče’, tešili jedni druge zbog raskida ili proslavljali, pili smo. I to mnogo.

Moje muške kolege bile su zadivljene time koliko dobro podnosim alkohol i ponosno su me predstavljali novajlijama kao sebi ravnu u piću. Prvih godina sam se stvarno dobro držala. Alkohol je poboljšavao moje raspoloženje i bila sam uvek u centru pažnje. Bilo da je reč o filozofskim raspravama, bilo da je reč zabavi. Pila sam na fakultetu, u gradu i kod kuće. Pića sam se klonila jedino pred majkom. Majka je alkohol proglasila za pošast i u njenoj kući se, osim u vreme proslava, nije moglo naći ništa osim komove rakije.

Bojala sam se da će zbog iskustva sa ocem predimenzionirati moj ’flert sa alkoholom’, kako sam to tada zvala, i da će mi držati predavanja o njegovoj štetnosti, uz podsećanje na to šta smo preživljavali petnaest godina.

Ja, naravno, nisam imala problem sa akoholom. Bila sam uverena da mogu da prestanem da pijem kad hoću. Samo što nikako da dođe trenutak da to i poželim. Završila sam fakultet, zaposlila se u jednoj srednjoj školi u Beogradu, imala sam muža i – uvek pljosku u tašni. Dobila sam je od prijatelja za 29. rođendan i bila je baš ’damska’. Ni sama ne znam kako sam tu pljosku počela da nosim uvek i svuda sa sobom. U početku sam držala zanimljiva predavanja i učenici su me voleli. S vremenom sam gubila entuzijazam. Mrzela sam popodnevne časove jer nisam mogla da se ’opustim’ posle ručka.

Obroci su mi bili sve manji i sve beznačajniji, ali je zato čašica postajala sve važnija. Pljoska se pokazala kao odličan saveznik, pa nisam morala da čekam da se završe časovi da bih popila piće. Pila sam krišom, u nastavničkom toaletu. U početku sam se bojala da će me neko od kolega otkriti, pa sam uzimala samo po gutljaj, a onda sam se opustila i nekada čak sa časova izlazila do WC-a da bih popila malo. Uz pljosku su uvek išle i žvake, koje su neutralisale miris alkohola.

Iako je u početku alkohol dobro uticao na moje raspoloženje, s vremenom sam postajala agresivnija. Umela sam iz čista mira da budem gruba prema sagovorniku. Bila sam ubeđena da me muž vara, pošto više nije želeo da vodi ljubav sa mnom, više ga nije zanimalo šta imam da kažem ili šta mislim o nečemu. Prestao je da mi se poverava i počeli smo da živimo kao stranci. Osećala sam se ugroženo i zbog toga smatrala legitimnim pravom da mu zagorčavam život. Naše svađe sve više su ličile na svađe mojih roditelja, samo što sam očev tekst izgovarala ja.

Uglavnom sam ja vređala, a kada bi mi rekao da sam alkoholičarka kao moj otac, to bi me dovodilo do ludila. Gađala sam ga prvim što mi padne pod ruku, čupala i grebala. Kada bi mi vratio, pretila sam da ću ga prijaviti policiji zbog zlostavljanja. Uporno sam odbijala da imamo decu, pošto mi je i onih u školi bilo previše. Kada me ostavio, pila sam još više i bila sam još depresivnija i agresivnija. Jednoga dana sam ošamarila učenika i dobila otkaz.

Uz mene su ostali još samo majka i brat, ali svaki njihov pokušaj da mi pomognu rezultirao bi još gorim pijanstvima i zaključkom da me ne vole. Sve su pokušali – od lepih razgovora, do pretnji da će prestati da komuniciraju sa mnom i da me izdržavaju. Znala sam da me suviše vole da bi te pretnje ostvarili i uporno sam terala po svome. Kada je prošlo petnaest dana da me nijedno od njih dvoje nije pozvalo, zvala sam ja njih. Oboje su mi spustili slušalicu. Pošto na moj račun u banci ništa nije uplaćeno mesec dana, shvatila sam da su ozbiljni. ’Koga nema, bez njega se može’, rekla sam i počela da prodajem nakit i živim od toga. Jednoga dana pala sam na ulici i zamolila prolaznika da mi pomogne da ustanem. Čovek me je pljunuo.

Neka deca su se smejala, a ja sam plakala. Kada sam se dokopala kuće, uzela sam flašu vinjaka i prošla pored ogledala. Zastala sam i videla uplakanu, prljavu, mršavu i zapuštenu ženu sa flašom u ruci. Otišla sam u krevet, iskapila flašu i zaspala. Sutradan sam majci poslala telegram da idem u Palmotićevu 37 (Institut za mentalno zdravlje) da se prijavim na program odvikavanja od alkohola. Deset dana provela sam u bolnici na detoksikaciji koju sam teško podnela. Dobila sam lekove koji su ublažili apstinencijalne sindrome nastale usled naglog prekida pijenja i otklonili napetost, strepnju, strah i nemir. Dobila sam „stražare“, lekove koji obezbeđuju apstinenciju tako što izazivaju odvratnost i gađenje, a postaju „otrovni“ u kombinaciji sa alkoholom. Paralelno sa uzimanjem lekova krenula sam na psihoterapiju, a jedna od faza podrazumevala je i rad sa porodicom. Majka i brat bezrezervno su me podržali i prošli sa mnom kroz sve faze. Najteže je bilo izgovoriti „ja sam alkoholičarka“ i pri tom to stvarno misliti.

Na red je došla i socioterapija, tokom koje smo analizirali zdrave delove društva, međuljudske odnose i ponašanje sredine iz koje dolazim. Radnu terapiju sam počela u jednoj nevladinoj organizaciji, u kojoj i danas radim. Od mog prijavljivanja u Palmotićevu 37 prošlo je pet godina. Ne pijem tačno 1.852 dana. U početku sam se kretala i boravila isključivo u sredinama gde nema alkohola, kako ne bih došla u iskušenje da ponovo počnem da pijem. U restorane i kafane više ne idem bez povoda i više ne idem sama. Pre ručka pijem sok od paradajza, posle ručka uglavnom mineralnu vodu sa kriškom limuna. Bojim se da to izgovorim naglas, ali – verujem da sam ga pobedila.“

ELLE predlaže pet ustanova za lečenje alkoholizma:

Institut za mentalno zdravlje, blok za alkoholizam (Palmotićeva 37, Beograd),

Anonimni alkoholičari Srbije

Specijalna bolnica za lečenje bolesti zavisnosti „Dr Vorobjev“ (Sremskih boraca 2E, Zemun)

Rehabilitaciono narkološko udruženje NV-CENTR iz Rusije (Kolubarska 50, Kragujevac)

RUS MEDIK (Generala Anrija 12, Beograd)