Druga strana: Ogledalce, ogledalce moje...

Biću tvoje ogledalo. Pokazaću ti ko si, za slučaj da ne znaš. / I’ll be your mirror. Reflect what you are in case you don’t know. (I'll Be Your Mirror, Velvet Underground)

Piše: Mladen Savković
Podeli

Kada ste se poslednji put ogledali u nekoj površini koja vam je ekspresno poslala nazad vaš lik? Koliko dugo ste se gledali jutros u ogledalo, pre nego što ste izašli iz kuće? Da li ste pre toga možda porazgovarali sa vašim odrazom u džezvi dok u njoj vri voda za prvu jutarnju kafu? Nije li vas možda sinoć na spavanje ispratio vaš pogled nakon što ste ugasili dosadan televizijski program u sitne sati, ili ste se možda ogledali u nečijim očima i neko u vašima sve do jutra?

Ogledala, u svim svojim oblicima, veoma su moćna stvar, bilo da su toliko mala da mogu da se spakuju u žensku torbicu, ili toliko velika da se u njihovim talasima ogledaju sve zvezde jednog vedrog avgustovskog neba.

Zbog toga ne čudi što imaju veoma posebno mesto u svetu umetnosti, još od antičkih vremena kada su mnogi tvrdili da se u njima ogleda duša čoveka, preko srednjeg veka i ogledala koje odslikava s jedne strane čednost a sa druge senzualnost, i uvek tu prokletu prolaznost, kroz barokne godine kada ništa bolje od ogledala nije pokazivalo vašar ljudske taštine.

I tako sve do leta 2014, koje u Beču, između ostalog, protiče i u znaku izložbe „Druga strana. Ogledala i odrazi u savremenoj umetnosti“ (The Other Side. Mirrors And Reflections in Contemporary Art). Od 18. juna pa do 12. oktobra u Donjem Belvedereu na nesvakidašnji način posetioci će se suočiti sa svojim odrazom, nalazeći se katkad između dve strane ogledala poput začuđene Alise Luisa Kerola, izgubljeni među stihovima pesme „I'll Be Your Mirror“ grupe Velvet Underground, objašnjava za portal B92 direktorka Belvederea Agnes Huslein-Arko.

„Ovom izložbom pokušavamo da presaberemo sve što je poplava umetničkih dela inspirisanih ogledalima izbacila posle šezdesetih godina prošlog veka“, smatra Huslein-Arko. „Želeli smo da pokažemo kako su ogledala, i pre svega naši odrazi u njima, još uvek važan deo svakodnevice. Uostalom, živimo u sasvim novom svetu, u kojem oko sebe imamo u svakom trenutku bar nekoliko reflektujućih površina ili uređaja koji mogu da uhvate naš lik sitnom kamerom umesto ogledala.“

U jednoj od prostorija gde su izloženi radovi, Žilijet Binoš neprestano se šminka gledajući u ogledalo odnosno u nas, u video instalaciji „Vanitas Vanity“ (2014) Norberta Fafenbihlera, koji uključuje i delove filma „Overena kopija“ (Copie Conforme, 2011). Nedaleko odatle u komadiće stakla i aluminijuma razbijaju se viseće skulpture Liz Larner, delovi njenog rada „Reflector Wizards“ (1992), dok sve to nemo posmatra Sofija Loren, uhvaćena 1966. u objektivu Tacija Sekjarolija, i to baš u trenutku dok pozira Ričardu Avedonu.

U susednoj prostoriji zateći će vas Robert de Niro i potrudite se da ne prekinete njegov razgovor sa ogledalom u čuvenoj „Are You Talking to Me“ sceni iz Skorsezeovog filma „Taksista“ (Taxi driver, 1976). Ova dvodelna filmska instalacija Daglasa Gordona „Trough a Looking Glass“ (1999) traje skoro ceo sat, a ipak tridesetak minuta manje od kultnog, ovom prilikom takođe emitovanog filma Žana Koktoa „Orfej“ (Orphee, 1950).

Naravno, ukoliko sasvim bezbedno prođete pored neverovatne terminatorske skulpture „Stress Bumps“ (2008) Ervina Vurma i ukoliko vas ne zaslepe dsko kugle Džona M. Armledera (Universal Mirror Balls, 2008) ili disko lobanja „Vanity Flight Case“ (2005) koja se grohotom osmehuje, delo Bruna Peinada.

Kustosi izložbe, Edelbert Kob i Tomas Miesgang, objašnjavaju kako su birali najrazličitije umetničke izraze u kojima ogledalo ima ulogu važnog motiva, metafore, ali i sredstva kroz koje se u onome ko se ogleda spajaju prošlost, budućnost i sadašnjost.

„U drugoj polovini XX veka ogledalo ne postaje samo detalj koji je prikazan na slici ili u okviru neke skulpture“, navodi Miesgang. „Reflektujuće površine polako postaju materijal od kojih se izrađuju umetnička dela, i koja na taj način stvaraju sasvim nove, minijaturne svetove.“

Kob dodaje da, iako izložba izučava estetsku i sociološko-političku relevantnost ogledala u umetničkom svetu, poseban akcenat stavljen je i na percepciju koja je danas, čini se, važnija nego ikada.

„Sva izložena dela se ili igraju sa magijom iluzije i obmane uz pomoć refleksije, refrakcije, umnožavanja i distorzije prostora, ili pak pozivaju posetioce da na veoma ozbiljan način dožive umetnički proces“, zaključuje Kob.

Izložbu je 17. juna svečano otvorio čuveni italijanski umetnik Mikelanđelo Pistoleto, koji je Belvedereu pozajmio neka od svojih značajnijih dela, među kojima su i ona sa prošlogodišnje velike retrospektivne izložbe u Luvru „Mikelanđelo Pistoleto – Godina 1, Raj na zemlji“ (Michelangelo Pistoletto – Année 1, le Paradis sur Terre, 2013)

„Izložba u Luvru je bila nešto posebno. Sam Luvr jeste deo istorije, ali on nam takođe i predstavlja istoriju koja seže od najranijih pa sve do ovih dana“, izjavio je Pistoleto u razgovoru za B92. „U svojim radovima od stakla, koji su bili smešteni među svim tim slikama i skulpturama, želeo sam da vidim odraz prošlosti. Namera mi je bila da se na tim staklima, sa specifičnim detaljima iz savremenog života, odslikava cela naša prošlost. Istovremeno, i posetilac kada se zatekne ispred nekog od tih radova, odmah postaje deo umetničkog dela zajedno sa svom tom prošlošću koja ga okružuje.“

Centralni deo te izložbe zauzimala je staklena piramida „Treći raj“, smeštena između mermernih skulptura rasutih po Marlijevom vrtu, taman da se antičke boginje mogu na miru ogledati i uživati u svojoj lepoti. Oko njenog vrha od šarenih majica isprepletane su tri nule.

„Zapravo, znak koji je obeležio celu tu izložbu bio je sačinjen od tri kruga. Jedan je predstavljao ljudsku prošlost i vremena kada smo u potpunosti bili sjedinjeni sa prirodom, drugi se odnosio na deo prošlosti kada je čovečanstvo izgradilo ceo svet koji danas gledamo oko sebe, a treći krug je za budućnost, za raj koji tek treba da izgradimo, spajajući svet koji smo stvorili sa prirodnim svetom koji nas je stvorio“, objašnjava Pistoleto.

Posetioci izložbe u Beču, posle Pariza sada mogu ponovo da vide Pistoletovog „Adama i Evu“ (Adamo ed Eva, 1987) kao i čuvenog „Etrurca“ (L' Etrusco, 1976).

„Ogledalo je oduvek prisutno u mom delu, još od početka šezdesetih. Uvek otkrijem nešto novo u ogledalu. To je odslikavanje stvarnosti, slika nas samih i našeg sveta“, naglašava Pistoleto. „Svi imamo odraz u ogledalu, i koliko god se činilo da možda nije tako, kada se gledate u ogledalo nikada niste sami, jer sa sobom u ogledalo unosite celo breme jednog čovečanstva. Razmislite o tome kada se sledeći put budete ogledali, možda baš u nekom našem umetničkom delu.“