TKV: Vilinski sprej umesto štapića

Neke vile umesto vilinskog praha seju aerosole boja. TKV (The Kraljica Vila) već šest godina pobeđuje sivilo oronulih beogradskih zidova svojim šablonima i grafitima. Njen street art dostojno oslikava njen lik - ima nežni ženski senzibilitet kroz koji se međutim nazire slobodan, poletan i energičan um. Njen rad živi, evoluira, širi se - čak je uspeo da se provuče kroz pukotine zidova u unutrašnjost beogradskih galerija.

B92: Proteklih godinu dana su bili prilično aktivni za tebe - učestvovala si i na dosta izložbi i galerijskih događaja. Šta bi posebno izdvojila?
TKV: Bilo je prilično interesantno. Moja prva samostalna izložba je bila krajem avgusta 2009. u Kulturnom centru Grad, a u decembru je na istom mestu bila promocija kalendara sa mojim radovima, u produkciji štamparije Tipografik plus i agencije Unibrand. Izuzetna je bila i grupna izložba „Mladi majmuni (zaposedaju grad)“ u Francuskom kulturnom centru u januaru 2010. Drago mi je da sam imala priliku da učestvujem - laskajuće je da vam rad bude izložen na takvoj lokaciji. Naizgled je bilo neobično što je svako od autora radio potpuno drugačije stvari, ali na kraju je izložba ispala odlično, bila je potpuno eklektična. Srela sam se sa interesantnim ljudima – Mihael Milunović je bio kustos izložbe i s njim sam imala odličnu komunikaciju. On je odlučio da produži deo izložbe na Trenchtown festival, krajem aprila. Štampani su plakati radova iz Beograda, a ja sam išla da crtam uživo.

Kako vidiš značaj učestvovanja na izložbama za uličnog umetnika?
Tako uđeš u „zvanične strukture“ - postoji određeni broj ljudi koji te pamti po radovima u izložbenim prostorima. Više nisi samo u okvirima ulice. Tako rad dobija još jednu dimenziju, ali ona nije jedina – rad na ulici je i dalje moj koren i izvor inspiracije.

Misliš da izložba ne zauzima više mesto u hijerarhiji od rada na ulici?
Pa da, jer faktički ne postojiš bez ulice - iako u nekom trenutku, kada provedeš dovoljno godina radeći, budeš ozvaničen kao autor i teoretski „uradio si svoje”. Ali postoji i element potrebe za crtanjem na ulici – zbog osećaja, uzbuđenja, ne da bio viđen. To je ono što želiš da radiš i voliš da radiš i moraš da radiš - kao što moraš da spavaš ili jedeš.

Da li ima uličnih umentika koji vide strit art isključivo kao put do galerije? Koliko je prisutna ta vrsta poriva?
Pa ima ga. Ova sredina je jako čudna, vrednosti su iskrivljene. U tom haosu se rađaju mnoge sulude ideje. Možda se od njih na kraju nešto i izrodi, ali... Čekam da se pojavi neko nov ko će stvarno da „zagrize“. Možeš da crtaš samo zato što je to „kul“, ali to ne vodi nikuda. To stvarno mora da se voli, da imaš uličnu inteligenciju, da vidiš poentu svega toga. Treba izlaziti noću iznova i iznova, crtati, bežati... Jako cenim ljude koji su istrajni, što je ovde retka osobina. Mnogi misle da je dovoljno dovoljno da jednom izađeš, istaguješ ceo grad i odjednom ćeš biti poznati “strit-arter”.

Koliko dugo već stvaraš street art?
Od 2004, u kontinuitetu. I meni je čudno kad sagledam koliko je vremena prošlo. Mada ne osećam to kao nekakav teret.

TKV 2004.

Kada pogledaš na te godine, da li vidiš neke zaokružene celine? Kako se tvoj rad razvijao?
Moj rad je jako ličan i izbor motiva nije „angažovan“. Kada se pogleda unazad, bukvalno može da se vidi kako sam se razvijala. Prvi period, vidi se - u tom trenutku imam 17 godina i otkrivam muziku, slikarstvo, književnost... - više je bilo omaž tome što sam upijala nego što sam želela da projektujem poruke. Potpuno iskreno, nisam mnogo razmišljala, niti sam mislila da će iko obraćati pažnju na ono što radim. Kasnije je sve već dobilo drugu dimenziju – kako sam se menjala ja, menjale su se i teme. Postalo je više ciljano - hoću da prenesem određenu poruku i emociju.

Zajedno sa motivima menjala se i tehnika kojom radiš. Kako je tekao prelaz od šablona ka crtanju slobodnom rukom, ka ”pravim” grafitima?
Dosta i pod uticajem kolega.... Činjenica je - kada crtaš napolju, moraš da imaš neku veštinu, „skill”, ako hoćeš da to radiš dobro. Moraš da vežbaš ruku, kontrolu konzerve, ne vredi bežati od toga. U cilju vežbe odlučila sam da napravim jednostavan logo – nešto što lako mogu da izvedem, ali da opet moram da vežbam veštinu. Odatle su se izrodili „srce”, pa „lotus”, pa „ruka”.

Da, u tvojim novijim radovima ima dosta simbolike - spomenula si srce, lotus, ruku, a tu je i skoro uvek prisutno oko...
Moj prvi freehand motiv je bio srce koje gori, sa okom u sredini i znakom beskonačnosti. To je beskonačna i sveprisutna ljubav, koja je strašno jaka, gori. Jako sam bila srećna kad se iskristalisalo. Onda sam zbog estetike prebacila te simbole u lotus, a tu je i simbolika - lotus je simbol transformacije, jer iz korena koji je u blatu kroz neprozirne vode raste i cveta u svetlost.

A poslednji motiv je ruka?
Kada smo crtali u nekom kafiću, na zidu je pisalo „Mano de Dios“. Posle su mi rekli da je to “izreka” vezana za Maradonu (smeh) – ali mene je sam "prizvuk" inspirisao da nacrtam ruku sa okom. Tako je nastala ta treća forma.

Mnoge ljude uznemirava pojava očiju. Koji je tvoj lični doživljaj?
Oko je od početka civilizacije jako moćan simbol, koji označava nešto svevideće, sveprisutno. A fascinira me i na nivou samog tela - koliko je složen organ i kako funkcioniše.

Ali ljudi tu simboliku često doživljavaju na sebi svostven način, ponekad negativno. Zato se dešava da ti crtež bude prežvrljan, sa dopisanim komentarom „Sekta” ili slično. Kako se osećaš kada se to dogodi?
Neko mi je prežvrljao jedno srce sa okom i napisao „Novo doba neće doći!“. Da li taj neko može sebi uopšte da objasni šta to znači i kakve veze ima s mojim radom? Meni je to samo smešno. Ponekad je kao da pokazujete sliku nekome ko je slep i ništa ne može da shvati. Onda vidi samo mrak.

Kroz crteže je dosta vidljiva i fascinacija Indijom?
A kako ne biti fasciniran Indijom! Zaista mnogo umetnika i naučnika je gajilo i gaji fascinaciju njihovom kulturom.

Na dosta stensila se pojavljuje tvoj lik. Koja je pozadina toga? I kakav je osećaj „ostaviti sebe” na ulici?
Imam određenu viziju kako hoću nešto da izvedem, a mnogo je jednostavnije da fotografišem samu sebe - jer ne moram nekome da objašnjavam šta treba da radi. A bez obzira na motiv svaki moj stensil je deo mene, ima moju energiju, ali ne vidim to kao napuštanje dela sebe. Postoji povratna sprega – svi ljudi koji reaguju na rad mi, na neki način, vraćaju energiju koju sam „ostavila“. To je super, jer je bilo nekih stvarno kul reakcija. A bilo je i loših, svakako...

Loše situacije... Crtanje noću na ulici je izazovno i opasno. Koje su najčešće stresni momenti sa kojima se suočavaš?
Beograd noću ima jednu potpuno drugačiju dimenziju. Postaje mnogo manji, privatniji, izlaze samo ljudi koji ili imaju neka posla ili nemaju gde da idu. Ja sam gotovo nevidljiva dok radim, ali često prisustvujem scenama koje su više tužne nego stresne. Tako dobiješ drugačiji pogled na svoj grad. Neke stvari su takve kakve jesu, a mi biramo da li ćemo ih videti ili ne. Međutim, kada ih vidiš počneš drugačije da se odnosiš i prema gradu i prema sebi. Mada mnogi zato i odustanu – grad i ljudi umeju da budu teški. Osećaš svaku promenu u vazduhu i to ume da bude jako naporno.

A prijatni susreti sa ljudima i njihove reakcije?
Doživim puno iskreno pozitivnih reakcija. Susreti s ljudima noću su često zabavni. Dečije reakcije su isto divne, čiste – pružaju ruke ka crtežima i raduju se.

Da li to što doživljavaš dok stvaraš ima još dublji uticaj na tvoj život?
Smatram da imam puno sreće u životu. Jako sam zahvalna što sam se pronašla u ovoj tehnici. Trudim se da se stalno podsećam na to – znaš, u hijerarhiji potreba, ako uopšte imaš mogućnost da se baviš umetnošću tvoj život je na nekom nivou koji nije tako loš. Znam mnogo ljudi koje je crtanje bukvalno spasilo. Umetnost menja život na bolje, što je u ovom opštem ludilu neprocenjivo.

Ti si jedna od retkih grafiti umetnica kod nas. Da li misliš da postoji razložno opravdanje za raskorak između broja umetnika i umetnica?
To je više predrasuda oko toga šta je više muška ili više ženska stvar. Pojavile su se i druge devojke koje crtaju, ali to još mora da se kristališe. Mislim da strit art ne bi trebalo da ima bilo kakve veze sa rodom – samo treba da se oslobodiš i uzmeš da crtaš. U svetu postoje jako dobre grafiti umetnice.

Da li tvoja motivacija dobija neke nove elemente?
Motiviše me sam rad. Euforija koju imaš od samog crtanja, to je neprocenjivi osećaj. Kako se osećaš u tom trenutku, kako kad se vraćaš kući, a kako sutradan; kad ti neko kaže da je dobro i kad ti neko kaže da je loše. Dešava se instant reakcija, tu i tad. Toliko je deo mene da teško mogu da zamislim život bez tog osećaja.

Lortek i TKV, Mikser 2010.

Kakav je tvoj lični odnos prema lokalnoj grafiti sceni?
Scena je mala. Možda ima oko 30 ljude koji zaista nešto rade, ostali se samo provlače. A hteo ili ne, uvek pripadaš nečemu. Meni se to ne dopada previše. Postoje ljude s kojima se družim i crtam i čiji rad jako poštujem. Oni su ono što ja smatram “scenom” ovde.

Da li postoji tendencija rasta scene?
Širi se, „progres je neminovan“. Novi talas crtača je pod uticajem starog, a onaj deo koji je pod uticajem pravih ljudi će biti kako treba i to se već sad vidi. Prosto, mora da postoji neka hijerarhija – mnogo je lakše da te uputi neko ko crta već 10-15 godina nego da radiš sam za sebe i budeš “kralj” u svojoj glavi. Logično je da je tako, s obzirom da grafiti umetnost nije nikakva institucija. Na sceni mora da bude poštovanja i mnogo manje sujete.

Koga bi posebno izdvojila od lokalnih grafiti umetnika?
Lortek je jako puno uticao na mene – pogotovo u smislu crtačke discipline. Na tome sam mu jako zahvalna. On jako utiče i na scenu, na mlađe crtače – mora da postoji neko ko može da zada „domaći zadatak“, ali bez pretencioznosti. Tu su i Sick i Sobek - crtaju tri-četiri godine, ali su već na veoma visokom, svetskom nivou. Oni su budućnost naše grafiti umentosti.

Imala si i zanimljive saradnje van grafiti scene? Recimo, sa Nenadom Rackovićem?
Bila sam samo jedan od učesnika u njegovom konceptu “atelje-slike od 360 stepeni”. Bilo mi je veliko zadovoljstvo - ja njega jako poštujem kao umetnika.

Svakako je interesantno i ono što si radila za “Treći trg” i njihov festival “Trgni se! Poezija!”. Koliko je poezija sa kojom si se susrela uticala na tvoje delo za tu priliku?
Već tri godine sarađujem sa njima i svaki put sam htela da moj rad ima veze sa temom festivala, sa pesnicima i poezijom s kojom učestvuju na festivalu. Ove godine je tema bila „O nežnosti, o svetlosti, o mraku“, a prošle godine je bila „Nešto nije bilo šta“, po delu Miloša Komadine. Njegova poezija mi je bila jako inspirativna. Imam dobru saradnju sa "Trećim trgom" i drago mi je da imam priliku za interakciju sa drugim vidovima umetnosti.

Da li misliš da javno mnjenje polako počinje da uviđa značaj grafiti umetnosti?
Svakako i mislim da će tek biti shvaćen značaj koji ona ima. Na svetskom nivou to je malo dalje odmaklo, a s obzirom da smo deo istog sveta sve je prosto neminovan proces. I za ovih šest godina koliko crtam mogu da primetim drastičnu promenu. Sve je u stavu crtača – ako si kulturan i uljudan i ako sa ljudima ostvariš komunikaciju, sa većinom možeš da se dogovoriš da crtaš negde. Ljudi na bazičnom nivou više vole da vide crtež u boji od ruiniranog zida.

Da li nadležni organi prave razliku između grafiti umetnosti i opscenih i uvredljivih grafita?
Mislim da čak i to počinje da se menja. Što se tiče policije, iako se obe stvari vode kao „grafiti“, mislim da i oni prave razliku između nas i lica koja ispisuju uvredljive, rasističke, nacionalističke i sliče poruke, jer im oni realno prave veće probleme. Sve je još uvek po principu „kako ti se zalomi“ i prvenstveno, ništa ne smeš da prepustiš slučaju. Ne možeš da očekuješ da će svi znati čime se ti tačno baviš – moraš da ukažeš na razliku i da svojim stavom i svojim delanjem napraviš jasnu razliku između „njih“ i „nas“.

Imaš li viziju svog daljeg rada?
Rad, rad i samo rad! Planiram da nastavim da crtam, ali da to uobličujem na malo drugačiji način, da širim ideje i na druge medije. Suština će ostati ista.

Galeriju radova TKV možete pogledati ovde.