Giljermo Arijaga: Smrt je uvek uz nas

O Tomiju Li Džonsu i Dušku Dugoušku, "Pasjem životu" i "21 gramu", o smrti i vijagri za B92 govori scenarista i reditelj Giljermo Arijaga.

Razgovarao: Mladen Savković
Podeli

„Dobro se sećam jedne scene kada je ’Pasji život’ (Amores Perros) počeo da osvaja Ameriku. Šetao sam Los Anđelesom, telefon je zazvonio i glas sa druge strane je rekao: Dobar dan, da li je to Giljermo Arijaga? Ovde Tomi Li Džons. Želeo bih da snimim film sa vama. A ja sam mu na to odgovorio: Kako da ne, a ovde je Duško Dugouško!“, kroz smeh priča Oskarom i Zlatnom palmom nagrađeni meksički scenarista i reditelj Giljermo Arijaga.

Nekoliko godina kasnije, u maju 2005. godine, na Filmskom festivalu u Kanu premijerno je prikazan film „Tri sahrane Melkijadesa Estrade“ (The Three Burials of Melquiades Estrada), koji je na osnovu Arijaginog scenarija režirao Li Džons. Film je nagrađen za Arijagin scenario i Džonsovu glumu, a predsednik žirija bio je reditelj Emir Kusturica.

„To je samo jedan od razloga zbog kojih mi je Kusturica drag“, otkriva za B92 Arijaga, gost ovogodišnjeg Međunarodnog filmskog i muzičkog festivala Kustendorf. „Ali i da nije bilo te nagrade, ne bih promenio mišljenje o njemu. Smatram da je on prava kreativna sila i jedan od najvažnijih reditelja današnjice. Zbog toga sam veoma počastvovan njegovim pozivom.“

„Mislim da je situaciju sa filmovima u Meksiku dosta dobra. Skoro da ne postoji nijedan važniji filmski festival u svetu gde neki meksički film nije osvojio nagradu. Ove godine je Amat Eskalante sa filmom ’Heli’ osvojio u Kanu nagradu za najboljeg reditelja. U San Sebastijanu je takođe specijalnu nagradu žirija za najbolji film, kao i nagradu za glumicu, dobio film ’La herida’ Fernanda Franka

A i finansijska situacija nije loša. Nedavno je film ’No se aceptan devoluciones’ postao film sa najvećom zaradom kada su u pitanju ostvarenja na španskom u Severnoj Americi. To je takođe i film sa najvećom zaradom u Meksiku tokom prvog vikenda prikazivanja.

Arijaga je na Kustendorfu predstavio svoje novo kratkometražno ostvarenje „Besana noć“ (Broken Night) koje iza sebe ima neobičnu priču. Naime, u pitanju je film u potpunosti sniman Nikonovim fotoaparatom D800.

„Dao sam sebi obećanje da neću da radim sa digitalnim kamerama, i evo, upravo sam ga prekršio“, priča on, ali se odmah i opravdava. „Nažalost, u Meksiku više nema filmskih traka i analognog filmskog zapisa. To mi, priznajem, nedostaje. Međutim, kada su mi ponudili da radim sa malim fotoaparatom, priihvatio sam izazov. Zanima me kako to izgleda. I bilo je veoma zanimljivo. Uglovi snimanja su drugačiji, dimenzije fotoaparata omogućavaju sasvim nove načine snimanja...“

Osim toga, smatra Arijaga, napredak tehnologije ide na ruku novim filmadžijama koji dobru ideju mogu da pretoče u film sa znatno manje sredstava nego ranije.

„Danas možete da snimite film sa čim god želite“, objašnjava on pokazujući i svoj smartfon. „Ali ja nisam tu da govorim da li je ta mogućnost dobra ili ne. Ona postoji, i tu je za stare i za mlade, za ljude koji nikada nisu snimali filmove. Zato snimajte! Ne plašite se ovoga, snimajte!“

„Ja insistiram na dijalozima, i to dobrim dijalozima. Moj scenario izgleda tako da dijalozi nisu duži od dva reda, a da scena nije duža od jedne strane.“

Arijaga je prvi scenario napisao za film „Un Dulce Olor a Muerte“ (1999), ali je veliki uspeh stekao godinu dana kasnije, kada je premijerno prikazan „Pasji život“. Bio je to prvi deo trilogije koju je zaokružio sa rediteljem Alehandrom Gonsalesom Injarituom. I ostala dva dela, „21 gram“ (21 grams) i „Vavilon“ (Babel) postigla su veliki uspeh širom sveta, čineći tako nesvakidašnju trilogiju o smrti kultnom. Međutim, saradnja sa Injarituom krenula je nizbrdo i na pitanje da li će možda ponovo snimati film sa njim, namršteno odgovara: „Ne. Hajde da pređemo na sledeću temu.“

Možda više neće da snima sa Injarituom, ali je sada pronašao novu srodnu rediteljsku dušu – sebe.

„Zabavlja me režija. Postoji nekoliko reditelja koji mi pišu i sa kojima bih voleo da radim, ali za sada ću se držati sebe.“

Iako ne želi da priča o saradnji sa Injarituuom, Arijaga vrlo rado govori o filmovima „Pasji život“, „21 gram“ i „Vavilon“. O tim ostvarenjima pričao je i sa studentima koji su gosti Kustendorfa, ostavljajući još jednom utisak neposredne, sasvim otvorene osobe koja je spremna za šalu na svoj račun. Njegovo predavanje sa nagrađivanim direktorom fotografije Janušom Kaminskim pretvorilo se u beskrajno zabavan razgovor dva stara prijatelja.

„Ne znam da li znate, ali film ’21 gram’ pisao sam kao komediju. Samo što se niko nije smejao na kraju. To je verovatno znak da nisam uspeo kao komičar“, otkriva Arijaga. Scenario za taj film, kao i za „Pasji život“ i „Vavilon“, pisao je na osnovu svojih iskustava. Više puta je, otkriva, bio suočen sa smrću ali ga ona nije htela.

„Kada sam pisao scenario za ’21 gram’ bio sam pod utiskom jednog prijatelja koji se spremao za Olimpijadu. Počeo sam i ja da treniram boks, ionako sam se često svađao sa drugima. Ali vremenom je moje srce bivalo sve slabije i počeo sam da se plašim za svoje zdravlje. Kad sam otišao kod doktora, rekao mi je da ima dve vesti, dobru i lošu, kako to uvek biva. Dobra je, kazao mi je veselo, to da nisam hipohondar. Loša je, dodao je odmah potom, to da imam problem sa srcem zbog kojih će mi, ako nastavim sa boksom, biti potrebna transplantacija srca. I tada sam počeo da razmišljam o toj temi...“

Ali to nije bio njegov prvi susret sa smrću. Smrt ga je posetila i ranije, kada je doživeo automobilsku nesreću. I dalje se živo seća prevrtanja u automobilu i oporavka posle nesreće.

„U to vreme počeo sam da razmišljam o smrti. I to intenzivno. Zanimalo me je kako smrt utiče na nas i počeo sam da pišem o toj nesreći. Hteo sam da znam šta se sve dešava pre nesreće, šta se dešava dok se automobil prevrće i šta će se desiti posle toga. Tako su nastale i tri celine u ’Pasjem životu’“.

„Ne volim da znam šta će se desiti mojim likovima. Volim da me iznenade. I ne volim da ih pišem namenski za određene glumce, jer ne znam šta bih radio kada bi me taj i taj glumac odbio. Volim neizvesnost. To je kao kada čekate bebu. Vi se nadate da će ona biti ovakva ili onakva, a onda se ispostavi da vam žena rodi Šona Pena.“

Arijaga uočava da se danas smrt posmatra na mnogo drugačiji način nego pre dve, tri decenije. Postoji toliko načina na koji se ljudi trude da zaustave smrt, a on je trilogijom smrti hteo da pokaže kako je smrt uvek tu uz nas i da je nemoguće pobeći joj.

„Pa i ova moja ćelava glava, to je samo jedan dokaz da smo se smrt i ja već sretali. Ne želim da budem prost, ali zar vam se ne čini da me je smrt samo polizala po glavi, ostavljajući znak da će se vratiti“, priča kroz smeh.

O smrti će na posredan način govoriti u i svom narednom filmu, omnibusu „Words with Gods“ koji je okupio devet reditelja iz celog sveta sa namerom da svako od njih govori o svojoj religiji.

Aleks de la Iglesija govori o katolicizmu, Emir Kusturica predstavlja pravoslavlje, Mira Nair pripoveda o hinduizmu, ja sam snimio deo o ateizmu...“, otkriva on priznajući da je i sam ateista. Kroz devet celina i uz pomoć religije biće obrađene različite teme poput abortusa, prostitucije, pedofilije i naravno – smrti.

„Danas imate toliko preparata koji će valjda da vas sačuvaju od smrti. Moram da vam priznam da ja ne mogu više ni vijagru da koristim, jer mi stalno ide krv na nos. Mislim, s tom vijagrom stvari toliko narastu da... puf, razvali mi nos!

strana 1 od 6 idi na stranu