Mira Otašević - Zoja

Kada se u jednom romanu nađu portreti Džojsa, Apolinera i Joneska, susretnu ličnosti poput Virdžinije Vulf, Sartra i Ginzberga i kad je sve to „spakovano“ u stotinak strana, onda možemo sa sigurnošću reći da poseduje sve elemente uspešnog književnog dela danas. Poslednji roman Mire Otašević Zoja (Geopoetika 2012), izgubio je u trci za NIN-ovu nagradu, ali je možda dobio nešto više – trajanje.

Na prvi pogled, Zoja predstavlja svojevrstan portret umetnika, odnosno umetnice u mladosti, da bi se pretvorio u kompletnu životnu priču sastavljenu od isečaka (fotografija) stvarnosti koja je okružuje. Glavna junakinja hvata svet u fotografiji, a spisateljica nam je prenosi kroz reči. Zbog toga umesto naslova poglavlja, mi vidimo okvir fotografije, sa obeleženim realnim dimenzija, na kojima se ne nalazi slika, već bukvalno rečima ispisan sadržaj i poetika fotografije. Međutim, reč u romanu ne obeležava samo sliku, već i zvuk, čime se spisateljica približava poetici modernizma i dovodi nas do polja nove umetnosti – filma.

Roman je sačinjen od fragmenata života umetnice Zoje Klajn, koji su kao kolaž iscepkani i komponovani kao jedna velika montažna sekvenca. Delo obiluje reminiscencijama ili bolje reći flashbackovima i flash forwardima, ali tako da ne remeti ispravno praćenje radnje. Kao scenario koji je ispisan u prezentu, tako Mira Otašević koristi prezent ne bi li se radnja odigravala u maniru filma, neposredno pred našim očima, u našoj mašti. Mi pratimo život Zoje Klajn od malih nogu do njenog svršetka, a segmenti njenog života, nelinearno izmontirani, samo doprinose predstavi njenog unutrašnjeg života kao odraz haotične stvarnosti.

Nije slučajno da je spisateljica za glavnog lika izabrala umetnicu i kroz njeno stvaralaštvo izrazila svoj stav. Koristeći tehniku pripovedanja iz prvog lica, spisateljica nas tera da kroz perspektivu Zoje Klajn posmatramo dešavanja koja su obeležila 20. vek. Glavna junakinja kroz oko kamere postaje filter stvarnosti, a njena umetnost postaje večiti zapis ljudskog bola. Najveće tragedije koje prate XX vek obitavaju u pozadini fotografije iz koje vaskrsava ljudski lik kao njena početna i krajnja tačka.

Pošto je sačinjen od fragmenata iz života Zoje Klajn, roman u sebi sadrži samo ključne momente koji su obeležili njen život i stvarnost oko nje. Pored najveće teme koja je obeležila XX vek a to je rasno i versko proganjanje, može se reći da Zoja postaje ženski roman. Spisateljica i njene junakinje prizivaju lik Virdžinije Vulf, usamljene umetnice koja je bol svojih junaka kao Hrist upila i zbog njegove težine „udavila ga“. Sa druge strane, njen odnos sa drugom ženom, onaj poljubac iz filma Sati koji nije simbol seksualne ljubavi između dve žene, već odraz dubokog razumevanja i veze koja se između dva bića javlja, dobija svoje puno značenje u romanu kroz ženske likove koji Zoju okružuju. Otuda se u ratu, netrpeljivosti, simboličkom spaljivanju, protestima ženski lik pojavljuje kao pokretač ali i kao pasivni lik koji u fotografiji sažima svetsku nesreću.

U Zoji, fotografija predstavlja način da se asimiluje stvarnost, ona govori o „ljubavi prema diskriminisanima kao o značajnom životnom opredeljenju, o novoj antropologiji“. Mira Otašević slika portret XX veka kroz lik žene, koja je i sama na margini. Budući da je jevrejka zarobljena u svojoj umetnosti, Zoja najbolje pokazuje svoje unutrašnje borbe. Njena umetnost postaje njen beg od logora, od rasne, verske i seksualne osude društva, njene želje i fantazije dobijaju svoj realni oblik ne u slici, već u reči. Ona beleži trenutke očaja, sve dok i sama ne postane uhvaćena u fotografiji, kao simbol tragedije, koja će trajati večno.