Pregled stampe

“Vreme”, 22. januar

pise: Milos Vasic i ekipa novinara "Vremena"

Dosije Arkan

Kako je ubijen Zeljko Raznatovic Arkan - Kriminalna karijera uz drzavnu pomoc - Ratni put i Haski tribunal: Od Vukovara do Banja Luke - Politika i biznis: Ukrstanje i konflikt interesa

U subotu 15. januara, u 17:05 sati, u holu hotela "Interkontinental" u Beogradu doslo je do pucnjave u kojoj je na licu mesta smrtno stradalo jedno lice, Milenko Mandic zvani Manda, poslovni covek iz Beograda, dok su barem dva lica tesko povredjena: Zeljko Raznatovic zvani Arkan, poslasticar iz Beograda, i Dragan Garic, radnik Saveznog ministarstva unutrasnjih poslova. Raznatovic i Garic preminuli su ubrzo u Urgentnom centru u Beogradu od posledica zadobijenih povreda. Sudeci po izjavama ocevidaca, barem jedno neidentifikovano lice otvorilo je vatru iz vatrenog oruzja na njih dok su isli pored recepcije ka izlazu iz hotela. Pocinilac - ili pocinioci – napustili su lice mesta u guzvi koja je nastala. Policija je blokirala lice mesta, ali i Urgentni centar, i preduzela uobicajene radnje.

Tako je umro Zeljko Raznatovic Arkan.

Cim se vest prosirila - uz zbunjeno cutanje rezimskih i rezimu bliskih medija - pocela su neizbezna nagadjanja. Jedni su se setili pokojnikovog vojevanja po Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini od 1990. nadalje i krvavog traga koji je za njim i njegovim vojnicima tamo ostao; drugi su ukazivali na pokojnikove brojne i raznovrsne poslovne poduhvate u kojima je stao u tanjir mnogim ljudima, od kojih su neki i opasni; treci su podsetili na niz zlocina sa kojima je pokojnikovo ime bilo ovako ili onako povezano, u blizoj i daljoj proslosti; cetvrti su pomenuli izjavu predsednika Republike Slobodana Milosevica u jednom intervjuu pre neku godinu, da je Arkan "njegov najveci neprijatelj", povezavsi to sa konfliktima interesa izmedju pokojnika i Marka Milosevica, a na temu nekakvog monopola na uvoz tecnih goriva; peti kazu da je Haski sud bio jako zainteresovan za pokojnikovu licnost i informacije kojima je mogao raspolagati, pa i da je na tu temu bilo i nekih kontakata.

Stari i iskusni beogradski gangsteri, koji su svoje postovanja dostojne godine docekali upravo zato sto su bili pametni, samo su slegli ramenima: lepo oni godinama govore da ce se ovo desiti, da je coveku istekao rok trajanja, da je davno trebalo da pretvori sve sto ima u gotovinu, pa makar i po 50 pfeniga za marku, i da se ukloni negde gde Interpol i Hag ne zalaze i gde se moze srecno ziveti do prirodne smrti krckajuci dva-tri miliona maraka...

Pohlepa; pohlepa, sujeta i ambicija, kazu oni; uobicajeni uzrok smrti u tom poslu. Svoju dugu i uspesnu karijeru u tom poslu Zeljko Raznatovic (1952, Brezice, Slovenija) zapoceo je sa dna: kao klinac je krajem sezdesetih godina otimao zenama tasne u Tasmajdanskom parku, a jurio ga je - kazu - mladjani pozornik Radovan

Stojicic Badza, kome je to bio jedan od prvih sektora. Uhvacen u povratu, mladi Zeljko 1969. dobija prvo tri godine, pa jos sest meseci u maloletnickom zatvoru. Otac Veljko, pukovnik JNA, i majka Slavka nisu bili srecni zbog toga; jos manje kada se Zeljko uputio u Evropu da tamo okusa lopovsku srecu. Snazan, okretan i hrabar, nadaren specificnom pamecu za taj posao, krenuo je u niz pljacki banaka i draguljarskih radnji po Italiji i severnoj Evropi. U Svedskoj - koju je vazda voleo - ostao je zapamcen kao "razbojnik s ruzom": usao bi u banku sa cvetom u ruci i pistoljem u drugoj i lepo zamolio blagajnicu da mu isprazni novac u kesu; ostavio bi joj cvet i udaljio bi se. Za samo cetiri meseca izvrsio je osamnaest pljacki u Svedskoj i digao nekih 87.000 kruna, poprilicne pare u to doba. Bio je veoma vest sa laznim dokumentima i koristio je desetke laznih imena, od kojih je jedno, Arkan, sa falsifikovanog turskog pasosa, ostalo. Kad mu je u Svedskoj prigustilo, prelazi u Belgiju, gde odmah 1975. pada prilikom pokusaja pljacke i dobija deset godina zatvora. Posle cetiri godine bezi iz zatvora, pljacka i dalje, ali ga hapse u Holandiji, gde dobija sedam godina. Posle devet meseci bezi i iz holandskog zatvora. Ponovo pada 1981. u Frankfurtu, ranjen prilikom pljacke zlatarske radnje, ali bezi iz bolnice i vraca se u Jugoslaviju.

Novembra 1983. dolazi u Beogradu do incidenta koji baca sasvim drugacije svetlo na Arkanovu buducu karijeru, ali i na deo prethodne. Dva neobavestena milicionara iz Desete stanice milicije Palilula postavljaju Arkanu zasedu kod njegove majke Slavke, u Ulici 27. marta, nije jasno zbog cega. Raznatovic ih iznenadjuje, naoruzan sa dva revolvera kalibra 357 magnum; jednog ranjava na licu mesta, a drugog nasred ulice gde ga je pristigao. Na njihovu srecu, revolveri su bili punjeni municijom sa sacmom, mada je jedan od milicionara trajno ostao invalid. Na Ulici 27. marta, u trenutku kad je Arkan ustrelio u noge tog milicionara, na scenu slucajno nailazi patrola dezurne sluzbe SUP-a Beograd i intervenise. Vodja patrole tvrdio je tada da je rec o "kolegi" koji se uredno legitimisao sluzbenom legitimacijom Saveznog sekretarijata za unutrasnje poslove... Dva dana kasnije Arkan je pusten iz pritvora, a nikakve prijave nisu bile podnete. Tada je vise likova iz beogradskog podzemlja izjavilo da je Arkan vec "godinama" radio kao saradnik Uprave za jugoslovensku neprijateljsku emigraciju Sluzbe drzavne bezbednosti Saveznog SUP-a. Njihovo tumacenje bilo je da je Arkanov otac Veljko, videvsi da ima sina barabu, zamolio svog prijatelja Staneta Dolanca, tada saveznog sekretara za unutrasnje poslove, da se zainteresuje za malog i zaposli ga nekako. Arkan se, izgleda, uklopio u Dolancev dosta nekonvencionalni koncept borbe protiv neprijateljske emigracije: to jest da ih je najbolje pobiti. Kasnije ce se za Arkanom vuci legende o tome da je za racun Sluzbe pobio ove ili one, ali nikakvih ozbiljnih indicija, a kamoli dokaza u tom pravcu nije bilo nikada. Neki bivsi pripadnici te sluzbe dopustaju da je mladi Raznatovic cinio kurirske, tehnicke i druge usluge u podrsci akcijama Sluzbe u inostranstvu, ali da je bio daleko od najvaznijih poslova. Sam Arkan je lukavo odbijao da potvrdi ili demantuje te price, sve tajanstveno se smeseci. Tada se on po Beogradu motao u ruzicastom "kadilaku" s tamnim staklima, bio vidjan gde treba i uopste hvatao ono mesto u drustvu na kome ce ga snaci smrt. U to doba on stice obozavaoce u medijima i carsiji, koji ga se ovih dana nesto iznenada ne secaju. Tada je on bio misteriozni heroj, neki lokalni Dzems Bond, sa aurom tajnog agenta koji po belom svetu brani domovinu Jugoslaviju. Dva naredna incidenta, medjutim, potvrdila su te price. Prvo je krajem 1983. Arkan naneo tezu telesnu povredu jednom gradjaninu s kojim se posvadjao u liftu zgrade gde je radila ilegalna kockarnica, u ulici Ive Lole Ribara: udario ga je revolverom i slomio mu ruku. Beogradska policija, vec sita Arkana zbog one pucnjave, podnela je krivicnu prijavu. Na sudjenju, upitan za zanimanje, Zeljko Raznatovic kaze "radnik Saveznog SUP-a"; javna tuzba to pobija, pa sudija trazi potvrdu iz SSUP-a. Odande stize demanti, ali Arkan izvlaci dokument po kome je kredit za adaptaciju svoje kuce u Ljutice Bogdana dobio upravo od Saveznog sekretarijata za unutrasnje poslove... Drugi incident desio se uskoro u Svedskoj: januara 1984. dva svedska policajca zaustavljaju sumnjivi "mercedes" sa cetiri putnika, a posle provale u skladiste jedne robne kuce kod Geteborga; jedan od putnika, identifikovan kao Zeljko Raznatovic, poteze pistolj i puca. Policajci su ranjeni, a ekipa ih je jos i izgazila na zemlji i pobegla. Nekoliko dana kasnije nemacka policija zaustavlja po poternici iz Svedske to isto vozilo na granici sa Austrijom i hapsi Raznatovica. On je kasnije pusten pod nepoznatim okolnostima, ali se u Beogradu smatralo da je rec bila o intervenciji Staneta Dolanca kod njegovih nemackih kolega sa kojima je tada jos imao dobre odnose i saradnju. Arkan se tada primiruje u Beogradu i vodi mirniji zivot, ne isticuci se u javnosti kao ranije. Kazu da se tu i tamo kockao po principu ".357 je jaci od cetiri keca". Kada se 1989. polako javlja politicki pluralizam, Arkan se upoznaje sa ministrom unutrasnjih poslova Srbije Radmilom Bogdanovicem po zvezdaskoj liniji. Zna se ciji je klub Zvezda bila i koliko je u carsiji znacilo biti blizak njenoj upravi. Posto je Zvezdino navijacko pleme "Delije" bilo pocelo da skrece po politickoj liniji u pravcu SPO-a i radikalstva, popularni cica-Radmilo moli Arkana da tamo uvede red. On to i postize veoma brzo, efikasnim metodama, u svom svojstvu vodje "Delija". U to vreme Arkan i Radmilo Bogdanovic najbolji su prijatelji: ljube se i grle javno, na utakmicama, izlaze zajedno. Arkanova zvezda raste. Otvara poslasticarnicu u okviru svog imanja, na uglu Ljutice Bogdana i Sokobanjske, uz pomoc svojih zvezdasa. Tada se pricalo da je iza poslasticarnice bila i mala privatna kockarnica, specijalizovana za "sisanje ovaca". Prava prilika, medjutim, otvara se 1990. kada Milosevicev rezim donosi odluku da organizuje oruzanu pobunu Srba u Hrvatskoj. Za buduce ratove ljudi kao Arkan bili su kao stvoreni. Tada nastaje i Srpska dobrovoljacka garda, formacija koju Arkan osniva u najuzoj saradnji sa MUP-om Srbije i onim sto ce kasnije postati poznato kao "vojna linija" Milosevicevog rezima. Tokom jednog izvidjanja u Hrvatskoj, krajem novembra 1990, Arkana hapsi MUP Hrvatske.

U tom veoma cudnom incidentu ucestvovala je zanimljiva ekipa: Zeljko Raznatovic Arkan, neki Dusan Bandic iz Beograda, neki Dusan Caric iz Dvora na Uni i Zoran Stevanovic, lik iz beogradskog podzemlja. Ta ekipa vozila se Arkanovim terenskim vozilom iz Knina ka Beogradu, ali nekako bas preko Dvora na Uni, sto nije sasvim usput. U Dvoru na Uni, kasno uvece, oni su se vozali okolo kao da su namerno hteli da budu primeceni. Konacno je naisla patrola policije MUP-a Hrvatske i zaustavila ih. U vozilu su imali vise pistolja i rucnih bombi, kao i automate "Heckler und Koch" MP-5K, dakle oruzje zabranjeno za civile. Navodno je jedan od saputnika krenuo da potegne oruzje, ali ga je Arkan sprecio i predao se vodji patrole Gojku Galijasu bez otpora. Taj Galijas je poznat po tome sto se sredinom osamdesetih jedva izvukao od optuzbe za ubistvo tokom zlostavljanja u sluzbi, ali je ostao u miliciji (danas je policajac negde u Backoj). Kompletna ekipa predata je nadleznom istraznom sudiji u Sisku, gde su saslusani. Tada - iz nekog razloga - Zagreb preuzima slucaj i tu nastaje jedan tesko objasnjiv razvoj: Arkana i njegove - uostalom za dalju pricu irelevantne - drugove tuze za pripremanje oruzane pobune sa ciljem rusenja ustavnog poretka Republike Hrvatske, delo za koje je bilo jasno da se ne moze dokazati, umesto da se zadrze na nosenju nedozvoljenog oruzja, za sta sledi dve godine, pa da posle vide sta ce. Arkan je vec bio poznat po pretecim antihrvatskim izjavama i slucaj je uzeo povelike javne razmere; s druge strane, svedoci za optuzbu za rusenje ustavnog poretka bili su vec tada i ostali do danas nedostupni hrvatskom sudu: Mile Martic i njegovi. U zagrebackom okruznom zatvoru Remetinec, novom i modernom, Arkan je imao televizor i sve udobnosti tokom trajanja istrage i javnog pretresa, sve do kraja aprila 1991. U medjuvremenu su se Milosevic i Tudjman nasli dva-tri puta, bio je 9. mart, kada je cica-Radmilo kukao sto mu nema Arkana da smiri navijace, a Milosevic dosao do zakljucka da "ako ne znamo da radimo i proizvodimo, znamo da se tucemo". Krajem aprila sud je izrekao prvostepenu presudu i pustio osudjene na slobodu do pravosnaznosti, jer su presude bile na manje od pet godina. Po Arkana je tada dosao privatni avion iz Beograda i on se vratio da ga Zagreb vise nikada ne vidi, docekan kao heroj. Danas Josip Boljkovac, nekadasnji ministar unutrasnjih poslova Hrvatske, tvrdi da je Arkanovo pustanje ugovoreno izmedju Radmila Bogdanovica i tadasnjeg njegovog hrvatskog kolege Josipa Manolica, a na osnovu dogovora Milosevic-Tudjman; kaze i da je neko za Arkana platio jos i milion maraka. Manolic to porice, ali se i u Beogradu i u Zagrebu veruje da je rec bila o pogodbi. Tudjman je kasnije napadao sudiju Vladimira Vinju zato sto je ukinuo pritvor Arkanu, a Vinja je kasnije isteran iz pravosudja, kao i zamenik javnog tuzioca Anto Nobilo, koji je zastupao optuzbu; obojica su sada advokati. Zoran Stevanovic, koji je tada za skupe pare kninskim Srbima prodavao trofejno oruzje, ubijen je 1997. na stepenicama hotela "Metropol"; pocinilac nije otkriven. Srpska dobrovoljacka garda pojavljuje se na istocnoslavonskom terenu, oko Tenje i u njoj, krajem jula 1991. Tu jedinicu, kao i druge slicne, pogresno nazivaju "paravojnom formacijom", jer po Zakonu o narodnoj odbrani SFRJ i po uputstvu Generalstaba iz jula 1991, svako ko uzme oruzje u odbrani Jugoslavije ima se smatrati pripadnikom oruzanih snaga SFRJ sa svim obavezama i pravima. Ubrzo se po Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu siri zastrasujuca fama o "Arkanovim tigrovima", potpomognuta kampanjom Milosevicevih rezimskih medija s ove strane. Gledano sa cisto vojne strane, Arkanove snage bile su pre svega psiholosko oruzje: ispred njih je isla njihova zastrasujuca i uveliko zasluzena reputacija ubica i pljackasa; takve niko ne voli da saceka u svom selu. Iz nedelje u nedelju polako su pristizali izvestaji o sistematskom i industrijskom pljackanju bogatih slavonskih sela, o sortiranju robe po vrsti, o kamionima koji prate jedinicu, odmah se krcaju "ratnim plenom" i idu za Beograd. Vojni policajci koji su cuvali jedan most preko Dunava secaju se da im je kroz kontrolnu tacku jedne noci projurio Arkanov konvoj, ne obaziruci se na znak da stane; neko je pripucao na kamione, a za njima je ostao trag od belog vina po putu... Vina opljackana tada iz bogatih slavonskih i baranjskih podruma pila su se po boljim beogradskim kafanama, a buvljaci su bili puni video rekordera, televizora, bele tehnike i ostalog; o automobilima i da ne govorimo. Milosevicevo obecanje slobodne pljacke, "ako ne umemo da radimo...", obistinilo se za neke. Arkanovo nasmeseno decje lice zracilo je sa naslovnih strana. Danas Arkanovi prijatelji tvrde kako je kroz obuku SDG-a proslo "deset hiljada ljudi" itd.; pre ce biti da su oznake i zastave SDG-a bile pokazivane gde god je trebalo ostaviti utisak i zastrasiti civilno stanovnistvo. Strucni izvori procenjuju da Arkan nikada nije imao vise od par stotina ljudi pod svojom komandom, niti mu je trebalo. Sto se komande i kontrole tice, bio je na direktnoj vezi kod "vojne linije" MUP-a Srbije; dogovor je bio jednostavan: usluga za uslugu; posao na terenu placan je povlasticom pljacke. Arkan je svoje ljude drzao u gvozdenoj disciplini; sa takvima drugacije ne bi ni islo, kad ih covek pogleda...

Posle kraceg odmora pocetkom 1992, Arkanovo jezgro SDG-a odlazi u martu na polazni polozaj u blizini Sapca. Rat u Bosni je na vidiku. Dolazi do incidenata sa lokalnim stanovnistvom, pa ih neko prijavljuje miliciji. Patroli koja je dosla da intervenise pokazan je dokument sa potpisom gen. Andrije Biorcevica, komandanta Novosadskog korpusa, u kome pise da je Arkanova garda u stvari izvidnicka jedinica tog korpusa. Po Bosni se Arkan nije zadrzao dugo, ali je to bilo ubedljivo. Prvo Zvornik, pa Bijeljina, pa Brcko. Na svim tim mestima postupak je bio isti: zastrasivanje uverljivim primerom, proterivanje nesrpskog stanovnistva, pljacka, obezbedjivanje preuzimanja vlasti lokalnom SDS-u i idemo dalje. Tokom svojih bosanskih operacija Arkanovi su ljudi posebnu paznju posvecivali postama, bankama, opstinama i stanicama milicije. Sistematski su skupljani formulari, licne karte, vozacke i saobracajne dozvole, oruzni listovi, pasosi, policijske legitimacije, cekovne knjizice i karte i slicno - sve blanko i sa pratecim pecatima. U Bijeljini Arkan izvodi jednu od svojih omiljenih reklamnih predstava, ljubeci se sa Biljanom Plavsic, Ratkom Mladicem i Fikretom Abdicem i izigravajuci velikodusnog spasioca nejaci i ratnika-viteza, dok njegovi ljudi iza ugla tamane muslimansko stanovnistvo. Bijeljina je uzeta prakticno bez otpora. U Brckom je bilo isto i jos gore, sudeci po pricama prezivelih i svedoka.

Ubrzo potom Arkan i ekipa vracaju se u Erdut, gde su se uselili u vinariju u starom dvorcu. Tamo ce ostati do 1995, u svojstvu specijalne jedinice MUP-a Republike Srpske Krajine, baveci se uvozom deficitarnih roba (uglavnom naftnih derivata) i krsenjem sankcija UN-a protiv SR Jugoslavije. Tokom januarske ofanzive Hrvatske vojske 1993, SDG se pojavljuje u severnoj Dalmaciji, ali neki izvori odande kazu da od toga nije bilo nikakve vajde: uglavnom su se bavili uvodjenjem discipline i maltretiranjem lokalnih vojnika Srpske vojske Krajine. Neko od Krajisnika cinicno je primetio da u Medku i Lici nema vise sta da se opljacka...

U medjuvremenu se Arkan bacio u srbijansku politiku. Kao nezavisni kandidat grupe gradjana ulazi u Skupstinu Srbije 1992, ali se tamo ponasa veoma konstruktivno, na liniji SPS-a i ne ljulja camac. Za izbore u decembru 1993, Arkan na brzinu osniva Stranku srpskog jedinstva i krece u spektakularnu predizbornu kampanju, sve grdeci Seselja i radikale na sva usta. Tokom kampanje, Arkana podrzavaju njegova buduca zena Ceca Velickovic i impresivna ekipa turbo-folk pevaca i pevacica; mitinzi se ore od tehnocirilice, trose se milioni maraka prilozenih na osnovu "ponude koja se ne odbija", ali to ne vredi nista: Stranka srpskog jedinstva nije dobila nijedno poslanicko mesto. SSJ se pridruzila gomili nepostojecih politickih stranaka i organizacija, koje rezimu sluze samo kad treba da objave narucena "reagovanja" u drzavnim medijima.

Arkan se onda okrenuo drugim stvarima. Posle Dejtonskih sporazuma raspustio je gardu i postao civil, mada se ponekad vozio okolo u terenskim vozilima sa milicijskim tablicama i plavim svetlom. Svoju kucu u Ljutice Bogdana dogradio je sa jos dva sprata "Voji Seselju za inat", kako je rekao; kuca je jedna od najruznijih i najbolje cuvanih u gradu; niko ne sme da potegne foto-aparat ni na puskomet. Kako se Kosovo polako zagrevalo, Arkan se jos 1993. infiltrirao i tamo: otvarao je pekare, njegovi ljudi napunili su hotel "Grand" i skupljali reket na lokalnim trzistima. "Komandant" je davao patriotske izjave, u predizbornoj kampanji se slikao sa Albancima i uzeo je pod svoje fudbalski klub Pristina, koji je doveo odmah u prvu ligu. Kako je oruzana pobuna na Kosovu eskalirala, tako je i Arkan polako povlacio svoje investicije i ljude odande. Uprkos nekim pricama i uprkos patriotskim zaklinjanjima, ni Arkan, ni njegova jedinica nisu ucestvovali u ratu na Kosovu (osim pojedinaca koji su policajci u civilu, pa su ratovali u tom svojstvu). Sa Cecom Velickovic ozenio se spektakularno: bila je to svadba veka u Beogradu. Tokom svadbe promenio je vise kostima, od kojih je najneukusniji bio uniforma srbijanskog vojvode iz Prvog svetskog rata, sa sve sabljom, njegov omiljeni reklamni trik. Pucalo se, zdralo i pilo, a dosao je svako ko u

Beogradu misli da je neko. Nije bilo higijenski za bilo kog novokomponovanog "bizmismena" da se ne pojavi sa dostojnim poklonom ako je bio pozvan. Arkan se tako konacno uzdigao do drustvenog ugleda i statusa i etablirao se u novoj beogradskoj carsiji skrojenoj po sistemu vrednosti "Pink civilizacije". Svoje poslovne interese u estradnoj industriji uspostavio je na vreme; tokom 1993. njegovi su ljudi po Knez-Mihailovoj uverljivo objasnjavali prodavcima piratskih kaseta da se uklone sa trzista. Iz Slavonije je izvezao odredjene kolicine najbolje hrastovine "u deljaka" sa jednim julovskim industrijalcem; do povlacenja iz Erduta obogatio se svercom tecnih goriva, otvarajuci benzinske pumpe, ali i svercom cigareta.

Uvek je imao smisla za deficitarne robe: cega je falilo, Arkan je nabavljao. Carina i policija nisu ga zanimale, a ni on njih; inflacija ga je usrecila jer je imao svoje dilere na ulici. Propast piramidalnih stednji nije ga pogodila, naprotiv: iz "Dafiment" banke podigao je 350.000 maraka. Uzgred, covek koji je ubijen pored njega Milenko Mandic radio je u obezbedjenju te iste "Dafiment" banke i bio je jedan od onih koji su mogli da vam izvuku ulog pod odredjenim uslovima, razume se. Arkan je preuzeo i neke medijske pozicije: radio "Pingvin" i televiziju "Palma plus" u Jagodini, gde je i formalno srediste njegove stranke SSJ. Posle nerasvetljenog atentata na Radojicu Nikcevica, zanimljivog poslovnog coveka, Arkanov prijatelj i ortak Djovani di Stefano preuzeo je Nikceviceve poslove (Di Stefano je sada u zatvoru u Rimu i ceka na izrucenje Velikoj Britaniji). Ni nekretnina nije falilo: izvestan deo najboljeg poslovnog prostora u Cumicevom sokacetu i jos neki lokali po gradu u vlasnistvu su Zeljka Raznatovica ili njegovih zastupnika (frontmena).

Vreme je prolazilo, sankcije su pritiskale, a trzista su se smanjivala: mala bara, mnogo krokodila... U Beogradu se u poslednje vreme pricalo kako je Arkan poceo da se interesuje za zaokruzivanje monopola na uvoz tecnih goriva; kako sitni uvoznici na granici dobijaju "ponude koje se ne mogu odbiti": dodju ozbiljni ljudi, pitaju koliko je platio cisternu, isplate ga i kazu mu da je slobodan. Problem je, kako se prica, da je Arkan na taj nacin zgazio u tanjir nekim drugim ozbiljnim ljudima, jer je maloprodaja svercovanog goriva posao izuzetno lukrativan. Pominju se imena koja nisu za stampu, kao i politicke stranke koje se u poslednje vreme ubrzano poslovno konsoliduju, koristeci stanje.

Ni estradna bara nije bila bolja: prica se da je firma "Grand productions", u vlasnistvu Lepe Brene i Bobe Zivojinovica, bila pod pritiskom pa je unajmila jednog surcinskog "poslovnog coveka", nekog Sijana, da je zastiti od reketa, a njega ubilo pre par meseci, dok je studio firme nekako izgoreo. Po gradu se sada prica da je inace nezgodna surcinska mafija bila jako uvredjena na Arkana i sumnjicila ga za ubistvo Sijana. Surcinski ugao pojavio se, uostalom, u prici oko atentata na Arkana ubrzo: navodno je jedan od atentatora ili pomagaca bio ranjen u pucnjavi i lezi u nesvesti u Urgentnom centru, gde su ga ortaci dovezli, i navodno je pripadnik te grupacije, covek sa nadimkom "Limun". U Surcinu kazu da je to mogla biti slucajnost, da su se ljudi sreli u "Interkontinentalu", ali ostaje i dalje nejasno kako bi Arkan prijateljski pozdravio nekoga za koga zna da mu nije naklonjen, kao sto se prica za "Limunovu" ulogu u samom dogadjaju. U Surcinu ne veruju da je "Limun" umesan u to, jer to jednostavno nije verovatno: niko od njih ne bi se kacio sa Arkanom samo zbog neke estradne gluposti, pa makar i Lepa Brena bila u pitanju. Stvar se naknadno iskomplikovala i vest da ima jos jedan ranjenik, cak u Loznici, koji bi bio umesan u tu pucnjavu, neki Dusan Gavric, za koga kazu da je bio pripadnik Arkanove SDG.

Sto se politickog konteksta tice, americka kablovska mreza MSNBC javila je u julu mesecu da je 25. juna 1999. belgijski advokat Pjer Some kontaktirao tuzilastvo u Briselu sa Arkanovom navodnom ponudom da se preda. Tada je vec objavljeno da protiv Zeljka Raznatovica postoji optuznica Haskog tribunala. Moze se pretpostaviti da je Arkan igrao na belgijsku poternicu koja za njim postoji za neka manja krivicna dela, pa da bi se onda pogadjao sa Hagom. Do kontakta nije doslo iz razloga koji nisu dovoljno jasni: da navodno Belgijanci nisu mogli da na vreme uspostave kontakt sa Hagom, da je haska poternica bila na engleskom, pa nije vazila u Belgiji, da Interpol nije Belgiji poslao svoju poternicu za Arkanom i vec tako. Stvar je bila legla, ali se procula okolo, pa valjda odatle poticu price o Arkanovoj ponudi Hagu da pregovara o imunitetu ili laksoj kazni u zamenu za informacije koje sud zanimaju.

Druga karakteristika politickog konteksta u kome je Arkan ubijen malo je sira: pokojnik je uspeo da izgradi jedan poslovno-paravojni disciplinovani i efikasni sistem; medju svojima je imao harizmu, a medju drugima strahopostovanje; bio je politicki realista i - gotovo izvesno - svojim ulicnim gangsterskim njuhom shvatao da sve ovo nece dobro svrsiti. Imao je vise nego dobre privatne kontakte medju policijom, vojskom, podzemljem, carinom, vladajucim aparatom. Oni koji - u vlasti ili inace - misle da je u Srbiji vec godinama otvoren konkurs za Crnu ruku stavljali su Arkana visoko na top-listu mogucih kandidata upravo iz tih razloga. Spekulisalo se na temu je li ili nije Arkan dovoljno ojacao da izmakne kontroli, pogotovo sada kada su iz Sluzbe uklonjeni Radovan Stojicic Badza (ubijen), Jovica Stanisic (smenjen) i Franko Simatovic (marginalizovan) i kada novo rukovodstvo pocinje iznova u najosetljivijim segmentima.

Da sa atentatom na Zeljka Raznatovica Arkana nije nista jasno, vidi se i iz ponasanja vlasti. Vladajuce stranke SPS, SRS i JUL odbile su da slucaj komentarisu. Zivko Soklovacki iz JUL-a uhvacen da nesto kaze, triput je ponovio da ga to "ne zanima". RTS je sluzbouljudno preneo zvanicnu izjavu istraznog sudije i nista vise. Zato se "Politika", doduse sa malim zakasnjenjem, upustila u raznorazne spekulacije iz svojih narocitih izvora.

Svake dnevne novine imaju svoju verziju dogadjaja; odjednom se pojavljuju nekakvi ranjeni ucesnici ili svedoci dogadjaja; policija mudro cuti, kao i u svim dosadasnjim atentatima ove vrste. Stice se utisak da se doziranjem i pustanjem informacija, teorija i spekulacija oko ovog atentata gradi dimna zavesa s namerom da se stvori utisak kako je rec o banalnom kriminalnom obracunu raznih carsijskih likova. Zanimljivo je da su se uobicajene ogromne citulje, znak postovanja gangsterske etikecije u Beogradu, u Arkanovom slucaju pojavile sa malim zakasnjenjem; kao da se malo sacekalo da se vidi sta je sad ovo i valja li se isticati pre nego sto znamo o cemu je zapravo rec. Prve stidljive citulje javljaju se u ponedeljak (ranije nije ni moglo), da bi u utorak i sredu izasli hektari citulja u "Politici". Komemoracija i pogreb pomereni su za 24 sata posle objavljene najave; kao da neko nije bio siguran ko ce i hoce li doci. Stranka srpskog jedinstva bila je toliko iznenadjena da niko nije umeo da kaze nista novinarima koji su se javljali; kao da ta stranka i ne postoji, osim adrese u Jagodini.

Cica-Radmilo Bogdanovic, upitan za komentar, rekao je nesto zanimljivo: otprilike da u ovoj zemlji ima sud i zakon i da nije u redu da se ljudi tako ubijaju. Ostavio je utisak da mu je svega toga vec dosta i treba mu verovati: on je ipak policajac stare skole, kad se razlikovalo ispravno od pogresnog.

Rezimu je trebalo cetiri dana da smisli sta ce reci: u sredu je Goran Matic izjavio kako nije rec o drzavnom terorizmu nego je "Arkana ubila crnogorska mafija koja hoce da zauzme Beograd", a da je on uostalom bio obican kriminalac i sta sad tu. Tako se JUL preko pokojnog Arkana pocesao tamo gde ga najvise svrbi - po obicaju: opozicija i Crna Gora. Zoran Djindjic se takodje pocesao, ali u intervjuu njujorskom "Tajmsu": izjavio je kako mu je njegov prijatelj Arkan poverio kako mu je Mira Markovic "nudila i novac" da bi sa svojom gardom razjurio demonstracije tokom zimskog protesta 1996-1997, a da je on, kao, odbio. Osim toga, Djindjic tvrdi da ga je pokojnik upozorio da mu rade o glavi, pa se zato i uklonio u Crnu Goru za vreme bombardovanja.

U sredu je u Domu sindikata u Beogradu Stranka srpskog jedinstva iz Jagodine odrzala komemoraciju za Zeljka Raznatovica. Komemoracija je zavrsena skandalom. Pri kraju govora Bozidara Pelevica, predsednika SSJ i Kik boks saveza Jugoslavije i, kako je predstavljen, "djenerala Srpske dobrovoljacke garde", dok je pravio dramsku pauzu, iz dna sale se zacuo muski glas: "Je l' mogu ja nesto da dodam?" Potom je ustao omanji muskarac koji se predstavio kao Zoran Radovic, "brat Amfilohija Radovica i surak Voje Kostunice". Taman je Radovic zapoceo pricu o tome kako je, valjda kao lekar i "clan SSJ od 1994. godine", spasao Arkanovog rodjaka Zorana Raznatovica, kada je Svetlana Raznatovic ustala i zaputila se ka izlazu. Sa njom je skoro potrcalo zbunjeno obezbedjenje, da bi potom svi prisutni napustili salu iako je bilo najavljeno da ce posle Pelevica govoriti jos tri govornika, medju njima i Raznatovicev najstariji sin Mihailo.

Sala Doma sindikata bila je puna, ukljucujuci i balkon. U gledalistu su primeceni Momir Vojvodic, savezni poslanik crnogorske Srpske narodne stranke, Vuk Bojovic, direktor Beogradskog zoo vrta, pevaci narodne muzike Zoran Kalezic i Aleksandar Ilic, desetak invalida od kojih su neki bili u uniformama sa oznakama SDG-a i stotinak momaka obucenih u trenerke fudbalskog kluba Obilic. Skup je zvanicno poceo ulaskom Svetlane Raznatovic, obucene u dugacak crni kaput, u salu. Tada su svi prisutni ustali. Oko Cece, koja je sela u prvi red, i njenog obezbedjenja smesta se stvorio kordon od nekoliko desetina kamermana i fotoreportera. Vecina njih se popela na binu i snimala udovicu, ne pokazujuci zelju da prestane. Razisli su se tek kada ih je spikerka pozvala da "pokazu malo postovanja", a obezbedjenje odlucno odguralo od bine, u krajeve sale. Potom se na binu popeo Bozidar Pelevic, koji se pred velikom fotografijom Zeljka Raznatovica tri put prekrstio i tri puta poljubio sliku u obraze. On je govorio o tri aspekta licnosti pokojnog Raznatovica: ratnickom ("oslobadjanje" Bijeljine i Zvornika, "spasavanje" Banjaluke zajedno sa generalom Momirom Talicem...), sportskom ("Delije", FK Pristina, FK Obilic, kik boks) i humanitarnom (fond "Trece dete", obezbedjivanje 36 stanova i 40 nadgrobnih spomenika za porodice 51 poginulog i 393 tesko ranjena pripadnika SDG-a). Pelevic je prekorio novinare koji nikada nisu pisali o cinjenici da je Raznatovic diplomirao na Fakultetu za menadzment i Visoj trenerskoj skoli - smer fudbal. Taman se Pelevic upustio u pricu o tome kako je Raznatovic bio "najnezniji otac, suprug i sin kojeg je ikada upoznao, koji je prekidao razgovore sa clanovima poslanickog kluba SSJ, jer je morao da ide kuci i kupa decu", kada je bio prekinut Radovicevom upadicom. Jedno od zanimljivijih pitanja u postarkanovom periodu odnosi se na naslednu masu, kako bi to pravnici rekli. Nasledna masa obuhvatila bi ne samo pokojnikovu imovinu vec i niz njegovih udela, ugradnji, investicija, provizija i tekucih poslova. Na tom planu ocekuju se razne komplikacije i zapleti koji ce nastati tokom prilagodjavanja spojenih posuda Arkanovog poslovnog carstva.

Na svaki nacin, za Zeljkom Raznatovicem Arkanom ostace velika rupa u policijsko-vojno-drzavnom, poslovnom, kriminalnom, estradnom i sportskom establismentu Srbije. Popunjavanje tih rupa moglo bi biti dugo, dramaticno i bolno.

A na majku svih pitanja - a ko je ubio Arkana - postoji za sada samo jedan pouzdan odgovor: isti takvi kao i on.