The Roots – Game Theory

U trenutku u kome glavne zvezde na omotima svojih albuma jedva uspevaju da se vide od sisa i dupeta, zlatnih kajli i platinastih felni, Game Theory krasi dečiji crtež na kome bela silueta visi obešena na crnoj pozadini. Sličan utisak ostavlja i izbor gostiju- Malik B, Maimouna Youseef, Porn, Wadud Ahmad, John-John, Dice Raw, Peedi Peedi i Bunny Sigler sasvim sigurno nisu dovučeni da utrostruče tiraž ovog albuma, zapravo- ne na način na koji to Fifty, Em, Snoop ili Jay-Z čine. The Roots nemaju harizmu N.W.A., 2Paca ili Public Enemy koja bi njihovu poruku učinila upadljivom, snažnom ili agresivnom, drskom i bezobraznom, ali opasno smislenom i relevantnom. Oni su poput A Tribe Called Quest, ili Commona danas, inspirišu iz senke, podučavaju i opominju dok nam se tela gibaju u ritmu trome letnje promaje. „Sex, drugs, murder, politics and religion/ Forms of hustlin“ kažu The Roots u Don’t Feel Right i sažimaju čitav svoj angažman. Spektar i smisao njihovih poruka možda jeste predvidljiv, ali bendu ne manjka unutrašnje „manične“ energije, niti njihove matrice, uprkos „organskom“ poreklu, sadrže manje mašte ili Aphexu-blagougodnih zvukova. Htedoh reći, filadelfijska šestorka nije nekitamo nerd koji misli da je Tommy Hilfiger američki bodi-bilder nemačkog porekla. Pre bi se moglo reći da su oni u fazonu da je glupo ubiti čoveka zbog bilo čega na čemu piše Tommy Hilfiger. Game Theory, u najpozitivnijem smislu, i uprkos (ili zahvaljujući) semplovanju Radiohead (You And Whose Army u Atonement), zvuči kao nešto preko čega bi Beck umeo da živne i zabavi i sebe i nas. I kada zasvira Livin’ In a New World, u kojoj gostujući John John b.u.k.v.a.l.n.o. pevuši kao Beck biće vam jasno o čemu govorim. Džezirana podloga razbaštinjena je kad god se stiglo, i sem „sloumoušna“ u tri finalne teme, naše nožice pocupkuju uglavnom uz fanki matrice „svetlijih“ nijansi. U opusu benda, ovo je svakako najveći mogući kompromis između sopstvenog integriteta i pitkosti njegove prezentacije. Selektah: * * *