Foto:shutterstock/Luca9257
Foto:shutterstock/Luca9257

Kako prepoznati i pobediti agorafobiju: Prvi korak je najteži, sve ostalo je lakše

Iako u Srbiji ne postoje konkretni statistički podaci koliko ljudi pati od agrofobije, klinička praksa pokazuje da neke mentalne poteškoće nisu pogoršane pandemijom, na globalnom planu, za #kakosi kaže Goran Tomin, klinički psiholog i psihoterapeut.

''Kako je stvar visoko individualna, suočavanje zaista zavisi od osobe do osobe. Određene psihijatrijske kategorije bolesti mogu da budu u poboljšanju usled ovakvog načina života, dok neke druge svakako imaju dodatne teškoće, a među njima i agorafobija''

Agorafobija predstavlja iracionalni strah od izlaska na otvorene prostore ili među veliku grupu ljudi.

"Zapravo je odlikuje strah da će se osoba naći u situaciji iz koje neće moći da se izvuče ili u kojoj neće moći da dobije pomoć ukoliko joj bude bila hitno potrebna. Agorafobija može imati različite intenzitete, od neugodnosti među grupom ljudi, pa sve do dugogodišnjeg neizlaženja iz stana, nekad čak ni iz svoje sobe", objašnjava Tomin.

Kada se ljudi sa agorafobijom nađu u stresnoj situaciji često imaju simptome napada panike, poput ubrzanog rada srca i mučnine. Oni takođe mogu da dožive ove simptome i pre nego što uopšte dođu u situaciju od koje se plaše.

Tačan uzrok agorafobije nije poznat, a Tomin kaže da je "važno napomenuti da je mala verovatnoća da će neko zbog epidemije, ili protivepidemijskih mera, razviti agorafobiju. Ona može da dođe do dodatnog izražaja kod ljudi koji su je već imali prethodno, naročito u slučaju da ona nije bila prepoznata niti lečena, sada može biti vidljivija".

Nije uvek moguće sprečiti agorafobiju, a ukoliko je već postojala sada može biti u pogoršanju, napominje Tomin za #kakosi i dodaje da rano lečenje anksioznosti ili paničnih poremećaja može pomoći.

Foto:shutterstock/ BlurryMe
Foto:shutterstock/ BlurryMe

Prvi korak je najteži

Da bi se neko sa agorafobijom javio za psihoterapijsku pomoć prethodno mora da osvesti da ima problem i da ga imenuje, ističe Tomin i napominje da je to za početak najveći posao. "Nakon toga će terapija već da se odvija onako kako bi trebalo, ali prvi korak je u tome da se osoba, ili njena okolina, edukuje o tome koji su znaci agorafobije što je jedini put da se postane svestan u pogledu problema. Dalje će sve biti mnogo lakše", napominje on.

"Agorafobija se, kao i sve druge mentalne poteškoće, leči. Kombinacija medikamentozne terapije i psihoterapije daje najbolje rezultate kada je ovaj poremećaj u pitanju i može biti veoma uspešna, sve do potpunog nestanka poremećaja. Razvoj tehnologije omogućava da se i psihoterapija odvija putem onlajn platformi, što je svakako prednost u slučaju agorafobije i u slučaju pandemije", objašnjava.

Prema nekim istraživanjima agorafobija je češća kod žena nego kod muškaraca. Može da počne u dvadesetim godinama, ali nije neobično da se simptomi ovog stanja pojave i u nekoj drugoj starosnoj dobi.

Blaže oblike agorafobije je nekada teško prepoznati, upravo zato što se ne javlja jasan strah ili panično stanje kao takvi, već više osećaj nelagode. U tom slučaju je važno napraviti razliku između socijalne anksioznosti i agorafobije.

"Ljudi koji pate od socijalne anksioznosti više osećaju strah od procene drugih, strah od toga da će se obrukati, doživljavaju druge kao stroge sudije koji će ih ismevati ili odbaciti, a odlikuje se crvenilom, tremorom ili preznojavanjem u datim situacijama", kaže Tomin i dodaje da je, sa druge strane, agorafobija stanje koje ide u smeru paničnih napada i gubitka kontrole, uz strah od katastrofičnog scenarija u slučaju da pomoć nije dostupna.

Om navodi da ova dva poremećaja mogu da se jave i zajedno i naglašava da postoji rizik da će osobe, da bi izbegle neprijatnosti, možda posegnuti za alkoholom, tabletama za smirenje, ili drugim psihoaktivnim supstancama koje dovode do trenutne redukcije anksioznosti, ali na duge staze problem dodatno produbljuju.

Faktori koji povećavaju rizik razvoja agorafobije:

  • depresija
  • druge fobije, poput klaustrofobije i socijalne fobije;
  • druge vrste anksioznog poremećaja, poput generalizovanog anksioznog poremećaja ili opsesivno-kompulzivnog poremećaja;
  • istorija fizičkog ili seksualnog zlostavljanja;
  • problemi zloupotrebe opojnih supstanci;
  • porodična istorija agorafobije.

Osobe sa agorafobijom obično imaju:

  • Strah od napuštanja kuće duži vremenski period (može biti i svega nekoliko minuta kod teških slučajeva);
  • Strah od različitih društvenih dešavanja gde su sami, tojeste bez prisustva bliske osobe;
  • Strah od gubitka kontrole na javnom mestu;
  • Strah od boravka na mestima iz kojih bi bilo teško pobeći, poput automobila ili lifta;
  • Strah od odvajanja ili otuđenja od drugih;
  • Visok stepen uznemirenosti.

Piše: Sanja Ćulibrk

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.