15 godina kasnije – šta je Đinđić govorio o Kosovu

Kako su u nedelju objavili beogradski mediji, SAD su pripremile “paket o Kosovu u četiri tačke“ koji će u narednim nedeljama biti predstavljen "pre svega predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću".

Te četiri tačke predviđaju da Zajednica srpskih opština dobije šira ovlašćenja i institucionalnu povezanost sa potpredsednikom kosovske vlade koji bi dolazio iz redova srpskog naroda, ali i da Beograd omogući ulazak Prištine u međunarodne organizacije. Ukoliko bi Srbija pristala, kako se navodi, bio bi joj omogućen brz ulazak u Evropsku uniju.

To je samo poslednji u nizu koraka i predloga za rešenje statusa Kosova i Metohije, iako su uglavnom svi koraci u tom smislu u poslednjih dvadesetak godina ostali mrtvo slovo na papiru.

Dobrica Ćosić je pozivao je na trajno razgraničenje, Boris Tadić izneo je plan u četiri tačke, Tomislav Nikolić je dugo najavljivao “platformu o KiM”, a kao modeli za rešavanje višegodišnjeg problema predlagani su kiparski model i model dve Nemačke.

Pitanje Kosova ponovo je došlo u centar pažnje (ako je ikada i izlazilo iz njega) “unutrašnjim dijalogom” koji je inicirao predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Vučić je nedavno najavio da će svoj predlog rešenja pitanja Kosova izneti ovog proleća, da su na putu Srbije ka EU prepreke velike kao Himalaji, a da je Kosovo najveća među njima. Kako je rekao, reč je o “toliko krupnim pitanjima da će građani morati da se izjasne o njima“.

“Da li vidimo budućnost u Evropi, za šta moramo da platimo određenu cenu, a koja nije imala, ili da ostanemo na ovome sada? Odlučiće građani i mi ćemo da poštujemo tu odluku. Ali neću da se krijem, već ću reći šta mislim da je najbolje za zemlju, a građani će reći da li je to fer ili nije“, istakao je Vučić.

Ipak, predsednik tu nije istakao da li je time mislio na mogući referendum ili izlazak na vanredne izbore.

A šta je o Kosovu govorio Zoran Đinđić koji je ubijen na današnji dan pre tačno 15 godina? Predlagao je niz rešenja, od federalizacije do podele Kosova, zato što su, kako kaže, potrebni razgovor i kompromis. Osim toga, u gotovo svim njegovim izjava se moglo čuti jedno – da se pitanje Kosova mora što pre rešiti.

Foto: EPA / Srðan Suki

“Ovo što sada imate je najgore – bela smrt, u snegu ste, mislite da vam je lepo, a postepeno umirete. Morate da se probudite i da tog trenutka kažete da ste u opasnosti. Kosovo je opasnost za srpsku državnost, rana kroz koju može da nam iscuri poslednja kap krvi. Moramo da je zatvorimo na neki način. Maksimalno povoljno za sebe, ali uz kompromis sa drugom stranom, sa Albancima koji na Kosovu žive“, izjavio je Đinđić u svom poslednjem intervjuu iz 21. februara 2003. godine.

Osim toga, u nekoliko svojih izjava o Kosovu sa početka 2003. Đinđić žestoko kritikuje međunarodnu zajednicu i govori da je “poslednji trenutak za razgovore o Kosovu“. Kako kaže, “međunarodna zajednica jedno govori, a drugo radi“.

“Sistematski se eliminiše bilo kakva veza Srbije i Kosova i Metohije, od zakonodavstva, carinskog i poreskog sistema, do raspolaganja državnom imovinom i međunarodnog predstavljanja. Srbija niti sprovodi bilo kakve nadležnosti ili prava na Kosovu i Metohiji, niti je takvo što predviđeno u budućnosti. To su činjenice i one su neprihvatljive za Srbiju i suprotne su sa zvaničnim međunarodnim dokumentima", naveo je Đinđić 19. januara 2003.

Prvog dana februara Đinđić od komandanta snaga NATO u jugoistočnoj Evropi Gregorija Džonsona traži da obezbedi uslove za povratak do 1.000 pripadnika jugoslovenskih snaga na Kosovo u skladu sa Rezolucijom 1244, dok 5. februara kaže da bi pregovori o Kosovu trebalo da počnu u junu.

"Mislim da je vreme da prestane primena dvostrukih standarda. Kada traže od nas da sarađujemo sa sudom u Hagu, jer je on institucija SB UN onda da vidimo ko je dužan da sprovodi rezoluciju o vraćanju 1.000 vojnika i policajaca na Kosovo koju je doneo taj isti Savet bezbednosti. Kako to da nije vreme za vraćanje Srba na Kosovo, a uvek je vreme za sprovođenje odluka Haškog suda", upitao je Đinđić 27. februara kada je pominjao mogućnost federalizacije Kosova.

U tom periodu poslao je i pisma liderima Velike Britanije, Amerike i Rusije - Toniju Bleru, Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu - u kojima od njih traži hitan razgovor o Kosovu. Đinđić u tim pismima upozorava da Kosovo klizi u nezavisnost, traži da razgovori počnu što pre i iznosi svoje predloge mogućih rešenja.

“Ako danas izbegnemo sutrašnje probleme, idemo putem oportunizma. To odbijam”, istakao je u jednom pismu.

Foto: EPA / Saša Stankoviæ

U pismu Vladimiru Putinu Đinđić piše da međunarodna zajednica po pitanju regularizacije problema Kosova preti da napravi ogromnu grešku i ističe da je u toku “’spontano’ organizovanje Kosova ka nezavisnosti”

Kako je istakao, “fraze o tome da će o pitanju statusa Kosova da se odlučuje posle potpuno su neubedljive, jer se svakodnevno primaju rešenja koja po suštini prevazilaze konačni status, a baš u pravcu nezavisnosti”.

“Naš predlog se sastoji u tome da se bez gubljenja vremena pristupi potražnji kompromisa koji bi bio prihvatljiv za obe strane, srpsku i albansku. Takvo rešenje je moguće, jer mi u Srbiji nismo namerili da ubeđujemo kosovske Albance da žive zajedno sa nama. Hoćemo da sačuvamo državni interes Srbije, da zaštitimo prava srpske zajednice na Kosovu i obezbedimo čuvanje naših spomenika, religije i kulture. To može da se učini pri punom uvažavanju albanske nacionalne zajednice, sve do deljenja Kosova, ako drugačije ne bude moguće. Cilj sadašnjeg ličnog obraćanja je moja molba Vama da iskoristite Vaš veliki međunarodni autoritet, da se problem Kosova pokrene sa mrtve tačke, u stranu dostignuća dugoročnog i stabilnog rešenja”, istakao je Đinđić.

Đinđić je tada pisao i tadašnjem britanskom premijeru Toniju Bleru:

“Kao što možda znate, Kosovo polako stremi nezavisnosti. Nijedan ozbiljni alternativni koncept nije prodiskutovan u međunarodnoj zajednici. Većina svetskih lidera radije ne razmišlja o ovoj temi u nadi da će se rešenje samo prirodno pojaviti. Opšta, iako implicitna pretpostavka je da će kroz nekoliko godina kosovske institucije preuzeti najvažnije funkcije, uključujući garancije za prava etničkih manjina. To će se zvati multietničko Kosovo iako će broj nealbanaca biti zanemarljiv, ako ih uopšte bude. Oni koji su prognani iz svojih kuća ostaće zauvek beskućnici”, piše Đinđić Bleru.

On tu apeluje da se pitanju Kosova mora pristupiti “bez odlaganja i na odgovarajućem nivou” i Bleru nudi, kako kaže, "nekoliko tema za razmišljanje".

“Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u BiH. Ovo rešenje bi omogućilo dovoljno garancije Srbima da uživaju svoja prava u skladu sa samoupravom na Kosovu. Ovakvo konstituisano Kosovo bi imalo asimetričan status u odnosu na Srbiju - više od pokrajine, manje od federalne jedinice. Druga opcija, u slučaju da prva ne uspe, ugledala bi se na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom, ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Treća opcija u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica bi dobila svoj deo teritorije”, ističe Đinđić.

Foto: EPA / Saša Stankoviæ

U pismu predsedniku SAD Džordžu Bušu Đinđić piše o Rezoluciji 1244 koja “govori u prilogu suštinske autonomije”.

“Ono što se dešava je de facto proces predavanja atributa suvereniteta kosovskim strukturama kao potencijalno nezavisnoj državi. Ni reči o kompromisu sa Srbijom, Jugoslavijom. Verovatno jedini ‘kompromis’ je da se dodatno poveća pritisak na Srbiju i Beograd. (...) Glavna prepreka u diskusijama povodom ovih rešenja je oportunizam međunarodne zajednice. Niko nije spreman da preuzme inicijativu i da razgovara o neprijatnim temama. Hteli bismo da imate na umu činjenicu da potencijalni problem u vezi sa Kosovom postoji, da specifična kompromisna rešenja nisu još uzeta u obzir i da rešenje koje se trenutno implementira odlaže problem, rizikujući njegovu eksploziju u budućnosti”, naveo je Đinđić.

Đinđić je o Kosovu pričao i u svom poslednjem intervjuu koji je dao 21. februara 2003. godine.

“Rezolucija 1244 je Srbiji uzela atribute suverenosti na Kosovu, a to su zakonodavna, sudska, izvršna vlast i pitanje bezbenosti. Teorija je bila ’mi ćemo to da zadržavamo u nekom depou dok se odnosi ne srede, a onda ćemo videti kako ćemo da podelimo to između Beograda i Prištine; sigurno ne kao što je bilo ranije, dakle da Kosovo bude provincija u okviru Srbije, ali ne ni da Kosovo bude nezavisno’. Svi su pristali na to i mi smo. Rekli smo ’u redu, privremeno će međunarodna zajednica da sprovodi suverenitet na Kosovu’. Međutim, šta se onda desilo – oni su otvorili taj depo i počeli atribute vlasti da prenose na lokalne strukture... Zakonodavna vlast se suvereno obavlja u parlamentu Prištine, vlada je potpuno autonomna u odnosu na Srbiju... Čitav taj proces ide ka tome da će sve biti preneto na lokalne, albanske strukture i međunarodna zajednica će reći ’e sad da vidimo kako će Beograd i Priština da sarađuju, stvorena su dva potpuno nezavisna politička i ekonomska sistema i vi ih harmonizujte, a ako ne možete evo vam pet godina, 10, 50, ali ste van svih evropskih integracija’. E, tako ne može“, naveo je Đinđić.

Kako je rekao, shvatio je da se jedne strane priča o odlaganju, a da se za to vreme “izvan paravana stvara država“:

“Onda sam ja podigao prašinu i digao paniku oko toga. Ništa na svetu ne možete da uradite ako ne proizvedete krizu... Ako nemate krizu niko se onda vama ne bavi. Stvorio sam krizu i rekao da se status Kosova odmah reši. Kažu, nije vreme. Pa što ga onda rešavate svakodnevno ako nije vreme? Zašto dajete parlamentu Kosova da odlučuje o nečemu što je u nadležnosti centralne države? Zašto utvrđujete granične prelaze ka Albaniji a ne pitate Beograd? ’Pa, dobro, kao, to...’ Nije dobro, to ne može da bude dobro“.

Đinđić je tu naveo i nekoliko faza za koje smatra da su neophodne u procesu rešavanja pitanja Kosova.

“Prva faza je stvaranje raspoloženja u svetskom mnjenju da se pokrene pitanje Kosova. Druga je da mi izložimo ideju kako to pitanje može biti rešeno – moja prva ideja je federalizacija u kojoj su Srbi konstitutivni narod koji će imati svoje institucije u okviru zajedničkih institucija. Mi bismo kao Srbija onda dali vreme takvom Kosovu da profunkciniše ako može. Ako ne može, idemo dalje“, rekao je Đinđić.

Foto: EPA / Saša Stankoviæ

Prema njegovim rečima, potrebno je “vrlo otvoreno pričati o tome, kao kada imate gangrenu ili bolest“.

“Svet nije raspoložen za to, ali sam veoma zadovoljan što sam video da su ljudi u Srbiji mnogo raspoloženiji nego što sam očekivao. To jeste jedna kontroverzna i vruća tema, ali lideri moraju da otvaraju takve teme, a ne da podilaze javnosti, nego da ukazuju na probleme. Kosovo nam je problem, ne možemo da zatvaramo oči pred realnošću“, istakao je on.

“Očekujem da u junu-julu ove godine na međunarodnoj sceni bude postavljena tema konačnog rešenja Kosova, a da se na leto-jesen razmene koncepcije i strategije, pa da sledeće godine uradimo nešto suštinski. Nećemo odustati, bez obzira na kritike, čak i molbe koje sam ja lično dobio iz mnogih svetskih centara da malo spustim loptu i ne talasam tu temu. Rekao sam im - poštujem vaše proritete i vaše državne interese, ali nemojte da tražite da to budu i moji prioriteti. Vi imate Irak, ali ja imam Kosovo. Kao što ja vas uvažavam, uvažite i vi mene. Biće teško, ali nijedan veliki posao se ne može bez muke obaviti“, dodao je Đinđić 21. februara 2003. godine.

Međutim, do tog jula-juna i razmene koncepcija i strategija “na leto-jesen“ nikada nije došlo, Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine ispred Vlade Srbije.

Kosovo je 2008. godine proglasilo nezavisnost, što je do sada priznalo nešto više od 100 zemalja sveta. Od tada Kosovo je postalo član nekoliko međunarodnih organizacija poput MMF-a, Svetske banke i FIFA, ali ne i deo Ujedinjenih nacija. Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama to su, između ostalog, Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Slobodan Maričić