Martens rastavio na atome Margetića i Gavacenija; "Nema nikakvih dokaza za Sarajevo safari"

Ne čudi što skoro četiri godine kasnije nije podignuta optužnica povodom tog slučaja jer nema pravno prihvatljivih dokaza, navodi se u tekstu Martensa koji je danas objavljen u "Frankfurter algemajne cajtung" (FAZ).

Martens je u tekstu "Da li su bogati stranci zaista lovili ljude u Sarajevu?" ocenjuje da se priča o navodnom "Sarajevskom safariju" oslanja na tri izvora, od kojih nijedan ne može da izdrži kritičku proveru pouzdanosti.

"Mnoge publikacije navode tri ključna izvora za priču. Prvo, tu je bio film 'Sarajevo Safari' iz 2022. godine slovenačkog reditelja Mirana Zupaniča. Nakon toga, 2026. godine usledila je knjiga 'I cecchini del weekend' (Vikend snajperisti) italijanskog autora trilera Ecija Gavacenija. Takođe 2026. godine, hrvatski autor Domagoj Margetić objavio je knjigu na tu temu 'Plati i pucaj'. Međutim, nijedno od ova tri dela ni približno ne izdržava kritičku proveru u pogledu njihove pouzdanosti kao izvora", navodi Martens.

On je kazao da "svako ko pogleda film i pročita knjige neće znati gotovo ništa nakon toga".

"Skandal sa bogatim lovcima na ljude je nagovešten u ovim delima, ali nije ni potkrepljen niti uverljivo objašnjen. Činjenica da se Zupanič, Gavaceni i Margetić pojavljuju u mnogim medijskim izveštajima kao 'istraživački novinari' svakako ne opravdava njihov rad. Kada je Zupaničev film prikazan u Sarajevu 2022. godine, tadašnja gradonačelnica Sarajeva, Bendžamina Karić, podnela je tužbu protiv nepoznatih osoba u vezi sa navodnim zločinima prikazanim u filmu. Međutim, skoro četiri godine kasnije, kancelarija javnog tužioca u Sarajevu još uvek nije podigla optužnicu", navodi Martens.

On dodaje da "nije ni čudo" što nije podignuta optužnica, jer "nema pravno prihvatljivih dokaza".

"Glavni izvor za navodni dokumentarac o navodnoj poteri je anonimna osoba. On se ne vidi, njegovo ime je nepoznato. Čovek izveštava da mu je 1991. godine ponuđen posao u Ljubljani za 'važnu američku agenciju', verovatno obaveštajnu agenciju. Prihvatio je ponudu, verovatno privučen novcem: 'Zaista sam uživao igrajući rulet, i ako sam izgubio četiri ili pet hiljada (nemačkih) maraka u jednoj večeri, nije me ništa koštalo jer sam bio veoma dobro plaćen', kaže anonimni protagonista o svom misterioznom poslu. Tvrdi da je putovao u Bosnu za svoje klijente na skoro tri desetine putovanja između 1992. i 1994. godine, tokom kojih je takođe bio svedok stranih snajperista", navodi Martens.

On dodaje da se uz iskaz anonimnog izvora o svedočenju ubistva dece od strane bogatih stranaca nalaze "autentični i uznemirujući amaterski snimci iz rata, krvave žrtve snajperista".

"Takođe je prepričana potresna priča o paru koji je izgubio svoju malu ćerku od snajpera. Snimci i priča su autentični - ali dokumentuju samo same zločine, a ne i učešće stranih snajpera. Međutim, manipulativna montaža suptilno insinuira ovu umešanost", ističe Martens.

"Zašto bi Srbi dali dokaz o svojim zločinima?"

On kaže da "objašnjenje anonimnog autora za pružanje informacija samo kao siluete takođe deluje čudno", jer navodi da su ga "Srbi upozorili da nikada ne govori o onome što je video u Sarajevu", ali na drugom mestu tvrdi "da su ga sami Srbi doveli" do položaja svojih stranih klijenata snajperista, iako su znali da radi za (američku) obaveštajnu agenciju.

"Ali zašto bi Srbi dali SAD besplatan dokaz o svojim ratnim zločinima? Još jedan izvor koji film navodi barem ima ime, bivši bosanski obaveštajni oficir Edin Subašić kaže da je zarobljeni srpski vojnik tokom ispitivanja 1993. godine prijavio da je primetio petoro Italijana na putu ka frontu, od kojih su trojica tvrdila da su platili novac da ubijaju ljude u Sarajevu. Ova anegdota se takođe pojavljuje u Gavacenijevoj knjizi. To bi bio bar jedan izvor", navodi Martens, koji postavlja pitanje "da li su ovi svedoci uopšte postojali"?

"Da li transkript ispitivanja još uvek postoji? Da li je zarobljenik preživeo rat? Da li je još uvek živ? Ako jeste, gde? Da li bi ponovo svedočio? Ni Gavaceni ni film ne postavljaju ova goruća pitanja. To pokreće dalja pitanja: Da li je zarobljeni Srbin rekao istinu tokom ispitivanja? Šta je tačno rekao? Da li je uopšte postojao? Film ostavlja još mnogo pitanja bez odgovora, ali ona su bezopasna u poređenju sa ponekad nenamerno komičnim festivalom bizarnih događaja koje Gavaceni nudi svojim čitaocima", kaže Martens u svom tekstu u Frankfurter algemajne cajtungu.

"Pogrešno razume veze na Balkanu"

On navodi da Gavaceni, za koga kaže da "nije smatrao da je potrebno da sprovede istraživanje na mestu zločina ili da obavi intervjue u Sarajevu, prolazi kroz teren koji opisuje sa veselim neznanjem".

Martens kao primer navodi da Gavaceni pominje, "jugoslovensku pešadijsku jedinicu koja je navodno bila stacionirana u Noriljsku - osim što se ovaj grad ne nalazi u Jugoslaviji, već u sibirskoj zoni permafrosta".

"Šef glasina Gavaceni na svakih nekoliko stranica služi primere svoje izražene sposobnosti da pogrešno razume veze na Balkanu. Ponekad su to njegove sopstvene greške, ponekad jednostavno ponavlja greške svojih sagovornika bez komentara. Tvrdnja da su vesti o masakru u Srebrenici procurele tek dve nedelje nakon događaja u julu 1995. godine jednako je lažna kao i tvrdnja da su srpski autoputevi bombardovani tokom rata u Bosanskoj Republici (to se nije dogodilo do 1999. godine), ili da je i Rumunija bila u ratu u to vreme", navodi Martens.

On je rekao da su "važnije od ovih grešaka fundamentalne zablude", jer italijanski autor filma kaže da su "vikend snajperisti" putovali avionom a u jednom trenutku, "nekoliko evropskih aerodroma" se navodi kao početna tačka za ove navodne lovačke izlete.

"Gavaceni tvrdi da je otkrio da je krvava 'tura' 'verovatno' počela u Trstu (ili Parmi) letom za Beograd pre nego što je nastavljena kopnenim putem. Međutim, beogradski aerodrom i sav srpski vazdušni prostor bili su zatvoreni za vazdušni saobraćaj Rezolucijom 757 Saveta bezbednosti UN iz maja 1992. godine. Izuzeci su morali biti pojedinačno registrovani i odobreni. Blokada nije ukinuta do kraja 1994. godine", podseća Martens.

Martens navodi da je britanski novinar Tim Džuda, koji je bio dopisnik Tajmsa i Ekonomista iz Beograda 1992. godine, i izveštavao je sa svih frontova, potvrdio da je "ideja da se tokom rata moglo putovati u Sarajevo iz inostranstva vikendom nategnuta".

"Trebalo je večnosti da se stigne u Bosnu i kreće se tamo, posebno zbog blokada puteva. Nešto od onoga što sam pročitao - o logistici, sa letovima od Trsta do Beograda, mogu da napišu i veruju samo ljudi koji nemaju pojma da je beogradski aerodrom bio zatvoren", prenosi Martens reči Džude.

On je kazao da ne može da isključi mogućnost nekoliko izolovanih slučajeva plaćanja strelaca iz inostranstva ali da je masovni fenomen koji traje godinama, u koji je uključeno stotine ljudi, a da ga nisu primetili svi novinari, humanitarni radnici i osoblje Ujedinjenih nacija na terenu "senzacionalistička priča koju su pokupili ljudi koji nisu bili tamo i ne mogu da zamisle da bi tako nešto bilo izuzetno malo verovatno u velikim razmerama".

"Gavaceni i njegovi brojni anonimni svedoci ('Francuz', 'Bezimeni', 'Gospodin X', 'NNN') suprotstavljaju se takvom skepticizmu prvenstveno trivijalnostima. Gavacenijeve brojke takođe pokreću pitanja. Prema rečima Mirsada Tokače, vodećeg stručnjaka za broj žrtava u Bosanskom ratu, snajperisti u Sarajevu bili su odgovorni za približno 350 smrtnih slučajeva tokom opsade", kazao je Martens.

Mnogo logičkih slabosti

On je dodao da je, prema Gavaceniju, tokom istog perioda, oko 230 snajperista samo iz Italije učestvovalo je u ubilačkoj kampanji, "nešto manje iz Francuske i Belgije, neki iz Švajcarske, a takođe i neki iz Austrije".

"Mnogi od počinilaca su navodno ubili više žrtava po izlasku. Jedan italijanski snajperista 'ubio je dvoje dece, ženu i konačno troje starijih osoba za šest sati', citira Gavaceni navodnog svedoka. Ekstrapolirajući iz takvih brojki, srpske trupe očigledno nisu imale nikakve veze sa snajperskim terorom u Sarajevu, sve žrtve snajpera morale su biti ubijene od strane stranaca, dok su Mladićeve trupe delovale kao zainteresovani posmatrači", ističe Martens.

Prema njegovoj oceni, spisak logičkih slabosti Galvacenija "ispunio bi stranice".

Martens navodi da je hrvatski novinar Domagoj Margetić, koji je autor knjige "Plati i pucaj" u Hrvatskoj poznat i kao "pisac za odrasle", kako ga je nazvao ugledni hrvatski autor i publicista Boris Rašeta, koji je naveo da  uglavnom ne prati Margetićeva navodna otkrića, "jer ne veruje ničemu što kaže".

Dodaje da poznati hrvatski autor Ivica Đikić naziva Margetića "nepouzdanim izvorom" i teoretičarem zavere.

"Margetićeva knjiga 'Plati i pucaj' potvrđuje takve stavove. Margetić, koga je 2007. godine Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju osudio na tri meseca zatvora i novčanu kaznu od 10.000 evra zbog objavljivanja imena zaštićenih svedoka u suđenjima za ratne zločine, čime ih je ugrozio, ima bujnu maštu. U svojoj knjizi, on tvrdi, na primer 'jedan evropski kralj je došao da ubija decu iz Sarajeva i siluje žene'. Među sarajevskim lovcima na ljude, tvrdi on, bila je 'barem' jedna krunisana glava iz Evrope. 'Kralj je voleo da ubija decu. (...) Ponekad je birao malu decu čije su ih majke držale u naručju, ili barem za ruku', navodi se u knjizi", ističe Martens.

"Svedoci mrtvi ili anonimni"

Prema njegovim rečima, "navodni svedoci su ili mrtvi ili anonimni".

"Izvor? Izvesni 'Dragan' koji je navodno pripadao srpskoj jedinici zaduženoj za 'logistiku' kraljevske posete. Tokom pauza od ubijanja dece, kralj je uživao u silovanju mladih devojčica koje su potom nestajale, nastavlja Margetić, pre nego što citira jednog od svojih navodnih svedoka 'posle rata, kraljevi ljudi su bili ovde i proveravali da li ima tragova njegovih ubistava i silovanja, da li postoje dokazi ili svedoci koji bi ga mogli identifikovati, kopali su svuda, samo da bi sprečili da bilo šta o tome postane poznato ili procuri", navodi Martens.

On dodaje da "bar ponekad Margetićevi svedoci nisu samo anonimni 'Dragani' ili 'Jovani', već ljudi sa punim imenima", kao i "bivši hrvatski premijer i šef obaveštajne službe, Josip Manolić".

"Prema intervjuu reprodukovanom opširno u Margetićevoj knjizi, Manolić je detaljno izveštavao o navodnim poterama u Sarajevu još 1995. godine. Dve stvari su zapanjujuće - Manolić je mrtav. Umro je 2024. godine u 105. godini života. Da li postoji audio snimak koji bi mogao da potvrdi Manolićeve navodne izjave, koje on u knjizi prepričava sa pedantnim detaljima? Ili je Margetić majstor pamćenja? Takođe je zapanjujuće da, iako je Manolić navodno Margetiću ispričao priču o 'sarajevskom safariju' u velikim detaljima, on o tome ćuti u svojim obimnim memoarima. Možda jednostavno nije bilo dovoljno prostora u dva toma od ukupno 800 stranica", zaključuje Martens.