Arizacija i Holokaust: Pljačka Jevreja u Srbiji

Promena političkih prilika u Evropi nakon Francuske revolucije dovela je do stvaranja nacionalnih država, čije su ekonomije zahtevale mnogo veću količinu investicionog kapitala i kredita, od onog koji su lokalnim vladarima u ranijim periodima obezbeđivali takozvani dvorski Jevreji. Ove nove prilike su zapravo dale podsticaj jevrejskom preduzetničkom duhu. One su dovele do udruživanja bogatstava najimućnijih Jevreja iz zemalja zapadne i centralne Evrope i to kroz osnivanje međunarodnih banaka novog, akcionarskog tipa. Velika finansijska snaga omogućila je široj klasi bogatih Jevreja da dobiju značajne privilegije, nakon što su tokom osamnaestog veka uspeli da uđu u važnije gradske i finansijske centre. Do ovakve vrste emancipacije nije došlo samo u onim zemljama, poput Rusije i nekih zemalja istočne Evrope, gde Jevreji zbog svoje brojnosti i opšte zaostalosti nisu bili u stanju da se organizuju u specijalne izdvojene grupe, koje bi svojom ekonomskom snagom mogle da budu finansijska podrška lokalnim vladama.

IZVORIŠTE MODERNOG ANTISEMITIZMA: Sa pojavom imperijalizma pokazalo se da vlast ne mora da bude sinonim za ekonomsku moć. Zapravo, postalo je više nego jasno da su ekonomska i industrijska moć preduslovi političke moći. Jerusalimski profesor Artur Rupin (Arthur Ruppin) pisao je još 1939. godine da su Jevreji koji su se do 1880. godine naselili na teritoriji Francuske, Belgije i Engleske bili isključivo po profesiji bankari, trgovci na veliko ili pripadnici slobodnih profesija. Dakle, pripadali su višoj društvenoj klasi. Velikih razlika nije bilo ni u zemljama srednje Evrope. U Austriji su učestvovali u osnivanju i razvoju 25 odsto različitih privrednih grana, u Poljskoj više od 42 odsto, dok je u Nemačkoj više od 52 odsto Jevreja radilo samo u oblasti transporta i komunikacija.

Njihova disproporcionalna zastupljenost unutar pojedinih privrednih grana, bez većih političkih angažmana, ukazivala je na njihovu kolektivnu ranjivost.Prema Hani Arent (Hannah Arendt)“nenacionalni, međuevropski jevrejski element udoba imperijalizma postao je predmet opšte mržnje zbog nekorisnog bogatstva i nezainteresovanosti za vlast…(dok su) istovremeno jake porodične veze bile među najmoćnijim i najtvrdoglavijim elementima kojima se jevrejski narod odupirao asimilaciji i raspadu.” Upravo je ta preterana zastupljenost Jevreja u ekonomskim elitama većine zemalja kontinentalne Evrope bila sama po sebi moćno izvorište antisemitizma, verovatno i najsnažnije, jer je istrajavalo generacijama.

U izvesnom smislu, evropske vlade su, tokom druge polovine devetnaestog i prve polovine dvadesetog veka, polako počele da gaje istu veru u važnost ekonomske moći države kao i njena ekonomska elita, koja ih je uspešno uverila da njihove pozicije može da naruši samo nedostatak te moći. Tako je u Nemačkoj, nakon poraza u Prvom svetskom ratu i teške ekonomske krize dvadesetih godina, vrlo brzo sledilo da se državni instrumenti nasilja treba da koriste baš u zaštiti poslovnih interesa i nacionalnog poseda od nenacionalnih elemenata i posebno od jevrejskog, koji je baš zbog svoje ekonomske snage bio i najopasniji. Jednom kada je kroz tzv. Nirnberške zakone (1935) ova ideja postala deo zvanične državne politike, ostavila je dovoljno prostora da se tržište, eliminacijom privredne aktivnosti Jevreja, potpuno rasno očisti i državi obezbedi značajnu materijalnu korist.

KLJUČ NACISTIČKE IDEOLOGIJE: Prema najnovijim istraživanjima iz 2014. godine (Albrecht Ritschl), ispostavilo se da je ukupna vrednost imovine nemačkih Jevreja bila, 1936. godine, ogromnih 6,375 milijardi RM (Reichsmarks). Zato ne može da čudi što je arizacija (kao i drugi oblici eksproprijacije imovine koja je pripadala Jevrejima) bila viđena kao “prva stvar koju je potrebno uraditi”. Na delu je dakle bio organizovani, institucionalizovani napor da se što uspešnije sprovede jedna od najvećih pljački u istoriji. Pitanja na koje istoričari već više od 70. godina pokušavaju da daju odgovor jeste, kako je u srcu Evrope nemački narod počeo da veruje da je dozvoljeno izolovati, obezakoniti, opljačkati i na kraju fizički uništiti čitav jedan (ili više) naroda? Na koji način je organizovana pljačka Jevreja stvorila sistem koji je olakšao njihovu fizičku eliminaciju? Kako su se ove nacističke antisemitske ideje širile Evropom i na koji način su ih druge vlade prihvatale i implementirale? Da li postoji i jedna evropska država koja može da kaže da je učinila sve što je mogla da spase svoje sunarodnike i njihovu imovinu?

Nacisti su naime, preduzeli veoma metodične napore da potpuno zbrišu jevrejsko prisustvo. Prema pisanju američkog istoričara Gregga Rickmana, nakon što su do oktobra 1943. godine ti napori bili u neverovatno velikom obimu realizovani, Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) je govoreći pred SS oficirima u u Poznanu mogao sa puno samopouzdanja da izjavi: “Uzeli smo im svo bogatstvo koje su imali”. I zaista je bilo tako. Preuzeti su svi bankovni računi, polise osiguranja, novac iz penzionih fondova, nakit, nepokretna imovina, od kuća do poslovnih zgrada, fabrika, prodavnica i radionica, pokućstva, gde je sve od odeće, cipela, čaša i tanjira preko umetničkih dela, vina, knjiga pa sve do kolekcija poštanskih maraka i razglednica sa putovanja bilo uredno popisano, procenjeno i redistribuirano. Čak je i zubno zlato logoraša pretopljeno i dato nacističkoj stomatološkoj službi na korišćenje. Ispostavilo se da ga ima mnogo više od propisanih petogodišnjih rezervi pa Rickman navodi kako je, u oktobru 1942, kao vrhunac ove morbidne državne ekonomske politike, bilo odlučeno da se ono preusmeri i pretopi u zlatne poluge.

U najkraćem, sve što je bilo jevrejsko, postalo je nemačko. Ali, da bi se potpuno razumeo obim i razmera ove izuzetno efikasne državno dirigovane pljačke, treba razlučiti ključni metod koji je u tome korišćen. Radilo se o zapravo o politici “otuđivanja” jevrejske imovine posebnim uredbama, naredbama i/ili dekretima. Ovaj vid pljačke pokazao se najefektivnijim u veoma širokom opsegu, najpre u samoj Nemačkoj, a onda i u svim onim državama Evrope u koje su Nacisti kročili. Ovi zvanični državni dokumenti donošeni su prevashodno u cilju da se Jevrejima oduzmu građanska prava i imovina, čime su se automatski odvajali od drugih nejevrejskih naroda, da bi na kraju bili i potpuno eliminisani.

HOLOKAUST I SRBIJA: Na svakoj teritoriji na kojoj je nacistička administracija započinjala svoj rad, čak i pre uspostavljanja lokalne kvislinške uprave, uvođeni su Nirnberški zakoni. U okupiranoj Srbiji, to je značilo da su Jevreji, prema specijalnoj naredbi od 19. aprila 1941, prvo morali da se prijave nemačkim vlastima. Sledeći potez bilo je donošenje Uredbe o privremenom radu bankarskog poslovanja i novčanog prometa (31.05. 1941), kojom je u prvo vreme svom srpskom stanovništvu zabranjeno raspolaganje depozitima i štednim ulozima u novčanim zavodima predatim pre 18. aprila 1941. godine, kao i otvaranje trezora bez prisustva organa nemačke devizne zaštite u Srbiji. Pored toga, Jevrejima je posebno bila nametnuta obaveza prijave celokupne imovine kojom su raspolagali, a njihove radnje i preduzeća su odmah stavljene pod određenu, uglavnom folksdojčersku komesarsku upravu. Novom uredbom (22. jula 1941.) sva imovina im je bila konfiskovana, zbog čega su Jevreji dovedeni u situaciju da, osim zabrane korišćenja svojih bankovnih uloga, depozita i ostava u trezorima, ne raspolažu više ni svojom nepokretnom imovinom. Opštu jurisdikciju nad jevrejskom imovinom dobilo je posebno Starateljstvo u okviru Kancelarije Generalnog opunomoćenika za privredu Srbije (Generalbevollmächtigter für die Wirtschaft – GBW), na čijem čelu se nalazio Franc Nojhauzen (Franz Neuhauzen). Nadležnost nad jevrejskom ličnom imovinom i dragocenostima preneta je na nemačku operativnu grupu Sipo-SD. Ova grupa je tokom 1941. i 1942. godine organizovala evakuaciju najvrednije jevrejske pokretne imovine (umetnina, vrednih knjiga i nakita) iz Srbije u Nemačku.

Paralelno sa ovim poslom, Starateljstvo nad jevrejskom imovinom otpočelo je prodaju jevrejskih radnji i preduzeća uglavnom nemačkim privrednim i vojnim predstavnicima u Srbiji i folksdojčerima. Sakupljeni novac kao i novac od naplate ranijih potraživanja jevrejskih dužnika slivao se u Bankarsko društvo – Bankverein A.G.(domaću banku koja od 1941. postala filijala Deutsche Bank u Srbiji). Osnovi polaganja, odnosno poreklo imovine, bili su odgovarajuća vrednost prodate robe, firme i nepokretnosti. Pri tom je celokupno poslovanje po ovom osnovu vođeno zasebno za pojedine firme, pod upravom odvojenih komesara ali na ime pravih jevrejskih vlasnika i preko njihovih odvojenih tekućih računa u ovoj banci. Nakon prodaje, odnosno realizacijom ili arizacijom (s obzirom na to da je jedan podračun nosio upravo oznaku “Arisierungserloese”) dolazila je čista imovina firme ili druge mase na zbirni račun Generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji, pod oznakom “GBW”. U međuvremenu su, tačnije u periodu od avgusta do decembra 1941. godine Nacisti u masovnim streljanjima pobili gotovo sve jevrejske muškarce starije od 14. godina. One koji su pokušali bekstvo iz Beograda, hapsili su agenti Specijalne policije, a u unutrašnjosti Žandarmerija. Srpska policija i prekršajne sudije sankcionisali su malobrojne pokušaje da jevrejske žene i deca izbegnu nošenje žutih traka. Što se Nacista tiče, oni su novom naredbom, 8. decembra 1941. pozvali sve preostale Jevreje “bez razlike pola” da sa ključevima svojih domova dođu u tzv. Judenreferat. Odatle je, samo u prvih nekoliko dana, kroz Beograd do logora na Sajmištu sprovedeno više od pet hiljada žena i dece.

Tempo i dinamika uvođenja svih diskriminatorskih mera bila je svojevremeno dodatno usavršena u Austriji. Upravo tamo je bio stvoren šablon po kome se sa osvojenih teritorija u Nemačku izvozio ekonomski plen kojim je dominiralo jevrejsko bogatstvo. U pojedinim okupiranim zemljama, objavljivanje i sprovođenje određenih rasnih uredbi bilo je ostavljeno marionetskim vladama ili novim saveznicima. Takav slučaj se desio i u Srbiji u leto 1942. godine, nakon što je Glavni ured bezbednosti Rajha u Berlinu odao priznanje Gestapou i njegovim srpskim saveznicima za radikalno i efikasno rešavanje jevrejskog pitanja. Prema njihovim rečima, Srbija je u tom trenutku bila jedina zemlja u kojoj je do kraja bio rešen jevrejski problem. Tada je ostatak jevrejske nepokretne imovine stavljen na raspolaganje srpskoj državi. Vlada Milana Nedića već 28. avgusta 1942. godine donosi Uredbu o pripadanju imovine Jevreja u Srbiji. Od tog momenta srpske vlasti same i bez uplitanja Nacista vrše arizaciju jevrejske imovine, pre svega tako što je prenose u vlasništvo države, dok pravo raspolaganja i uprave nad njom prenose na Državnu hipotekarnu banku. Ona potom preuzima 1 223 jevrejske nekretnine od kojih 443 uspeva da proda u bescenje Nedićevim saradnicima i simpatizerima na provizornim licitacijama. Dobijeni novac banka knjiži u korist tekućeg računa pod nazivom “Upravni štab jevrejske imovine – nepokretnosti”. Na teret tog računa Nemcima je i dalje isplaćivana ratna šteta (navodno načinjena tokom Aprilskog rata). Kako oni nisu bili zadovoljni novčanim iznosima dobijenim prodajom jevrejskih nepokretnosti (jer su unapred znali njihovu realnu vrednost), dužili su Nedićevu vladu za dodatnih 360 miliona dinara.

Jedna, pomalo paradoksalna situacija se tih meseci dešavala oko arizacije jevrejske pokretne imovine. Naime, iako Jevreja više nije bilo, ogromna količina novca i drugih vrednosti u njihovom vlasništvu se i dalje nalazila na blokiranim računima i u trezorima srpskih banaka. Nacisti su i ovde postupili po već potpuno uigranom sistemu. U decembru 1942. godine donose naredbu da sve kreditne ustanoveu Srbijimoraju u što kraćem roku da predaju Bankarskom društvu u Beogradusva jevrejska bankarska potraživanja i depozite. Prema procenama tada visokog savetnika Narodne banke Kraljevine Jugoslavije, Miodraga Ugričića, posebni udeo u ovoj akciji imale su pored ostalih srpskih banaka i Narodna banka Kraljevine Jugoslavije u likvidaciji kao i Srpska narodna banka. One su odobravale žiro-računu Bankarskog društva u korist računa Generalnog opunomoćenika za privredu u Srbiji “stara”, odnosno nova jevrejska potraživanja nastala za vreme okupacije. Ovaj prenos Narodna banka je vršila postepeno od decembra 1942. sve do 1944. godine, i to prema vrstama potraživanja i prema dinamici njihovog utvrđivanja, odnosno “likvidiranja”. O kako sveobuhvatnoj operaciji se radilo, govori i činjenica da su na Bankarsko društvo bile prenete čak i doznake iz zarobljeničkih logora, ukoliko su korisnici ili pošiljaoci bili Jevreji. Tako je samo Narodna banka na račune Bankarskog društva prenela preko 18 miliona (18.487.868,00) tadašnjih dinara.Nakit, zlatnici i druge dragocenosti opljačkane iz trezora, takođe su se od decembra 1942. godine nalazile u Bankarskom društvu.

Kada bi veličina štete učinjena pljačkom imovine Jevreja u okupiranom delu Srbije, preko Duetsche Bank, odnosno preko njene filijale u Beogradu mogla da dobije novčani izraz, onda bi to po mišljenju tadašnjih bankarskih stručnjaka najpribližnije bila suma od 885.883.000 srpskih dinara ili preračunato po okupacijskom kursu od nekadašnjih 50 srpskih dinara za 1 američki dolar: 17.717.660 dolara. Znatan deo ovako opljačkane jevrejske imovine, a posebno zlata i drugih dragocenosti, prenet je tokom 1943. godine u Nemačku, dok su manji delovi jevrejskog kapitala prenošeni tokom 1944. godine ili potrošeni za isplatu poslovnim i privatnim poveriocima i predstavnicima srpskih vlasti, dok su dobar deo jednostavno razgrabili nemački vojni i politički predstavnici i folskdojčeri.

IZAZOVI RESTITUCIJE: Moguće je da je jedan deo novca i drugih dragocenosti koji je odnet iz Srbije završio u posebnom vozu zajedno sa zlatom, nakitom i umetničkim predmetima vrednim stotine miliona dolara, koji je nemački ministar unutrašnjih poslova Hajnrih Himler krajem 1944. poslao u trezore švajcarskih banaka. Neutralna Švajcarska je zapravo tokom čitavog rata bila utočište za nacističke bankovne račune i sefove, koji su najčešće sadržavali vrednosti opljačkane od evropskih Jevreja. Pored toga, za švajcarske banke su transakcije na račun Reichsbanke kao i za račun pojedinih nacističkih zvaničnika bile među najlukrativnijim poslovima. Tako su čak i honorari od prodaje Hitlerovog Mein Kampfa bili polagani na bankovni račun u Švajcarskoj. Pred kraj rata, kada su druge neutralne države uveliko odbijale da kupuju zlato direktno iz Nemačke, Švajcarska je nastavila ovu veoma profitabilnu trgovinu više nego svesna da to zlato uglavnom dolazi iz dva izvora – zlatnih rezervi centralnih banaka okupiranih zemalja i zlata koje je oduzeto Jevrejima.

Takođe, danas postoje dokazi koji sugerišu da je novac sa raznih jevrejskih računa u švajcarskim bankama završio kroz formu “bega kapitala” u finansijskim institucijama Amerike. Ministarstvo finansija SAD je zbog nepoštovanja devizne klauzule, ove račune u ukupnoj vrednosti od 14 miliona dolara, već u leto 1941. godine blokiralo i zamrzlo. Ostatak je verovatno otišao u Urugvaj, možda Brazil i Argentinu. Jedini problem je što tamošnje banke kroz ceo prošli vek nisu bile voljne da to i priznaju.

U pokušajima da se proceni materijalna šteta naneta Jevrejima tokom rata, počelo se od dosta skromne sume od oko osam milijardi dolara 1945, da bi naknadne procene iz 1962. godine stigle do iznosa od 12 milijardi dolara. Međutim, nakon formiranja nove komisije koja je od 1998. godine vršila istraživanja u sklopu istrage računa u švajcarskim bankama, došlo se do sume između devet i 14 milijardi dolara u dvadeset evropskih zemalja koje su Nacisti okupirali. Konačno je jedna metodična, međunarodna istraživačka studija koju je izradio Nezavisni komitet eminentnih ličnosti (od tada poznata kao Volcker Commision), a koju je predvodila ekonomistkinja Sistema federalnih rezervi dr Helen Junz, ustanovila iznos od 12,9 milijardi dolara opljačkane jevrejske imovine u šest evropskih država.

Hitnost obnove posleratnog sveta morala je u prvo vreme da dobije prednost nad restitucijom. Oporavak Nemačke i izgradnja odbrambenog bedema prema Sovjetskom Savezu koji se širio po zemljama istočne Evrope, nametnuo je daleko veće probleme tada već podeljenim saveznicima, nego što je to bio problem povraćaja ukradene imovine. Neosporna činjenica je bila da su saveznici delili ogromnu bojazan da, ukoliko bi se izvršila prava restitucija, Nemačka nikada ne bi bila u stanju da se podigne iz pepela Drugog svetskog rata. Zbog iskrsavanja Hladnog rata i udaljavanja bivših saveznika, pitanje restitucije opljačkane imovine na neki način je bilo skrajnuto u drugi plan. Švajcarska je u zamenu za odmrzavanje svojih računa u inostranstvu, a na osnovu Vašingtonskog sporazuma iz 1946. godine, pristala da saveznicama plati tek 60 miliona dolara ili 12 odsto od ukupne vrednosti zlata koje su Nacisti preneli u njihove trezore. Desilo se da ovaj novac, podeljen između deset savezničkih zemalja, nikada nije stiglo do samih žrtava Holokausta.

TITO-BRANT: Kada su u pitanju jugoslovenska potraživanja proizašla posle Drugog svetskog rata kao rezultat međunarodnih dogovora,SR Nemačka je ovaj proces vrlo uspešno odugovlačila, da bi zbog priznanja Demokratske Republike Nemačke, 1957. godine, prekinula diplomatske odnose sa Jugoslavijom. Od tog trenutka pitanje reparacija nije više postavljano, što je bio dobar izgovor za Nemačku da i obeštećenje žrtava Holokausta stavi u drugi plan. I koliko god da je Jugoslavija tokom šezdesetih pokušavala da pitanje obeštećenja stavi na dnevni red, Nemačka je to uporno odbijala. Tako su konkretni razgovori na ovu temu počeli tek posle 1970, neposrednim kontaktima između Tita i nemačkog kancelara Vilija Branta. Oni su se odvijali u više navrata da bi konačno rezultirali Sporazumom iz 1973. godine. Međutim, on se ne može smatrati izmirenjem ratnih potraživanja, budući da se zapravo radilo o “dvostrano teretnom pravnom poslu” sa svim elementima ugovora o zajmu u kojem se nijednom rečju nije pominjala ratna šteta, niti obeštećenje žrtava rata, a dobijeni krediti su morali biti vraćeni u roku od 30 godina sa grejs periodom od 10 godina i kamatom od dva odsto godišnje. SR Nemačka, očigledno smatrajući da je ovim sporazumom ispunila svoju međunarodnu obavezu, nije isplaćivala ratnu odštetu, dok je sve pojedinačne zahteve žrtava Holokausta, upućene preko njene ambasade u Srbiji, odbijala pozivanjem na sporazum Tito - Brant.

U međuvremenu, jugoslovenska država je posebnim zakonima od 1946. do 1958. godine, između ostalog nacionalizovala i svu imovinu koja je nekada bila u privatnom vlasništvu 33.577 Jevreja koji su do 1941.

živeli na teritoriji današnje Republike Srbije, od kojih je rat jedva preživelo 6.553. Iako su postojala nastojanja da se ovom malom broju preživelih Jevreja ne oduzima imovina, to se nije odnosilo na one koji, zbog preživljenih ratnih trauma, nisu mogili više da ostanu u Evropi. Svi jugoslovenski Jevreji koji bi se odlučili da život nastave u Izraelu, morali su prethodno da potpišu posebnu izjavu kojom su se odricali svoje imovine u korist države. Iz svega navedenog sledi da je više od 80 odsto nekadašnje jevrejske nepokretne imovine danas u vlasništvu države Srbije, koja se njome koristi poslednjih sedamdeset godina upravo zahvaljujući Holokaustu.

Možda u svetlu svih ovih činjenica postaje jasno zašto je donošenje jednog zakona sa pomalo pretencioznom namerom da ‘otkloni posledice’ oduzimanja imovine žrtvama Holokausta koje nemaju živih zakonskih naslednika, danas u etičkom smislu mnogo važnije za Srbiju i njene građane, nego što je u materijalnom smislu za domaću i međunarodnu jevrejsku zajednicu.

Za Pola miliona Jevreja u Izraelu, odšeta 854 miliona dolara

Tek 1952. godine, Izrael teškom mukom uspeva da od Savezne Republike Nemačke dobije 845 miliona dolara odštete za pet stotina hiljada preživelih Jevreja koji su utočište našli u ovoj mladoj državi. Narednih pola veka, preživeli iz drugih evropskih zemalja, isključivo su zavisili od sitnih kompenzacija bez ikakvih mogućnosti da se izbore za pravdu koju su uglavnom ometali oni koji su prikrivali dokaze, odnosno oni u čijim rukama se nalazila njihova imovina. Konačno, 1988. godine SR Nemačka izdvaja sumu od 125 miliona dolara i time obezbeđuje da svako ko je preživeo Holokaust dobija mesečno 290 dolara do kraja života. U februaru 1990. godine čak i Demokratska Republika Nemačka pristaje da se uključi u isplatu reparacija. Devet godina kasnije, nemačka vlada i predstavnici njenih najvećih industrija, pritisnuti brojnim optužnicama podignutim u sudovima u SAD, donose odluku o obeštećenju svih pa i Jevreja koji su tokom rata radili kao robovska radna snaga. Tada su se, između ostalih, na udaru našle najveće kompanije poput Simensa, Volkswagena, BMW-a, Opela pa čak i Deutsche Bank. Izdvojeno je gotovo pet milijardi dolara za obeštećenje preživelih, među kojima je bilo i 140.000 Jevreja iz više od 25 zemalja. Besprizornost kojom se dozvolilo da žrtve Holokausta na odštetu čekaju više od pola veka, svakako mora i treba da bude posebno razmatrana tema.