Požarevački božuri

Potpuno verujem Sandi Rašković-Ivić kad kaže da Toni Bler, britanski premijer, na sastanku s Vojislavom Koštunicom, srpskim premijerom, u razgovorima o Kosovu nije pomenuo reč – nezavisnost. Imaju i Englezi izreku koja upozorava da je nepristojno da se u kući samoubice razgovora o užetu.

Gospođa Rašković-Ivić, po sopstvenom priznanju, zgranula se kad je, po povratku iz Londona, videla naslovne strane u beogradskoj štampi. Znamo li mi nešto više nego što je Bler bio spreman da kaže? Ako je citat tačan, šefovica Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju rekla je još da je Bler „strpljivo saslušao srpsku platformu...”

Šta je trebalo Bler da radi, da čačka nos, telefonira kraljici, mazi mačku...

Blerov je posao da pažljivo sluša one koje mu privedu na kanabe u Dauning stritu, a ta opaska o strpljivosti otkriva jedan posve psihološki fenomen: naši ne očekuju da će ih bilo ko strpljivo slušati, kao da veruju naslovima iz beogradske štampe koji sugerišu da je pitanje nezavisnosti Kosova rešena stvar.

Na neki način i jeste, ali pitanje modaliteta i ograničenja te nezavisnosti u korist srpskog shvatanja prava, pravde i, posebno, istorijskih i drugih emotivnih stanja, jeste predmet rasprave i zato se ne bih, kao deo beogradske čaršije, cinično odnosio prema naporima onih kojima je ovde data vlast i obaveza da brane tu usku graničnu liniju na kojoj se može spasiti makar samopoštovanje.

Naravno, u torbi koja se nosi od jednog do drugog pregovaračkog stola, ima i konkretnijih stvari od tananog osećanja kao što je samopoštovanje, ali se, ipak, sve svodi na to. Tu su ispunjenje standarda, od prava na život i kretanje do pravedne teritorijalne organizacije, potpuna zaštita bogate crkvene i kulturne tradicije, pitanja koristi od privatizacije, pa sve do statusa Srba kao konstitutivnog naroda u nekom budućem kosovskom ustavu.

Upućeniji od mene u veštine diplomatskog pregovaranja rekli bi da je ideja da za sto sednete s punom torbom, a da ne ustanete od stola s praznom tašnom. Otuda se nisam začudio najnovijoj ofanzivi onih koje plaćamo da s tim cegerom šetaju okolo.

U sredu je Koštunica, u Gračanici, očigledno nevešt mitingaškom načinu govora, u neki mikrofon skinut s radio-kasetofona kakvi se prodaju po buvljacima, uzviknuo da je „Kosovo zauvek deo Srbije”, s naglašenim kliktanjem i pripadajućim uzlaznim akcentima na poslednje dve reči.

Bez tog patosa, kako je i doličilo situaciji, donekle drugim rečima, poruku je ponovio i Boris Tadić na konferenciji za štampu posle susreta s makedonskim predsednikom.

U sredu, takođe, ove linije se držao i Vuk Drašković, u Varšavi, na promociji svog romana „Ruski konzul”.

Sasvim je normalno očekivati da će ta vrsta retorike da jača pred put Vojislava Koštunice u Vašington, na sastanak s Džordžom Bušom, odnosno da će naši pred njihovim očima mahati s punom torbom u nadi da će sačuvati barem – ručku.

Hoću reći da ta retorika od srede nije bila samo prigodna, vidovdanska poslanica narodu, kad se očekuje da ovi, političari, kažu nešto jako, s patosom, nešto što će osokoliti mitomansku svest o vaučeru za „carstvo nebesko”, kao što čini novootkriveni, u sopstvenoj svestranosti, socijalistički baštovan Milorad Vučelić, viđen kako ašovom otkopava grumen gazimestanske crnice, bere božure sa sve korenom i hita u Požarevac da tu ikebanu politički instalira, još za vidovdanske obdanice, na grob Slobodana Miloševića, koji je, onomad, ceo svoj politički prtljag doneo na Kosovo, da bi potom narod odande bežao sa zavežljajem preko ramena.

Ne bih dosoljavao ranu podsećanjem na cenu koju smo platili prostom nauku da je politika umetnost mogućeg, ali mi se čini da su ovi s kojima smo sada sklopili ugovor da vode državne poslove tu lekciju savladali, pa se i njihova retorika i kad je pomalo previše gazimestanska može prevesti kao ne-gazi-me-stalno.

*glavni urednik nedeljnika Vreme