Cunami na Moravi

Svako nam može blokirati put, Beograd i život. Vlast je samo tužno lice jedne neorganizovane države. Njenu će snagu osetiti preplašeni podanik, izložen svakom zlu, vremenu i silniku

Snovi o skupim putovanjima više nas ne mogu odvesti na bolja mesta. Ova loša godina okončana je kataklizmom i jezivom poukom o beskonačnoj ljudskoj ranjivosti. Svako od nas je slamka među vihorove, i svejedno nas to saznanje ne spasava pred silama prirode. Srbiji se već dogodilo sve osim cunamija, no ovde još ništa nije sigurno. Imamo izlaz na more, i ono silno udara u stenje državne zajednice. Bacite pogled prema pučini, možda se nešto valja na nas.

U senci katastrofe po obodima Indijskog okeana, kod nas se slave pisci. Svoj prvi roman sastavio je Milorad Ulemek, sve se sklanjajući pred upornim nosiocima Sablje. Najbolje se piše dok se beži! Oni koji su ga slušali kako govori pred posebnim sudom, tvrde da ima pripovedački dar. Sve je u njegovom životu zaplet i podvig, možda će nam valjati ta vrsta lake patriotske književnosti. Šta bi drugo mogao da bude roman realsocijalističkog naslova „Gvozdeni rov”? Ulemek kao Pavka Korčagin!

Bilo je još robijaša koji su u ćelijama propisali. Galski pustolov Anri Šarije, opisao je u romanu „Leptir” svoje užasno tamnovanje na jednom ostrvu u Francuskoj Gvajani. Snimljen je i film, videli smo tamo glavnog junaka (Stiv Mek Kvin) kako uživa u ukusu bubašvaba. Bila je posna hrana u Gvajani, a Leptir je preživeo svoja najstrašnija iskustva budućeg pisca.

Ipak je u Srbiji sve literatura. Pravi markesovski ambijent, neverovatna građa za „realizam apsurda”. Ovde nije potrebna fikcija umetnika sa perom, sve što je istina izgleda kao da je izmišljeno. Samo je „Gvozdeni rov” stvaran.

Pred naletima neizmernih sila, problemi Srbije se čine ništavnim. Godina koja zalazi odvijala se u metafizičkom sukobu između „jake” države i slabašne vlade. U vlasti je još mnogo ljudi koji su svoje društveno obrazovanje zasnivali na spoznaji „aveti etatizma”.

Ideologija se zalagala za odumiranje države i neosetno prebacivanje njenih funkcija na polje lagodnog društvenog haosa. Možda smo upravo sada u fazi kada srpski državni perpetuum mobile najbolje radi. Jer, samo pre godinu dana, u vanrednom stanju doživeli smo snažan totalitarni uzlet neospornih demokratskih ikona. Vlast nas je dugo ubeđivala da joj neredovni status građanstva pomaže, što manje ljudskih prava – država veselije radi.

Iz nemoguće mešavine demokratske revolucije i evolucije, diktature i ideološke tradicije, doživeli smo ovo danas: slaba država uz nasilno samoupravljanje monopolista, i vrlo snažni centri moći koje vlast ne ume ili ne može da kontroliše. Valjda je obrnuto: oni kontrolišu vlast, ako uopšte imamo pojma ko se gde nalazi u takvoj podeli nadležnosti. Izgubili smo čak i osećanje za poziciju našeg uvaženog podzemlja. Divna stvorenja koja ga čine danas su ljudi od ugleda u koji se malo ko usuđuje da dira.

Snagu tajne države doživeli smo kao demonstraciju agresivne moći. Vlast nema energije ni znanja da razvlasti političku policiju i misteriozne sile koje upravljaju zločinima. Policija ne sme da kaže čak ni ono što znaju mediji: ime ubice Slavka Ćuruvije. Ako bi se to klupče razmotalo, odmah bi bilo upaljeno svetlo u zmijarniku. Čitava tajna policija bi morala da bude raspuštena, kao beretke i njihov komandant, pisac „Gvozdenog rova”. Ne samo zbog toga što su ti ljudi sami sebe ovlastili da se zabavljaju kotrljanjem glava, već što ih veseli da to još dugo čine.

Šef službe, Rade Bulatović, idealan je primer za glancanje svačije prošlosti. I svoje i službine. Niko se ne meša i ništa se ne menja, osim što je Rade kazao kako služba više neće prebijati i stavljati kese na glavu. Služba zna, kad se metne kesa – mnogo teže se diše, pa su ljudi zarad vazduha svašta spremni da kažu. Služba, kako je rekao Rade, više neće imati svoje političke protivnike. Šta će joj politički, kad to može da bude bilo ko.

Putem ovako spokojnih izjava, vlada je konzervirala problem. I to je njena zimnica sačinjena po receptu – ne menjati ništa a sve držati pod kontrolom. Naravno da nema kontrole ako se ne menja sve, ali podzemna država sa svojim zastrašujućim resursima ume ponekad da usreći rasklimatanu vlast. I to tako što će je prethodno zastrašiti tajnim dosijeima. Ko god se uzdigao prema vrhu, mora da ima neku slabost, koja bi ga sasvim uništila. A to zna samo Služba.

Slaba vlast je problem Kosova sažela bukvalno na folklorni hepening. Akcija se sastoji u traženju prolaza između neostvarivih planova, sterilnih apela i podsticanja pogubnog nacionalnog inata. Čitav program je sveden na bojkote i nepristajanje i neku vrstu stalne mentalne pobune i opasne frustracije. Ali, niko nema rešenje, ne ume da kaže ljudima šta da čine posle toga? Šta ih čeka? Uglavnom ništa, tvrdoglavost nema svoj program, ona nailazi tek tako, kad se nema gde.

Ipak, vlast rado posustaje pred pritiscima. Letos su je namučili malinari, a mogli su sa istom logikom i bostandžije, pasuljari i ječmari. Rudari su začepili veliku evropsku magistralu. Vlada je odredila cenu voća i dala obećanje da će obnoviti zamrli rudnik. Svi kojima se nije mnogo radilo, razumeli su snagu ucene. Vlada je emotivna, i reaguje plačno. Ne ume da trpi pritiske, niti ima srca da upotrebi snagu legitimne države. A to znači, da deblokira puteve i razjuri naftaše. Vlada trpi teror nad građanima, ali ne i nad svojim spokojem. Kad joj se učini da bi mogla da se sruši, ona popusti. Tako priziva nove blokade i sebe dovodi u „rahatlokum” poziciju: što mekše – to sigurnije.

I sada smo na nivou haotičnog samoupravljanja u javnom segmentu života. Svako nam može blokirati put, Beograd i život. Vlast je samo tužno lice jedne neorganizovane države. Njenu će snagu osetiti preplašeni podanik, izložen svakom zlu, vremenu i silniku.

Pred prazničnim đakonijama, kakve pribere, on će možda zapevati: „Oj golube, moj golube, ne padaj mi na maline”! O nafti neće pevati, takva tema nema ritma. Nema ni dalekih putovanja, pustimo sada to. Do Morave cunami ne stiže.