Motiv za razvoj Srbije

Ekonomska zaostalost, demografski pritisak, nizak nivo političke kulture, višak i neadekvatna struktura radne snage, kriminalizacija društva i sve to u epskim razmerama, samo su deo problema sa kojima se moraju suočiti svi koji pretenduju na preuzimanje odgovornosti za sudbinu Kosmeta.

Znači, ako zahtevaju suverenitet nad KiM, srpska javnost i političari morali bi biti spremni da preuzmu odgovornost za rešavanje svih ovih problema i da, pri tom, pokažu da imaju želje, snage i sposobnosti da se u nekom doglednom vremenu sa njima izađu na kraj.

Problem KiM, dakle, nije samo državno, niti samo pitanje ugroženosti Srba, oba ova problema, ma koliko značajna, posebno za Srbe i Srbiju, samo su kap u moru ozbiljno sagledanog problema.

Srpski političari moraju da pokažu iskren interes i realne kvalifikacije za rešavanje celokupnog kosmetskog problema. To je zapravo jedini mogući put da Srbija u nekom trenutku uzme aktivno učešće i dobije međunarodni legitimitet u rešavanju ove drame i da tako postepeno reši one probleme koji joj se sada čine kao prioritet.

Osnovni nedostatak pristupa koji proizilazi iz ovako definisanog problema jeste mnoštvo teškoća koje mu stoje na putu, kao i rizik da bi aktivnosti mogle biti uzaludne. No, zar nije takav i kosmetski problem?

Svima koji su mislili da se ovaj problem, ma kako bio definisan, može rešiti preko noći i po kratkom postupku – lakomislenost se osvetila. U tom smislu izuzetak ne predstavlja ni kosmetska politička elita. Njihova uskogrudost, nemoć i nesposobnost da problem definišu šire od vizije nezavisnog Kosmeta predstavlja onaj prostor kroz koji srpska politička elita može dobiti ulogu na Kosovu.

No, to ne znači da se treba radovati nevoljama na KiM, niti da će propusti albanskih političara i misije UN sami po sebi dovesti do favorizovanja Beograda.

Da bi postala realan takmac za participaciju u upravljanju KiM, srpska politička elita mora pokazati iskren interes za svekolike kosmetske probleme, ma koliko to iz trenutne perspektive bio neobičan predlog. To je osnovni preduslov. Kako stvari sada stoje, daleko su od toga.

Reakcija nekih predstavnika ovdašnje političke elite na vest o tome da je u Avganistanu oteta jedna državljanka SCG poreklom sa KiM ilustrativno svedoči o odnosu prema kosmetskim problemima. Jedan savezni poslanik rekao je da nema pojma o tome, a i šta on tu ima da kaže. Ovakav odnos prema stvarnosti KiM odslikava u značajnoj meri opšti stav celokupne političke elite, pa i građana Srbije prema problemu KiM. Ovakvi primeri diskvalifikuju sve napore da se Srbija shvati kao ozbiljan i u punom smislu reči legitiman akter na KiM.

Otuda sledi da je neophodno da srpska politička elita stekne samosvest da je ona odgovorna za sudbinu Kosmeta. Ta je odgovornost sada samo formalna, ali ako ne počne da se ponaša kao odgovorna „vlada u senci” srpska politička elita nikada neće ni izaći iz senke kada je Kosmet u pitanju.

Odbijanje kosmetskih albanskih političara da razgovaraju sa srpskim političarima u Beogradu se najčešće tumači kao izraz agresivnosti i arogancije druge strane i alibi za inferiornu poziciju. Ne shvata se, pri tom, u dovoljnoj meri da je to, pre svega, izraz njihove nesigurnosti u sopstvenu poziciju.

Kada uslede pozivi za razgovor od strane kosmetskih Albanaca biće to nesumnjiv znak da je pitanje državnog suvereniteta na KiM rešeno, treba li reći nepovoljno po Srbiju.

Treće, jeste sagledavanje uloge i pozicije međunarodne zajednice, prema kojoj srpska politička elita ima sada kao i ranije šizofren odnos.

Naravno, takva uloga proističe iz osećanja slabosti sopstvene pozicije, za koju ne želi da prizna da je plod decenijskih grešaka srpske politike.

Beograd se, na primer, žali što za četiri godine UN nisu uspele da reše probleme na KiM, a zaboravlja se, pri tom, da ih Srbija nije rešila ni za gotovo 90 godina.

Beograd se, na primer, žali što UN favorizuju albansku političku elitu, a zaboravlja se da je dugo vreme situacija bila obrnuta, ali je srpski političari nisu iskoristili, što takođe niko ne želi javno da prizna.

UN, odnosno Evropa i Amerika, naravno, imaju motiva da budu prisutni na KiM, ali i motiva da odatle što pre odu. Ma koliko se radovali ili strahovali u vezi sa najavom konačnog rešenja statusa Kosmeta najavljenom za narednu godinu, Srbi moraju uzeti u obzir da je mala verovatnoća da se tako nešto desi.

Konačan status KiM verovatno neće, a sigurno ne može biti rešen naredne godine, osim nekim spektakularnim, ili skandaloznim rešenjem koje bi zadovoljilo sve, odnosno samo jednu stranu.

Osnovni cilj UN jeste stabilnost na KiM i u regionu, što je već nebrojeno puta ponovljeno.

Posmatrajući rivalske elite u Beogradu i Prištini za sada se ne nazire ni početak rešavanja tih problema. To je ujedno i šansa za Beograd, ali samo ukoliko radikalno promeni svoje shvatanje, osećanje i delanje prema problemu KiM i načinu njegovog rešavanja.

Ipak, samo po sebi to neće biti dovoljno. Ako se Beogradu otvori šansa za aktivno učešće u kosmetskom čvoru, otvara se neugodna priča o kojoj se u Beogradu ima samo maglovita predstava.

Reč je o resursima sa kojima bi Srbija mogla ući u avanturu rešavanja problema KiM. Tu nije reč samo o materijalnim resursima nego o spremnosti čitavog društva da se nosi sa najrazličitijim problemima koji bi se podrazumevali u slučaju pune državne suverenosti nad KiM.

Snažna, moćna i uređena Nemačka skoro deceniju i po nakon ujedinjenja sa svojom istočnom sestrom ima mnoštvo problema. Ekonomski satrvena, vojno i politički slaba, društveno poluuređena Srbija bi nesumnjivo doživela noćnu moru kada bi morala da se brine o KiM koji trenutno ne želi da bude sa njom u istoj kući.

Naravno, to je presek stanja. Niko ne može sa sigurnošću reći šta će se dešavati u budućnosti, ali je sigurno da dok ne postane ekonomski snažna, pravno uređena i kulturno otvorena, kako prema svetu tako i prema Albancima, Srbija se ne može nadati ni povratku na Kosmet.

Maksima „standardi pre statusa” u Beogradu nije ozbiljno shvaćena. Ta je parola upućena svima. Da je uspela da prihvati i primeni evropske standarde Srbija bi nesumnjivo bila mnogo poželjniji faktor ne samo za UN nego i za deo kosmetskih Albanaca.

Umesto toga, kao i u vreme prethodnog režima, samo na malo drugačiji način, srpska politička elita se samozavarava i koristi kosmetski problem za unutrašnje političke obračune. Stalno se izgovarajući prošlim vremenima, ne shvata da i njeno vreme iz dana u dan, takođe, postaje prošlo.

Umesto što je shvaćen i tumačen kao balast, problem KiM je mogao i morao biti motiv za razvoj Srbije. Ako to već nije do sada učinjeno, krajnje je vreme da se na taj način počne razmišljati. Pošto su pokazali da mogu biti gubitnici u ratu, Srbi bi najzad morali pokazati da mogu biti dobitnici u miru. No, to, pre svega, zavisi od načina na koji će sagledati probleme i svoju ulogu u njima.

*Docent Filozofskog fakulteta