Jedan finansijski instrument postao hit među štedišama i malim ulagačima

Uprkos primetnom oporavku u zadnjem kvartalu, ogromna većina berzanskih indeksa širom sveta dočekala je kraj prošle godine duboko u negativnom saldu.

Ali to već ionako znate, zar ne? I verovatno vam nisu promakle brojke koje opisuju impresivno kretanje deonica tokom ove godine? A jeste li znali da je prošla godina bila jedna od najgorih u istoriji za – obveznice? Znate li kako se poslednjih meseci kreću prinosi na obveznice?

U medijima, kako domaćim, tako i onim stranim, akcije su bitno zastupljenije od ostalih, nominalno opskurnijih klasa imovine. Ili je barem tako bilo do sada, jer su nedavne inicijative hrvatskog ministarstva finansija u značajnoj meri preusmerile svetla reflektora u smeru – obveznica.

Ili još preciznije, dužničkih vrednosnih papira, budući da potonja sintagma obuhvata sve srodne instrumente, bez obzira na rok dospeća. Bilo kako bilo, dotična kategorija odjednom je postala pravi hit među štedišama i malim ulagačima, nakon što je dugo vremena bila sasvim u drugom planu. I to ne samo u Hrvatskoj, piše Poslovni dnevnik.

Glad za fiksnim prinosima

Verovatno najprikladniju ilustraciju rasprostranjenog interesa za obveznicama, trezorskim zapisima (instrumenti s dospećem do godinu dana) i ostalim podvrstama unutar porodice dužničkih vrednosnih papira valja potražiti izvan hrvatskih granica. Mesto radnje je Cirih, a vreme mart ove godine i eskalacija bankarske krize koja je buknula u Kaliforniji i progutala šačicu američkih banaka, te usput ostavila na vetrometini ugledni Kredi Svis.

Pritisnute masovnim egzodusom klijenata (i milijardi dolara imovine) koji je beležio Credit Suisse, pragmatične švajcarske vlasti u martu su orkestrirale pregovore nakon kojih je nekadašnji gigant nepovratno otišao u istoriju – progutao ga je UBS. No preuzimanje je u značajnoj meri prevaljeno preko leđa vlasnika AT1 (“Additional Tier 1”) obveznica, specifičnog instrumenta koji spada u CoCo (“contingent convertible”) kategoriju.

Ili još jednostavnije, uz blagoslov švajcarskog regulatora (FINMA), deo troškova preuzimanja u visini 17 milijardi dolara platili su vlasnici – obveznica. Otuda i dramatičan rast kojim su prinosi na nominalno rizičnije obveznice etabliranih finansijskih institucija (privremeno) skočili iznad 15%.

Nepunih osam meseci kasnije, isti onaj UBS koji je u martu do zadnje kapi iscedio AT1 mehanizam, plasirao je na tržište vlastite CoCo obveznice u visini 3,5 milijardi dolara, a knjiga narudžbi bila je – desetostruko veća (zbog čega je inicijalno zamišljen prinos od 10% sveden u jednocifrene okvire). I to vam stvarno govori sve što treba da znate o sadašnjem apetitu ulagača za obveznice.

U ovom slučaju zainteresovani investitori ponudili su više od 36 milijardi dolara obveznica, obilato plaćajući dve bitne stavke: klauzulu po kojoj se obveznice ne mogu anulirati (već samo konvertirati u deonice) i fiksni prinos od 9,25% na rok od pet godina (tehnički gledano, obveznice nemaju rok dospeća, već su opozive nakon pet godina, što mu, da ne navodimo nepotrebne detalje, u ovoj priči dođe na isto).

Reč je o pomalo ekstremnom primeru (visoki prinosi adekvatni su razmerama potencijalnog rizika), no investitori širom sveta upravo u obveznicama traže zaklon od neizvesne budućnosti, jer za razliku od ostalih finansijskih instrumenata, dužnički vrednosni papiri jamče određeni prinos. Naravno, u okvirima binarnog ishoda – ili sve (i glavnica i kamata), ili ništa, u slučaju bankrota izdavaoca (priča je nešto kompleksnija, ali to nije tema ove priče).

Fenomen inverzije

Ilustracija: Shutterstock/REDPIXEL.PL

Osim što je delovala podsticajno na konzervativnije nastrojene ulagače, neizvesnost je, u prvom redu ona geopolitičke prirode, a onda i po pitanju budućeg kursa monetarne politike (kretanja kratkoročnih kamatnih stopa), i te kako kumovala još jednom zanimljivom fenomenu. Reč je o inverziji krivulje prinosa. U normalnim okolnostima, prinosi na obveznice rastu s većim rokovima dospeća, no inverzija okreće uvrežene zakonitosti naglavce, pa obveznice s kraćim rokom dospeća nude više prinose u odnosu na izdanja koja kasnije dospevaju.

Tragom niza istraživanja usredsređenih na istorijsko kretanje američkih državnih obveznica, inverzija slovi kao prilično pouzdan indikator nadolazeće recesije. Logika je prilično jednostavna i počiva na očekivanju da će monetarne vlasti na usporavanje privrednog rasta odgovoriti smanjenjem kratkoročnih kamatnih stopa (koje imaju veći uticaj na izdanja s kraćim rokovima dospeća), što će se onda odraziti i na troškove zaduživanja.

Budući su i FED i ECB na rast inflacije odgovorili dramatičnim rastom kamatnih stopa, prinosi na izdanja s bližim rokovima dospeća značajno su porasli, što je ostavilo velikog traga na američke obveznice, ali dotična pojava nije zaobišla ni brojne druge izdavaoce. Štaviše, pojavila se i u slučaju hrvatskih izdanja – u julu ove godine (generički) prinos na dvogodišnje hrvatske državne obveznice nadmašio je korespondirajuću brojku za desetogodišnje obveznice.

Nakon nekoliko meseci, zahvaljujući postepenom padu inflacije, te procenama kako se kampanja podizanja kamatnih stopa Evropske centralne banke bliži kraju (u dobrom meri i zbog evidentnog pada ekonomske aktivnosti na Starom kontinentu), inverzija je u hrvatskom slučaju poslednjih meseci gotovo sasvim iščezla.

Ali je svejedno uticala na formiranje uslova zaduživanja, zbog čega se hrvatskim građanima koji u novembru namaeravaju da pribave ponešto od najavljenog izdanja državnih trezorskih zapisa smeši relativno atraktivna kamatna stopa od 3,75%. U jednom od mogućih scenarija, onom s pesimističnim predznakom iz makro perspektive, tih 3,75% mogao bi biti i maksimum koji investitori mogu izvući od nominalno manje rizičnih finansijskih instrumenata sa zajamčenim prinosom.

Ključ je u rokovima dospeća

Jer ukoliko se ostvare prognoze pesimista, te se centralna banka u Frankfurtu zaista odluči na radikalan zaokret već iduće godine kako bi stimulativnom monetarnom politikom (nižim kamatnim stopama) doprinela intenziviranju privrednog rasta, za sobom će povući nizbrdo i prinose na dužničke vrednosne papire.

Na takav rasplet i te kako računa druga grupa ulagača koja takođe favorizuje obveznice, ali iz sasvim drukčijih razloga. Oni, naime, ne pokušavaju da ugrabe obveznice koje im jamče izdašan prinos u budućnosti, već računaju na obrnuto-proporcionalnu vezu cene i prinosa obveznica. A kad prinosi na obveznice padaju, njihova cena raste. I obrnuto, naravno; upravo ovo potonje isprovociralo je zastrašujući pad indeksa obveznica tokom prošle godine, te uveliko doprinelo očajnim rezultatima investicionih fondova u čijim portfeljima obveznice zauzimaju značajne pozicije.

Pritom svakako valja imati na umu jednostavan princip: promene kamatnih stopa imaju puno veći uticaj na dužničke instrumente s dužim rokovima dospeća. Kada je reč o trezorskim zapisima koje će ministarstvo finansija ponuditi i građanima (malim ulagačima), u tako kratkom roku od 12 meseci ne treba očekivati značajnije promene cene. Slično vredi i za narodne obveznice emitovane u martu ove godine, s rokom dospeća od dve godine.

Uostalom, i jedan i drugi instrument u prvom su redu zamišljeni kao svojevrsni podsticaj inertnom bankarskom sistemu, odnosno kredibilna alternativa klasičnim depozitima koji u proseku nude bitno inferiornije prinose. Slična situacija je i u ostatku Evrope, i sve je više država koje se odlučuju na taj način da mobilizuju štednju građana, ostavljenu da, uslovno rečeno, trune na računima poslovnih banaka.

Oni hrabriji odlučuju se i za izlete u smeru fondova koji ulažu u dužničke vrednosne papire, makar se u tom slučaju priča ponešto komplikovala. Jedan od najpopularnijih na Vol Stritu, iShares 20+ Year Treasury Bond ETF (TLT), dostigao je 40 milijardi dolara imovine, uprkos minusu od oko 10% od početka godine (za to vreme, deonički S&P 500 je u plusu od 17%). Vrtoglavi rast aktive posledica je špekulativnih opklada investitora koji očekuju promenu kursa centralne banke i silazni trend kamatnih stopa, što bi se u značajnoj meri moglo odraziti na izdanja s dužim rokovima dospeća (20+, kako govori sam naziv fonda).

Konzervativniji ulagači ipak radije ulažu direktno u obveznice, privučeni relativno visokim fiksnim prinosima, ili se koncentrišu na fondove koji operišu s instrumentima na bližem kraju krivulje prinosa, gde su potencijalni gubici cene (u slučaju daljnjeg rasta kamatnih stopa) limitirani kratkoročnijim profilom ulaganja. Svi zajedno generisali su primetan interes za naoko dosadne dužničke vrednosne papire koji će verovatno još neko vreme biti predmet interesa medija i šire javnosti, piše portal.