Iran povukao potez koji trese svet, a SAD su "vezane ruke"

Iranska Revolucionarna garda je na početku sukoba, 2. marta, objavila da je zatvorila Ormuski moreuz. Iako formalna blokada nikada nije proglašena, jedan od najvažnijih svetskih naftnih puteva bio je u velikoj meri paralizovan.

To je moreuz koji se nalazi između Omana i Irana i povezuje Persijski zaliv na severu sa Omanskim zalivom na jugu i Arapskim morem. Svetska ekonomija u velikoj meri zavisi od protoka nafte kroz Ormuski moreuz, koji prenosi oko 20 procenata ukupne svetske potrošnje nafte.

Na početku sukoba, Teheran je pretio da će napasti svaki brod koji pokuša da prođe kroz prolaz, a kasnije je počeo da cilja tankere dronovima i raketama. 

Posledice su se brzo osetile na globalnom tržištu energije. Tankerski saobraćaj kroz moreuz je skoro prestao, a cene nafte na svetskim tržištima su skočile za više od 40 procenata za samo dve nedelje od početka sukoba.

"Volstrit žurnal" napominje da Iran dozvoljava svojim partnerima, uključujući Kinu, da izvoze naftu iz Persijskog zaliva, dok istovremeno sprečava druge zemlje da to čine. Upravo u ovoj selektivnoj kontroli saobraćaja možemo videti koliko je Teheran pretvorio Ormuski moreuz u efikasno geopolitičko oružje.

SAD su potcenili Iran

Pre svega, treba reći da je Vašington potcenio spremnost Irana da zapravo preduzme akcije kako bi destabilizovao saobraćaj kroz Ormuski moreuz.

Očigledno je da su čak i u Vašingtonu delili ocene nekih analitičara koji su verovali da Iran neće zatvoriti Ormuski moreuz jer bi to ugrozilo i sopstveni izvoz nafte. Ali razvoj događaja pokazao je drugačije, jer je egzistencijalna pretnja klerikalnom režimu Teherana izazvala mnogo oštriju reakciju nego što se očekivalo.

Mogućnost vojne pratnje

Kao opcija, predlaže se vojna pratnja, slična onoj koju je američka mornarica sprovela krajem 1980-ih tokom operacije "Ernest Vil", kada su američki ratni brodovi pratili tankere kroz Persijski zaliv tokom iransko-iračkog rata.

Ali, kako izveštava "Volstrit žurnal", današnja američka mornarica je otprilike upola manja, a Iran je opremljen oružjem koje tada nije imao, poput dronova. Čak i ako bi pratnja počela, verovatno bi bila ograničena na tankere i dozvoljavala bi samo oko 10 odsto normalnog dnevnog saobraćaja, prema procenama "Lojds" lista.

• IRGC: Svi koji podržavaju "USS Džerald R. Ford" su legitimne mete
• Dva američka ratna broda "isparila" s Bliskog istoka; Sada su ih našli FOTO
• "Zagonetna" poruka Moskve: Koliko je loše?

Američki predsednik Donald Tramp zatražio je od saveznika, pa čak i od rivala poput Kine, da doprinesu vojnim pratećim brodovima. Nijedna zemlja još nije javno potvrdila učešće, a Japan i Australija su odbile poziv američkog predsednika Donalda Trampa da se pridruže onome što Bela kuća naziva "koalicijom Hormog".

Uski plovni put u dometu iranskih raketa

"Gardijan" napominje da iako SAD imaju jednu od najvećih i najmoćnijih mornarica na svetu, to ne znači da imaju dovoljno resursa potrebnih za pratnju.

Blizina iranske obale sa koje se rakete i dronovi mogu lansirati ka brodovima predstavlja dodatni problem. Na nekim delovima tranzitne rute, brodovi plove samo pet do šest kilometara od iranske obale. Zbog toga je vreme dolaska raketa ili dronova izuzetno kratko, pa posade brodova imaju manje od dva minuta da reaguju. 

Iran raspolaže brojnim moćnim morskim minama, koje se mogu postaviti neposredno ispod površine ili usidriti na morskom dnu i aktivirati na dubinama do 50 metara ispod površine. Pored fizičke opasnosti, mine imaju i snažan psihološki efekat, stvarajući stalnu neizvesnost za posade i vlasnike brodova i dodatno bi otežale svaku operaciju pratnje ili konvoja kroz moreuz.

Napadi na ostrvo Harg

Tramp takođe razmatra zauzimanje ključnog iranskog naftnog terminala na ostrvu Harg, što bi, ako tankeri ostanu blokirani u Persijskom zalivu, zahtevalo angažovanje američkih kopnenih snaga, prema rečima američkih zvaničnika, izveštava "Aksios".

Takav potez bi mogao da izazove iranske odmazdne napade na naftna postrojenja i cevovode širom Zaliva, posebno u Saudijskoj Arabiji. "Rizici su visoki, ali su visoki i dobici. Predsednik još nije doneo tu odluku, i ne sugerišemo da će to učiniti", rekao je zvaničnik.

Opcija za dejstvo na zemlji

U ovom pomorskom uskom grlu, iranska asimetrična strategija, koja kombinuje rojeve brzih jurišnih brodova, dronova i obalskih raketa, ima sposobnost da efikasno neutrališe tradicionalnu američku tehnološku superiornost.

Neki analitičari upozoravaju da bi, da bi konvoj bio zaista bezbedan, bilo neophodno kontrolisati barem ključne delove obale sa kojih vrebaju iranski sistemi. Takva kopnena operacija sama po sebi bila bi veoma složena i zahtevna.

Andre M. Chang / Zuma Press / Profimedia

"Gardijan" napominje da je krajem prošle nedelje 2.000 američkih marinaca iz 31. ekspedicione jedinice marinaca sa sedištem na Okinavi poslato na Bliski istok zajedno sa njihovim amfibijskim jurišnim brodovima i očekuje se da će stići u region za oko dve nedelje. Ali malo je verovatno da bi snaga te veličine bila dovoljna za operaciju suprotstavljanja iranskim raketnim baterijama na obali.

Ogorec: Geografija je ključna

O vojnim aspektima situacije u Ormuskom moreuzu, vojni analitičar Marinko Ogorec, je za "Indeks" rekao da je geografija samog moreuza ključna za celu priču.

"Ključ cele priče je geografija samog moreuza. Vidimo da je to kanal koji je usečen u iransku teritoriju gotovo pod pravim uglom. Zbog toga je izložen napadima sa iranskog kopna sa čak tri strane. To je veoma kamenito područje u kojem su Iranci ukopali obalske baterije, i artiljerijske i raketne."

"Iran takođe ima veliki broj dronova koji se mogu lansirati čak i iz prtljažnika automobila, tako da čak i ako bi ove baterije bile uništene, lako bi mogle biti zamenjene drugim oružjem. U tom zalivu postoji i nekoliko ostrva koja su pod iranskom kontrolom. Vrlo je verovatno da su utvrđena i da su tamo stacionirane iranske snage. Teoretski je moguće zauzeti ova ostrva i kontrolisati ih, ali to zapravo ne bi rešilo glavni problem jer situacija na kopnu ostaje ista", rekao je Ogorec.

Jedan od problema je sama širina moreuza.

"Širok je oko 40 kilometara, ali je zapravo plovno samo oko 20 kilometara. Taj plovni put ide duž iranske obale, što znači da je dodatno izložen dejstvu iranskih snaga. U takvoj situaciji je teško deblokirati moreuz. Nisam siguran da je to moguće bez kopnene operacije", kaže Ogorec.

Shutterstock/somkanae sawatdinak

"Kopnena invazija je rizičan potez"

On upozorava da bi eventualni pokušaj vojnog preuzimanja Irana ili iskrcavanje na Ormuz bio izuzetno rizičan potez.

"Ako bi se pokušalo preuzimanje kontrole nad celinom Irana, na primer iz pravca Turske, Iraka ili preko Pakistana, nisam siguran da bi to bilo izvodljivo u većim razmerama. Ako govorimo isključivo o iskrcavanju u oblasti Ormuza, sa ciljem potiskivanja iranskih snaga iz tog područja, ponovo se postavlja pitanje koliko bi takva operacija mogla biti uspešna."

"Iran i dalje ima netaknutu kopnenu vojsku koja je spremna i veoma motivisana za različite oblike sukoba. Pitanje je da li su američke snage i izraelsko-američka koalicija spremne za takav poduhvat, jer bi to gotovo sigurno značilo značajne žrtve među snagama koje pokušavaju da se iskrcaju", dodao je.

Dodaje da ni vojna pratnja tankera ne bi bila dugoročno rešenje.

"Ideja da ratni brodovi jednostavno prate tankere takođe nije naročito održiva. Iranska strana ima određenu prednost jer cilja mete na vodi, dok su njihove snage na kopnu. U takvoj situaciji, ratni brodovi postaju mete gotovo koliko i tankeri koje bi trebalo da štite", dodaje on.