Mračna tajna Kenedijevih: Zbog karijere poslao kći na lobotomiju

Nedavno su objavljene dve knjige koje bacaju potpuno novo svetlo na slavnu američku porodicu Kenedi, prvenstveno na oca porodice- Džozefa. On je naime svoju ćerku s 23 godine tajno poslao na lobotomiju kako bi spasio potencijalne političke karijere svojih sinova.

Cela priča otkriva se u knjigama 'The missing Kennedy' Elizabeth Koehler-Pentacoff i 'Rosemary: The hidden Kennedy daughter', Kejt Kliford Larson.

Prema Larsonovim novim istorijskim izvorima i informacijama koje je Keler-Pentakof prikupila od svoje tetke, časne sestre iz Sent Kolea - katoličke insitucije za invalide i nemoćne u Džefersonu u Viskonsinu, u kojoj je Rozmeri živela više od pet decenija, nastale su dve biografije nesretne Kenedijeve kćeri.

Sve je počelo 13. septembra 1918. godine kad je Rouz Kenedi dobila trudove u svojoj kući, u kojoj je bila prisutna samo medicinska sestra. Pozvan je lekar, ali je on kasnio, pa je sestra prvo naterala buduću majku da drži stisnute noge kad je trebala da počne da “izbacuje” bebu iz sebe. Kad Rouz više nije mogla da izdrži, sestra je odlučila da zadrži bebu po svaku cenu te je navodno dva sata držala rukom bebinu glavu u porođajnom kanalu, kako ne bi izašla pre dolaska lekara.

Pretpostavlja se da je beba ostala bez kiseonika, zbog čega je došlo do oštećenja mozga. A roditelji malene Rozmeri brzo su uvideli, kako je devojčica rasla, da dosta kaska za drugom decom njenog uzrasta.

U svojim memoarima objavljenim 1974. godine, Rouz Kenedi je napisala da je njena ćerka propuzala, ustala, prohodala i progovorila prve reči jako kasno.

Rozmeri je imala problema s izvršavanjem najjednostavnijih zadataka poput pisanja, sporta i upravljanja sankama, a bila je i puno nespretnija od braće i sestara.

Kad je trebala da krene u školu, njena majka je potražila pomoć stručnjaka, koji su je obavestili da joj je ćerka 'retardirana', što je izraz koji se koristio za sve moguće vrste mentalnih poremećaja.

Kenedijevi su pokušavali da sakriju njeno stanje, ali što je bila starija, to je bilo teže nastaviti to činiti. Druga ćerka, Junis, kasnije je izjavila da se seća da je Rozmeri često imala napade i da je bila sklona tantrumima.

Kad je Rozmeri imala 11 godina, Džozef i Rouz su ćerku poslali u prvi od niza internata za decu s posebnim potrebama, iako nikad nije prešla gradivo trećeg/četvrtog razreda. Rozmeri im je za to vreme slala pisma u kojima bi im zahvaljivala što su je posetili i molila ih da opet dođu jer je 'tu svaki dan jako usamljena'.

Kad je Rozmeri imala 19 godina, njen otac je postao ambasador SAD u Velikoj Britaniji, pa su svi, uključujuči i nju, došli u London. Otac se ovde jako ljutio na njenu školu jer je počela da se goji, što on nije želio dopustiti.

U ranim 20-im godinama, Rzmeri je odjednom procvetala u lepu i privlačnu mladu devojku koja je znala preko noći da pobegne iz internata i da luta ulicama Vašingtona, gde su se u međuvremenu preselili.

U to vrijeme Džozef je već polagao temelje za političke karijere svojih sinova i polednje što mu je trebalo bio je skandal u kom bi njegova bolesna kći ostala trudna s nepoznatim muškarcem. Smišljajući šta da preduzme, svojoj je supruzi spomenuo eksperimentalnu operaciju mozga poznatiju kao lobotomija.

Njihova kći Ketlin provela je istraživanje o kontroverznoj proceduri, na majčinu molbu, i zaključila da nema šanse da će Rozmeri podvgnuti tako nečemu. Ali 'glava porodice', Džozef, odlučio je da ignoriše ostale članove porodice i brzo je zakazao operaciju bez dogovora o tome s bilo kim iz porodice, uključujući i suprugu.

Nakon jezive operacije, Rozmeri više nije mogla da govori, smanjila joj se pokretljivost i ostatak života više nije mogla da brine o sebi.

Nakon svega, otac, koji je osećao krivicu, nije je mogao ni posetiti, a majka je tvrdila posle da joj suprug 20 godina nije želeo reći šta se dogodilo njihovoj kćeri.

Porodica nije znala gde je, a niko nije ni postavljao previše pitanja. Kao da je uz taj slučaj bio vezan ugovor o tajnosti, pa je Rozmeri majka posetila tek 1961. godine, nakon što je Džozef doživeo moždani udar i ispričao sve ženi.

Navodno je, ugledavši majku, Rozmeri, koja je u trenutku njenog dolaska bila u šetnji uz pomoć časne sestre, potrčala u zagrljaj majci, da bi je zatim počela udarati po grudima i vrištati na nju.

1970-ih godina i ostatak porodice počeo ju je pozivati u posete, a njen sestrić priseća se da je volela da odlazi u šetnje, da pliva i da igra karte karte, kao i da je uživala u dobijanju komplimenata.

Majka nikad nije u javnosti progovorila o lobotomiji svoje ćerke, nego je govorila da je Rozmeri 'izgubila pamet nakon jedne nesreće', piše Dejli mejl.