Kad se prašina slegne, kiša oslabi, a sunce umesto da zaklanja počne da obasjava grad, kulise na kojima se odvija vreva polako krenu da izranjaju pred očima dopuštajući im da lutaju, klize, zastaju i meškolje se po građevinama načičkanim svuda naokolo, dokle god pogled seže...

Ko još u tome ne uživa? Klimatizovan/zagrejan prostor, kolica veličine omanjeg vagona, nenametljiva muzika koja se ravnomerno širi po prostoru, te gomila robe sistematično raspoređene u urednim kolonama. Svaki proizvod prati jasno čitljiva, bespogovorna, konačno ustanovljena cena...

Čini se da na Javi ne postoje delimični, poslovni, usputni, hladni, uzdržani osmesi. Nema njihove hijerarhije, nijansi, različitih namena u zavisnosti od ciljne grupe kojoj se dodeljuju.

Samo rešeno – napred, i u nepoznato. Onaj sklad, osmesi, cveće, mirisi na površini deluju ohrabrujuće. Ali, odakle krenuti? Kojim putem se stiže do mesta gde bela žena, ili čovek, još nisu kročili, gde niko ne zna za globalizaciju?

... kiši koja je, konačno, došla da upotpuni godišnje doba koje po njoj nosi ime, neizmerna je. Njihova dobrodošlica monsunskim padavinama spontana je, neposredna i hitra.

Kako da se ne opustite? Oko vas šarenilo i sklad prirode i ljudi: cveće, osmesi, mirisi gorećih štapića, ponude bogovima i duhovima, okean, plaže, vulkani, vodopadi, jezera. Sve savršeno spremno da napravite sopstvenu razglednicu Balija.

Odlazeći iz ovog grada na obali Javanskog mora, u sebi ponesete nešto lako, prozračno, mirisno.

Za nekog ko živi u tropskom pojasu, zima bi mogla da bude bajka, legenda, reklama, scenografija za film, razlog za daleki put. Nešto o čemu se piše u knjigama. Da nije onih koji su je videli, osetili, mogla bi i da ne postoji. Kao ni sneg.

Vulkani umiru hiljadama godina za sobom ostavljajući tragove pustoši: sumporne oblake, gole stene, krš i vrtloge ključalog mulja. Za hiljadu godina sve će tu ponovo biti zeleno.

Naravno da sam otišla, odnosno došla. Možda zbog zalaska sunca, koji traje kratko, brzo se okonča i posle toga je mrak, mrak. Sunce kao da padne, propadne, nema ga više, i odjednom — sve naokolo je gusto i tamno. Dok pljesneš dlanom o dlan, čas posla. I tako stalno, tokom čitave godine. Sumrak i svitanje, ta međustanja, kao da i ne postoje.