Uvek ispred šipke

Nabavio sam karte za Svetsko prvenstvo! Ne pitaj kako. Presudna je bila pomoć prijatelja. Išao sam bar petnaest puta u Fudbalski savez - pa kad će, pa koliko, pa kad se uplaćuje, pa je l’ to konačna informacija, a je l’ vi to javljate telefonom, pa rekli ste na sajtu a nema, a je l’ sad to zaista... Mislim da im je na kraju bilo muka od mene pa su mi dali karte. A ko zna koliko su još takvih dosadnih stenica morali da istrpe. Uvek je tako kada je jagma za onim čega nema dovoljno. A kandidati ne baš mala skupina frikova, spremnih da urade bilo šta samo da bi se dočepali najvrednijeg ovogodišnjeg parčeta papira - koje, sve u skladu sa cyber trendom, neće biti obično. Kažu (što mi je super kad tako krene lavina neproverenih informacija, ko klinac gutaš sve što čuješ!) da će svaka karta imati mikročip sa podacima o kupcu; ako se na ulasku u stadion ne slažu podaci sa karte i iz pasoša, ne preostaje ti ništa drugo nego da po Lajpcigu juriš tog Holanđanina koji te je zavrnuo za 300 evra. Ili će oni juriti druge, verovatnije. Za isti kontingent karata (18.000) kod nas je stiglo 22.000 zahteva, a kod njih 180.000! Bila lutrija, svaki deseti izvučen a ostala većina nesrećnika poludela jer smatra da je lutrija bila nameštena. Epilog, karte na netu se nude za po soma evra! Pozdrav svim Van Bastenima i Van der Kerkofima - nekada to što si bogatiji i ne znači prednost. Vas desetina - a nas 75% na Zentralstadionu u nedelju, 11. juna, tačno u 15 časova. Nema tapkanja, sorry...

Sabajle

Nema tekme na koju sam planirao da odem a da nisam uspeo da nađem kartu. Nema. Čak i onda kada sam se kao balavac nevešto gurao u redu za legendarne evropske mečeve od pre dvadeset i više godina. Jednostavno, isfoliraš da si bolestan, nađeš opravdanje za taj dan i, brate, lepo staneš u red u 7 ujutru iako blagajna počne da radi tek od 11. Tu nema kiksa. Ti si mali i ne smeš sebi da dozvoliš da kupuješ kartu od tapkaroša. Em nemaš kinte, em si ovca u društvu jer će svi da te isprozivaju kako si neizmerno glup. A kad krene čopor na tebe, šanse da se kao nešto vadiš ravne su nuli. Dakle, dve pogačice i smoki u džep (taman ti je ostalo još dva prazna odsečka na narandžastoj izgužvanoj karnet karti od 12 delova) - i brzo na jutarnju osamnaesticu, trk na stadion!

Karneval

Nekada nije bilo plastičnih stolica, već na stajanju samo goli beton, a na zapadu i istoku drvene klupe, na kojima se takođe nije sedelo kad dođe neko "jako" ime. Kapaciteti stadiona su bili x 2. Na Marakani je ’74. protiv Ferencvaroša (joj al’ je to ispadanje bolelo...) bilo preko 96.000 prodatih karata + propusnice + na kvarno = preko sto soma. Na JNA je znalo da se stisne preko 55 hiljada. Bilo tesno unutra, al’ bre bilo mnogo dobro. Za drugo i nisi znao - cupkaš u potrošenim "univerzalkama" (uvek sam ih voleo više nego "romke"!) na svojih pola kvadrata i trudiš se da se popneš na gornji stepenik - jer se na onom na kojem stojiš već napravilo dva reda malo robusnijih koji su te iskusno ćušnuli pozadi da im gledaš lepo ušivene bedževe Deep Purple i Led Zeppelin ili acetoncem besno ispisane Punk is not Dead Levis teksas jakne. Tu nema milosti, klinjo! Ako prihvatiš da budeš zadnji red sardina, jedini način da saznaš da je pao gol će biti urlanje oko tebe. Vežbaj, laktaj se, stani nekom kao slučajno na patiku, šatro tražiš nekog pa se guraš, kao kupuješ orasnice. Ako te i tad stariji klipani overe zauškom, onda lepo snimaj u redu iznad ima li nekog dobroćudnog matorca koji je snimio kako su ti uši još crvene od neplaniranog šmirglanja, nabaci facu tužnog kučenceta i, nema druge, pitaj - “čiko, a je l’mogu ja tu ispred vas, mnogo sam mali”. Razumna doza patetike obično upali - vidi jadno dete, i mene su tako kad sam gledao Bobeka i Mitića - “aj mali, dođi vamo”. Toing, toing, toing - odskakućeš gore i - joj radosti. Joj radosti. Pokažeš klipetama srednji prst (naravno, da oni ne vide, inače ćeš završiti kao bubanj koga maltretira Ian Paice na albumu 24 Carat), ili bar obrišeš ruke lepljive od orasnica o njihove jakne. Revenge. Nakon sat i po propinjanja na prste i razmišljanja hoćeš li dočekati da i tebi neko nekad gleda u leđa, konačno ti je puko vidik - zelena trava, uh, kako je zelena da zelenija ne može biti, prepuni istok i zapad i stajanje preko puta, još petnaestak minuta do početka tekme, sunce zalazi, lagano se pale one prve tri lampe u srednjem redu reflektora, i počinje složni teror nad protivnikom - hoćemo pobedu, hoćemo pobedu, HOĆEMO POBEDU!!! - sa sve onim ehom koji kruži oko stadiona kada poludela masa izgubi ritam. Sada čuješ samo neviđen nerazumljivi huk i gledaš one preko puta - ovoga puta prijateljski nastrojene, jer bože moj, evropska je tekma - kako skaču kao na federima i vrte vunenim šalovima. Žmarci, žmarci, ŽMARCI, uh kako je dobro, uh kako je to samo dobrooooo!!! Prvi put kad to osetiš pamtiš ceo život. Još nije počelo, tekma je biti ili ne biti, protivnik je jači, ti počinješ da nestvarno veruješ u sebe, nada se pretvara u realnost, ma hoćemo, dobićemo, svi padaju pred nama, tribine u delirijumu, jao pa ja sam ovde, ja sam stvarno ovde, sutra u razredu svi će gledati mene, mene i jedino mene i slušati otvorenih usta, Ja, junak Bitke svih Bitaka, ma baš me briga za Tamaru, boli me uvo za pismeni iz srpskog, za tri punjenca koja sam puko na klajšerima - ovo je sreća nad srećama, ovo je trenutak koji traje celu večnost!!!

I onda izlaze prvo naši. Ludilo. Novine za sedenje su dočekale svojih pet minuta - vadiš tone brižljivo iscepkanih papirića Starta i Zum reportera iz džepova prepunih suncokreta i kikirikija i više se ništa ne vidi. Pada sneg, kao na River Plate ‘78, čarobno je, nenormalno je, polufinale je ej ljudi polufinaaaleeeee! Složno na protivničke dresove, na mrskog neprijatelja, na iskonsko zlo, ajmo svi, vođe navijača na šipkama, u transu pevamo Himnu, i na kraju, kada dva špalira najlepših i najružnijih boja krenu ka centru predvođeni zlokobnim figurama u crnom, kada ustanu i penzosi sa galerije (nikadanikadanikada neću ići na galeriju!) finale naših desetak minuta potpunog transa - ŠAMPIOOOOONIIIIIIII!!!

Daj gol!

Uh. Taj osećaj pred početak vredi sve pare ovog sveta. Na samoj tekmi to nikad nije to. Ti si u frci, strepiš, raduješ se kad padne gol ali kad te stisnu užasno se plašiš najgoreg, nema mira do poslednjeg minuta. Koliko si puta samo vodio i sa 3:0, pa se završilo tragično. Vođe navijača animiraju, pevaš ti, pevaš, al’ kad krene opasna kontra, stegne ti se grlo, huk staje, pa ona grozna tišina pred šut i molim te, molim te, nemoj, molim te... Dobro je. Joj, dobro je. Pa gutaš knedlu i opet urlaš, bodriš sebe, gledaš u nebo, gledaš u svog špica koji mlati po stativama, padaš dole kad se svi uhvate za glavu i krene talas odozgo. Pa se dižeš da što pre nađeš svog dobrog čiku, pa se propinješ, svi su skočili, lopta je kod najbližeg kornera i duel se ne vidi dobro, bek je ispao ti nisi video, tri klizava lista adidasa preteće lete u tvoj kazneni prostor, goša boksuje, ali ne tamo, ne tamo, čoveče, naš half nije bliži, neeeee, seva volej, čuješ je kako seče vazduh, fzzzzzzzzzzzz, neće valjda i mrežu i onda se lediš. Tup. Prokleto tup koliko nas ima a čuje se to prokleto odvratno tup. Odbija se ko rikošet i izleće napolje. Svi su skamenjeni, gledaš insinktivno prvo protivničke igrače, čekaj, pa ne raduju se svi, naši zastali i onda hteo - ne hteo, grc, gledaš u sudiju, hoće li kao imperator pokazati prstom na ovu ili onu stranu... Muk. Slowmotion, gleda u pomoćnika, ovaj beskrajno dugo klima glavom, glavni se okreće, ovamo, molim te, ovamo, vidi se odblesak pištaljke i trenutak kada pravda dolazi po svoje. Nije gol. NIIIJE GOL!!! Spolja. Samo šipka koja drži mrežu. Kakva eksplozija. Vokabular postaje preokrutan, zlikovci ne razumeju ali besno gledaju ka tribinama, nisu stali u svoj disciplinovani bedem, seva naša kontra, 4 na 3, ma 4 na 2, bek leti u reklame, dupli pas na ivici šesnaesterca, oh, zašto tako prejako, neće je stići, neće je stići, stiže je u padu, kramponi oru travu i skidaju kreč, vrhom kopačke je hvata i kao Luk Skajvoker šalje nestvarnu felširanu bombu u Centar Zla. Dart Vejder ostaje ukopan na liniji, halfovi u belom su prekratki a Kosmička Pravda sa brojem devet stiže sa vrha šesnaesterca, para vazduh visoko iznad bele tačke i snažno glavom šalje projektil tik ispod jedinog mesta gde je Zver nemoćna. Pada mala tarantula u ćošku, pada i velika tarantula na golu, on ima 8 ruku i 7 nogu ali ovo ne može da stigne, kec na leđima je prav kao lajsna, gotovo se ravna sa prečkom, ruka je duga kao u crtaću La Linea aliiii oooon neee moooožeeeeeee!!! Talas je već krenuo, diže te, sa masom samo polako, pa sve brže kliziš nadole, i pre nego što ćeš tresnuti na beton, vidiš mrežu kako se leluja, skok cele suprotne tribine, a nakon sekunde, i huk koji ruši stadion - GOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOLLLLL!!!!

Otkotrljao si se desetak metara, brzo ustaješ, pre ostalih, i trčiš tamo gde nisi mogao pred utakmicu jer su najvažnija mesta zauzeli bumbari, pravo pred šipku, jer jedino tamo je bezbedno kad krene lavina odozgo. Sad te niko ne dira, još ti pomažu da bolje vidiš, shiny happy barabe te tapšu po glavi i viču “to mali, tu da ostaneš, do kraja!”. E meraka. Ja među vođama. Gledam sa strahopoštovanjem u Hulka, kome fale bar dva padeža ali ne i top i JNA tatoo na mišici debeloj bar kao moja butina. Komanduje a masa prihvata, derem se kao nikad da me pogleda i pohvali, tj. da me ne opauči ako mu se čini da zabušavam. Držimo loptu pozadi, njihova klupa traži kartone, produžetak meča, Imperator u crnom daje im nekoliko minuta dugih kao večnost, ali smrtno ranjena pošast više nema snage, poslednji ropac sa poslednjim zviždukom, a onda kolektivni urlik pobede, tribine se spuštaju na teren, milicija spušta pendreke, gotovo je, GOTOVO!

Ja ne idem dole. Mnogo sam mali, a i lepo mi da se konačno raširim. Držim se za šipku i ne verujem šta se dešava. Još samo učim na tribinama i ne znam da plačem, ja sam samo ushićen i srećan što sam tu. Karneval će malo kasnije ka Kališu, da budi grad - “Izađite na balkone, pozdravite šampione”. Bih i ja, ali ne bih da provociram mamu i tatu, igra se nova tekma za dve nedelje, zar ne? Trčim preko blata ka stanici sedamneastice, ne onoj gde se ukrštaju 17 i 18 na autoputu, već onoj ranije. Daleko je, čekam pola sata, al’ sednem i posle gledam kako drugi vise iz poluzatvorenih vrata. Vozi, majstore. Taman stižem na treći dnevnik, pre sportskog pregleda (ovog puta iz našeg studija), palim svoj prvi kolor TV, mali "graetz", i sa obuvenim patikama se uvaljujem u krevet. Dva "jupija" me ne gase - Voće mi je uvalio prejake ušećerene jabuke, hektolitar vode, dok gledam kako se ređaju šanse. Dolazi čarobni trenutak, gol iz tada velikih čak 3 ugla i ponovo me podilazi prijatna jeza. Dok Kamenko Katić najavljuje kišu za sutra, gledam u poster. Moji šampioni. Nemam snage za sportski. Spava mi se. Sutra je veliki dan. Dan posle Pobede. A i četvrtkom, treći čas, zajedno sa Tamarom u klupi.

Koja je ovo utakmica? To je Tekma svih Tekmi, Naši protiv Njihovih. Svako od nas je gledao bar jednu takvu. Borba sa roditeljima da te puste, skupljanje u kraju, blam ako ne ideš, sreća kad uhvatiš petu osamnaesticu koja se spušta sa buvljaka, možda među novinama za sedenje naletiš na Stripoteku sa Brikom Bradfordom, ili Start sa predivnom Anne Arnold. Presoljeni fišeci kikirija pravljeni od Politikinog zabavnika. I to onih sjajnih strana koje koristiš za strelice, da bi kradenom plastičnom cevkom sa gradilišta dobacio do pijace. Autobusi iz krajeva za koje si čuo samo na času geografije, žuti i crni sokovi koji liče na "jupi" i "koktu", ali to nisu, red od Autokomande pa do Stadiona. U jednoj ruci držiš na duvaljci zastavu koju ti je sašila mama, a u drugoj čvrsto držiš bezmerno velikih dvadeset dinara koje ti je dao tata...

Miriše li tvoj stadion danas tako?

Walk on...

Još uvek želim da osetim barut velikih mečeva.
Moja tri prijatelja i ja dočekali smo dečački san.
Idemo ove godine da overimo Svetsko.
Mi smo “Die Fantastische Vier”.
Videćete zastavu iza gola.

Čitajte od istog autora:
Slajbe - epilog i kraj?
Imaš slajbe za menjažu?
S ognjem i mačem na megdan jačem