Kako je bolovati od akutne šizofrenije?

Foto: Shaheen Lakhan / Flickr.com

"U zimu pre godinu dana nisam mogao sebe da prepoznam.

San se prvi promenio. Sve teže sam uspevao da zaspim. Kao 24-godišnjaku, ovo mi je retko kad predstavljalo problem. Bilo je veoma čudno. Naizgled, ničim izazvano, legao bih u krevet i ne bih uspevao da isključim sopstveni mozak.

Misli bi se gomilale i preplitale s drugim mislima poput neke velike biljke puzavice. Nekada bih pokrio glavu pokrivačem, uhvatio se za glavu i šaputao: “Umukni”.

Naposletku bih zaspao, ali bih se budio sa čudnim osećajem, kao da sam zaboravio nešto da uradim, ili nekom nešto kažem.

Glad je takođe bila agresivnija tokom ovog perioda. U normalnim okolnostima, poželeo bih da doručkujem čim otvorim oči. Međutim, počeo sam da se budim sa bolesnim osećajem u želucu.

Ipak, nastavljao sam da živim, kao da se ništa ne dešava. Nisam paničio.

Nastavio sam da rdim u lokalnoj vinariji i pokušavao da potisnem ono što mi se noću dešava. Danju sam se osećao normalno, ali kad se sad setim tog perioda, shvatam da nisam mogao da vodim najjednostavnije razgovore.

Ako bi mi šef rekao da proverim porudžbinu, trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim šta mi govori, kao da mi je dvoje ili troje ljudi reklo nešto istovremeno.

Gledanje u narudžbenice i pokušaji da ih razumem bili su kao pokušaji da razaznam drvo u magli – mogući, ali teški.

Sve je bilo maglovito. Stalno sam mislio da će stvari koje me okružuju pasti – Pogledam u policu sa flašama i vidim da će se dve prevrnuti, a već u sledećem trenutku mi izgledaju sasvim normalno.

Takođe sam stalno mislio da čujem zvonjavu telefona, iako u skladištu nismo imali telefone. Opet, nisam paničio. Svima koji su me pitali da li sam dobro, govorio sam da nisam dobro spavao i zaista sam mislio da je to pravi razlog mojih problema.

Nedostatak sna može učiniti čudne stvari ljudima. Prijatelj s posla dao mi je neke pilule za spavanje i delovalo mi je da pomažu. Prestao sam da odlazim u kafiće i igram fudbal vikendom. Samo sam želeo da spavam.

Rekao bih da mi je trebalo oko dva meseca od prvih nesanica da pomislim da sa mnom nešto zaista nije u redu.

Hobotnice mojih misli, kako sam ih zvao, postajale su sve čudnije svake noći. Uključio bih televizor i nisam uspevao da razaznam da li buka koju čujem dolazi iz njega ili iz moje glave. To je bilo zastrašujuće.

Jedne noći, dok sam gledao ‘Homeland’ (TV serija prim. prev.) imao sam nešto što sam u tom trenutku smatrao napadom panike.

Te noći u krevetu počeo sam da se tresem kao da se smrzavam, ali je moja koža gorela. U glavi mi je bila kakofonija, kao da masa ljudi ćaska tik uz moj jastuk. Ništa dramatično – samo konstantna, zbunjujuća buka. Kad sam isključio televizor, počeo sam da gubim razum.

Nisam spavao te noći. Osećao sam se paralizovano. Vrata sobe izgledala su kao kraj mog sveta. Buka je dolazila i odlazila u talasima, ali je delovalo kao da je neko ili nešto zamenio moj duh i telo.

Nisam se ja plašio da odem do toaleta da mokrim, pa u tu svrhu upotrebio praznu čašu koju sam potom prosuo na pod. Nisam ja bacio svu posteljinu na pod, kako bih se osećao prijatnije potpuno nag na golom dušeku. Nisam ja pritisnuo skalpel o sopstvenu petu, pokušavajući da se povredim iz očaja.

U toj sobi, dok je sunce izlazilo i alarm koji je trebalo da me probudi za posao zvonio, pomislio sam – treba mi moja mama.

Srećom, ona je samo jedan sprat udaljena od mene. Nisam uspevao da se iselim, jer to nisam sebi mogao da priuštim. Pozvao sam je telefonom, jer sam pomislio da će mi creva ispasti, ako izađem iz sobe.

Javila se i rekla: “Za ime sveta, Danijele, prestani da se zavitlavaš”, ili nešto tome slično. Počeo sam da plačem, poput dečaka i čuo sam kako baca telefon.

Kada je otvorila vrata, uzdahnula je. Ne sećam se da sam to uradio, ali sam izgleda rasklopio sve daljinske upravljače u sobi (imao sam oko četiri), a dušek je bio prekriven kružićima mokraće i krvi (od pete).

Sedeo sam u donjem vešu plačući i rekao joj da sam “obuzet”. Pozvala je hitnu pomoć.

Opet, ne sećam se tog dela, ali kad su bolničari došli, mislio sam da me fotografišu. Jako sam se naljutio i hteo da ih udarim. Vrištao sam na jednog od njih da je protivzakonito da me fotografišu, da imam svoja prava, dok sam sedeo u mokrim gaćama i krvave noge.

Sve čega se sećam na putu do bolnice je mama koja mi drži noge uz krevet, ali ona kaže da sam u tom trenutku urlao da ne želim da me voze auto-putem, jer u bezbednosnim kamerama čuče ljudi. Sećanje na bolnicu te noći predstavlja bezbojne bliceve igala, blagih glasova i vezanih ruku.

Sve ovo naziva se psihotičnom epizodom, koja je karakteristična za akutnu šizofreniju – bolest koju imam. Psihoze se definišu kao gubljenje kontakta s realnošću.

Mogu se dogoditi brzo, ili, kao što je to slučaj sa osobama sa šizofrenijom, tinjati polako, a onda iznenada eksplodirati.

To je ono što se meni desilo.

Foto: Riccardo Palazzani / Flickr.com

Bio sam u bolnici oko nedelju i po dana i odmah dobio antipsihotike. Ni tog perioda se ne sećam, jer mi je stalno bilo muka i teško sam komunicirao s drugima.

Sećam se dana kada sam osetio da se vraćam u realnost, kada su nove hemikalije koje sam uzimao našle svoj put u mom telu i nisu činile da samo ležim i spavam.

Put oporavka bio je prepun rupa. Naime, imao sam napade panike, svaki put kad sam se setio šta mi se dogodilo. Međutim, lekari su bili neverovatni, ako izuzmemo nekoliko medicinskih sestara koje su me tretirale kao bebu. Mrzeo sam to.

Kad sam konačno dobio dozvolu da idem kući, bilo mi je neprijatno da pozovem prijatelje. Mislio sam da neće razumeti ili da će me, još gore, proglasiti za ludaka. Kako sam se samo prevario.

Jedno po jedno počeli su da se javljaju, a oko šest nedelja pošto sam napustio bolnicu, ponovo sam počeo da ih posećujem. Uvek sam osećao blagu nelagodu kada je televizor suviše pojačan, ili kad svi govore u isto vreme, ali im onda samo kažem da se čudno osećam. Niko mi se ne smeje, niti me sažaljeva, što je odlično.

Krenuo sam na terapije kod jednog vrlo direktnog čoveka po imenu Greg. Antipsihotici su me neko vreme previše usporavali, ali su mi doneli čudan mir, koji nisam osećao mesecima.

Greg mi je pomogao da razumem šta mi se desilo i naučio me tehnikama, koje treba da primenim, kada primetim dolazak paničnih misli, kao one noći kad sam pukao. On kaže da ne treba da razmišljamo o tome kako ‘gubimo’ razum, jer je razum i dalje tu, samo je bolestan.

Ubedio me je da je oporavak moguć i da lekovi deluju, ali da moram biti realističan i prihvatiti činjenicu da sam se razboleo. Sve što je potrebno je vreme.

Najveći izazov bilo je prihvatanje te činjenice. Frustracija je, kako sam naučio, najbliža anksioznosti.

Povremeno bih se zapitao, zašto, zaboga, ne mogu da budem normalan. Morao bih da stanem, udahnem nekoliko puta i kažem sebi naglas: “Ja sam normalan. Samo sam se razboleo i odmaram se”.

Deset nedelja od napada ponovo sam se vratio na posao. Šef je imao razumevanja i rekao mojoj mami još dok sam bio u bolnici da me posao čeka, kad god da se oporavim.

Prošlo je godinu dana i napad mi se nije ponovio. Moraću da uzimam lekove još dugo, ali to prihvatam. Imam nešto malo želje za seksom i pomalo sam se ugojio, ali to su male cene za bistar um.

Želeo sam da vam ispričam ovu priču, jer dok nisam postao šizofrenik, ta reč mi je zvučala kao smrtna presuda.

Kada čujete da je neko oboleo od šizofrenije, zamišljate ga u tapaciranoj sobi. Mislite da ćete celog života čuti glasove i videti fantome.

To je daleko od istine, ako dobijete pravu pomoć. Uz prave lekove, naročito dobijene na vreme, možete se odlično oporaviti od akutne šizofrenije i ostalih mentalnih bolesti.

Realističan sam: moguće je da će mi se napad ponovo desiti i nekad sam depresivan zbog toga. Ali sada znam da se mogu oporaviti, pa mi je sve to manje strašno.

Ponovo radim, družim se, vodim računa o zdravlju, igram fudbal, čak sam išao na letovanje.

Nisam spreman da se iselim iz kuće, ali to je verovatno zbog lenjosti, a ne bilo čega drugog.

Svima koji su prošli kroz neke slične simptome poručujem da treba da porazgovaraju s nekim. Bilo kim. Nemojte ono što vam se desilo nositi sami. Mentalna bolest nije ni po čemu drugačija od fizičke. Ne brinite o poslu ili tome da li će vas šef razumeti.

Stidu nema mesta kada pokušavate da ponovo vratite mentalno zdravlje.

Čak i kad vam nije do toga, posetite lekara. Zahtevajte hitan prijem, ako osećate da se simptomi vraćaju.

Čak i ako vam to deluje smešno ili preterano, razgovor s nekim je najbolje što možete učiniti.

2014. je godina. Moramo prestati da tretiramo mentalne bolesti kao tabu, ili nešto što će nas zauvek obeležiti, a to moramo pokazati svojim primerom".