Kako su Olivera Katarina i Bekim Fehmiju upisali Jugoslaviju u istoriju svetske kinematografije?

Dok se opraštamo od Olivere Katarine, dive koja je svojim glasom i pojavom rušila granice, nemoguće je ne prisetiti se trenutka u kojem je, pevajući "Đelem, đelem", postala večna.

U zagušljivoj, zadimljenoj kafani, okružena muškarcima čija su lica ispisana teškim životom, Olivera Katarina (kao Lenče) počinje pesmu koja će kasnije postati svetska himna Roma. Njen glas u toj sceni nije samo muzika; to je krik slobode, strasti i neizrečene tuge.

Dok ona peva, kamera hvata lice Belog Bore, koga maestralno tumači Bekim Fehmiu. On ne sluša pesmu – on je proživljava. U naletu neizdrživog derta, on počinje da razbija čaše golim rukama.

Krv koja se meša sa pićem na stolu i staklo koje puca pod njegovim dlanovima postali su simbol surove lepote života koju je "Crni talas" jugoslovenskog filma tako verno prikazivao.

Legenda kaže da je scena bila toliko intenzivna da su svi na setu ostali nemi nakon što je Petrović uzviknuo "Rez!". Olivera je u tu ulogu unela autentičnost koja se retko sreće, kombinujući dostojanstvo dive sa sirovom energijom ulice i kafane.

Zahvaljujući ovoj sceni i filmu koji je osvojio Gran-pri u Kanu, Olivera Katarina je decenijama bila jedina jugoslovenska zvezda koja je punila parisku "Olimpiju" 72 dana uzastopno. Salvador Dali joj se klanjao, a svet je kroz njen glas upoznao dušu naroda koji "čerge seli".

"Uvek sa posebnim emocijama pevam tu pesmu. Podseća me na divne dane provedene sa dragim kolegama tokom snimanja filma, na veliku radost kada smo osvajali Evropu i kada su se svi divili našem filmu, svi smo bili radosni i ponosni. Drago mi je što ljudi nisu zaboravili taj film", rekla je svojevremeno Olivera Katarina za pesmu "Đelem, đelem" Tanjugu.

Odlaskom Olivere Katarine završava se jedna epoha, ali Lenče iz "Skupljača perja" nastavlja da živi. Svaki put kada čujemo prve taktove "Đelem, đelem", setićemo se žene koja je smela da bude i prelepa i ranjiva, i nežna i divlja.

Njena pesma i Bekimovo razbijeno staklo ostaju kao podsetnik na vreme kada je umetnost bila stvarna, opasna i beskrajno iskrena. Olivera Katarina nije samo pevala – ona je gorela na sceni, a taj plamen će zauvek osvetljavati hodnike naše kulturne istorije.