U glavi dugogodišnjeg begunca

Otkako je Ratko Mladić uhapšen neprestano se govori o tome kako se (ni)je skrivao, koliko liči na sebe, zašto nije pokušao da se preruši kao Radovan Karadžić, ode „preko“ ili se ubije, kako se ranije sumnjalo da će se ova priča završiti.

Nasuprot svemu tome, Mladić je živeo u kući svojih rođaka ne tako daleko od civilizacije, bez trunke maske, velike brade, drugačije frizure i predao se – sasvim mirno.

Psiholog Žarko Trebješanin kaže da je glavni motiv bekstva želja da se ostane slobodan. Da se izbegne suđenje i dugogodišnji zatvor. “U slučaju Ratka Mladića, s obzirom na godine, to bi bio doživotni zatvor. A osim toga, on to skrivanje doživljava kao bekstvo od smrtnog neprijatelja, jer on Haški sud doživljava kao sud neprijateljski nastrojenih zemalja.“

Motivi bekstva mogu biti različliti, i svako instiktivno beži kako bi zaštitio sebe, ali kako sebe vidite je možda važniji detalj koji će odlučiti da li ćete se kriti par meseci, godinu, dok vas ne pronađu i uhapse ili ćete se predati. Da li ste iznutra kukavica ili narcis? „Verujem da Ratko Mladić vidi sebe u veoma pozitivnom svetlu, da je njegova slika o sebi samome idealizovana. On je osetljiv na optužbe, jer sebe samoga doživljava kao heroja, poštenog patriotu i zaštitnika naroda. Na optužbe za zločine on je uvređeno i samouvereno odgovarao: Ja nisam kriminalac!“ objašnjava Trebješanin.

O paranoidnom ponašanju se govori u situacijama kada vas neko ne progoni, što nije bio slučaj kod Ratka Mladića, ali je pitanje koliko je slika dugogodišnjeg begunca realna a koliko, zbog okolnosti, izmenjena?

“U ovom slučaju Mladića su progonili mnogi, uključujući i one koji su se nadali raspisanoj nagradi. I zbog toga begunac živi u stalnom strahu i sumnji da su mu se progonioci približili. On nema normalne kontakte sa ljudima, sa porodicom, sa bliskim osobama, što svakako utiče da se kao ličnost izmeni da kao ličnost osiromaši. U slučaju Ratka Mladića mislim da je on kao ličnost na neki način uvenuo, pasivizirao se, propao. Da bi neko stalno živeo u zatvorenoj prostoriji mora da ima veoma jak motiv, a to je strah. Kada to traje godinama to deformiše svaku ličnost. To je neka vrsta samice koju je osoba sama izabrala” objašnjava dr Zoran Milivojević, psihoterapeut.

Karadžiæ i Mladiæ, razlièiti kao liènosti i begunci; Foto: Beta

Ako napravimo poređenje dva begunca Radovana Karadžića i Ratka Mladića, iako sličnih godina i optužbi, njihovi načini skrivanja, životi u bekstvu i delanja se drastično razlikuju.

Psiholog Žarko Trebješanin kaže da se Mladić kao ličnost bitno razlikuje od Karadžića koji je imao egzibicionističkih i kockarskih sklonosti. “Mladić je kao ličnost krući, te mu ta rigidnost i osećanje dostojanstva ne dopuštaju da menja identitet i da se poigrava sa pripadnicima službe koja ga goni. “

Begunac se nalazi između dve težnje - da se dobro sakrije kako ne bi bio uhvaćen i da što kvalitetnije živi.

I tu bira jednu od dve opcije skrivanja: aktivno ili pasivno, kaže Zoran Milivojević i dodaje: “Ukoliko proceni da mu je maska toliko dobra, onda se može aktivno skrivati. Tako na primer, svi znamo priču o Josipu Brozu Titu koji se u Zagrebu skrivao tako što se predstavljao kao bogati inženjer, nosio skupa odela i stanovao u luksuznim hotelima. Na sličan način je i Radovan Karadžić formirao svoju masku i pokušavao da kroz aktivno skrivanje ostvari što bolji kvalitet života. Sa druge strane, čini mi se da je Ratko Mladić izabrao pasivno skrivanje. To je rezultat njegove procene, a rezultat je da je žrtvovao kvalitet života, ali je ipak uspeo dugi niz godina da se uspešno skriva.“

Optuženi za ratne zločine po komandnoj odgovornosti, ili optuženi za terorizam predstavljaju poseban tip begunaca. Za njih je važno da imaju grupu, odnosno zajednicu istomišljenika koja ih podržava i u okviru koje se stvara posebna subkultura u kojoj su njihove vrednosti na vrhu, a vrednosti progonitelja na dnu moralne lestvice.

„Kriju se i beže jer očekuju da će doći dan kada će njihove vrednosti postati dominante. Čak i kada ta vera nestane ne žele da se predaju bilo zato što smatraju da na taj način prkose neprijatelju ili zbog pomenutog straha da bi mogli da se suoče sa činjenicama na drugačiji način“ objašnjava Vladimir Vuletić, sociolog.

Ako se u obzir uzmu čak i lična ubeđenja begunca da nije kriv, da radi „pravu“ stvar, da se bori protiv nepravde ili ima podršku naroda, da li su ove osobe svesne da će im doći kraj i da će ih na posletku ipak neko razotkriti?

“Svaki begunac svesno veruje da će uspeti da izbegne sve zamke i da ga neće uhvatiti, ali moguće je da negde duboko, nesvesno, makar nekada, požele da se teška i mučna igra živaca završi, da mogu normalno da se pojave pod svojim imenom, da govore u svoje ime i, najzad ali ne najmanje bitno, da mogu da uspostave normalan kontakt sa svojim najbližima (ženom, decom, unucima).”objašnjava Trebješanin.

Sa druge strane dr Zoran Milivojević misli da sve zavisi od toga kada će uslediti kraj. “ Iz iskustva sa nacističkim i ustaškim zločincima iz II Svetskog rata, vidimo da su mnogi od njih još uvek na slobodi, odnosno da i kada ih pravda stigne, da iz “humanitarnih” razloga zbog svoje starosti izbegnu kaznu. I kada begunac veruje da će na kraju biti uhvaćen, on taj kraj prolongira. Kada neko beži, tada je svaki dan pobeda.”

Specijal o Ratku Mladiću