Premijer liga: Uspon, pad, budućnost (1/3)

Tamo je fudbal počeo, pre nego što se raširio po svetu. Tamo je počeo i moderni fudbal, kada su formiranjem Premijer lige postavili standarde i osnove finansijske dominacije, koja im je pomogla da vrate primat posle perioda mraka, nasilja i inferiornosti.

Engleska
Podeli

Engleski fudbal je u drugoj polovini prošle decenije dominirao na evropskoj sceni, ali se poslednjih godina suočio sa velikim problemima i ovogodišnje nemačko-špansko polufinale Lige šampiona je dobro odslikalo odnos snaga na kontinentu.

Mnogim ljubiteljima fudbala engleske utakmice su i dalje omiljene za gledanje, zbog beskompromisnog pristupa svakog kluba, izuzetnog tempa, velike borbenosti i fanatične upornosti. Te osobine garantuju dramu do samog finiša, a završnica takmičenja u svakom od četiri ranga Premijer i Fudbalske lige ovog maja donela je zaista neverovatne zaplete i rasplete.

Pre nekoliko meseci pozabavili smo se detaljno Bundesligom, takmičenjem čiji uspon u ovom trenutku može da omete samo jedan faktor – premoćni Bajern. Ovog puta pred vama je analiza Premijer lige u tri dela, da jedinstveni tekst ne bi bio predugačak.

Prvi deo posvećen je priči o tome kako je engleski klupski fudbal sa najniže tačke na kraju osamdesetih stigao na vrh Evrope.

U drugom delu čitaćete o tome koje probleme su uspesi iz prošle decenije pokrivali i uzroke iznenadnog i brzog pada klupskog fudbala na Ostrvu.

U trećem se upoznajete sa rešenjima koja se spremaju u Engleskoj, primerima sjajno organizovanih niskobudžetnih klubova i uticaju nove finansijske injekcije u vidu 5 milijardi funti vrednog ugovora o TV pravima.

Nadamo se da ćete se, čitajući ove strane, dobro zabaviti i upoznati sa mnogim detaljima koje do sada niste znali.

Uživajte!

1992: početak nove ere

Početak nove ere u engleskom fudbalu je 1992. godina, kada je stara organizacija Fudbalske lige odbačena, a klubovi iz najvišeg ranga odvojili su se u takmičenje pod nazivom Premijer liga. Sve je ostalo isto – sistem takmičenja, broj i sastav klubova, način bodovanja – ali sve se promenilo.

Engleski fudbal bio je u prethodnoj deceniji bolesnik Evrope. Iako su kraj sedamdesetih i početak osamdesetih bili era dominacije engleskih klubova u evrokupovima, kada su u osam sezona osvojili Kup šampiona 7 puta, problemi su se nagomilali i postali neizdrživi. Arhaična zdanja na kojima su se utakmice održavale svako malo su uzrokovala tragedije, od kojih su one u Bredfordu i na Hilzborou šokirale svet.

Nasilje na tribinama trajalo je već skoro tri decenije i čak ni vrlo oštre mere Margaret Tačer posle Hejsela nisu mnogo pomogle, već su problem samo sklonile iz izloga. Tek je 96 mrtvih navijača Liverpula nateralo državu da se pozabavi situacijom na tribinama i kao posledica stigao je Tejlorov izveštaj.



Odstranjeni iz međunarodnih takmičenja još od 1985. engleski klubovi debelo su zaostajali u kvalitetu ne samo za Italijom, koja je bila na vrhu talasa modernizacije evropskog fudbala. U takvim okolnostima nikoga nije čudilo da publika sve ređe dolazi na stadione – staru Prvu diviziju engleskog fudbala je u poslednjoj sezoni osamdesetih gledalo manje od 8 miliona gledalaca, 5 miliona manje nego deceniju ranije i duplo manje nego krajem šezdesetih.

Manje publike značilo je manje novca, a deliti prihode sa još 72 kluba iz drugog, trećeg i četvrtog ranga nije delovalo kao privlačna opcija. Fudbalu je bio potreban korenit preobražaj na svakom nivou.

Osnove priče o novom takmičenju postavljene su u letnjim danima 1990. godine, dok se nacija još uvek budila sa alpskom traumom zbog Pirsovog promašenog penala u polufinalu Svetskog prvenstva (ironično, Englezi će posle poraza u Torinu na penale ispadati sa EP i SP 1996, 1998, 2004, 2006, 2012). Čelnici najvećih klubova u zemlji, najpre njih pet, zatim 8, pa 14, dogovorili su se da takmičenje otmu iz ruku Fudbalske lige i izdvoje se u posebno takmičenje.

Fudbalska asocijacija, koja nije imala nikakve nadležnosti nad ligom, svesrdno im je pomogla (zvanično obrazloženje je da je to učinila u interesu reprezentacije: klubovi su obećali smanjenje lige sa 22 na 20 timova, što bi smanjilo opterećenje članova državnog tima za 4 meča po sezoni), temelji za start Premijer lige su postavljeni.

Suština je bila u postavljanju tri paralelna temelja finansijske stabilnosti, na kojima danas počiva fudbal u bilo kom kutku planete – prihodi od TV prava, prihodi od komercijalnih aktivnosti i prihodi na dan utakmice. Sud je odobrio otcepljenje 1991, dogovor sa FA sklopljen je feburara 1992. i samo je trebalo obezbediti osnovna finansijska sredstva za eksploziju.

BskyB i Televizijska revolucija

Prethodni ugovori sa BBC:
1986-1988 £6,3m za dve sezone; 1988-1992 £44m za četiri sezone

1992-1997: BSkyB, 60 utakmica po sezoni, £190m, £633.000/utakmici
1997-2001: BSkyB, 60 utakmica po sezoni, £670m, £2,79m/utakmici
2001-2004: BSkyB, 110 utakmica po sezoni, £1,2mlrd, £3,64m/utakmici
2004-2007: BSkyB, 138 utakmica po sezoni, £1,024mlrd, £2,47m/utakmici
2007-2010: BSkyB/Setanta, 138 utakmica po sezoni, £1,706mlrd, £4,12m/utakmici
2010-2013: BSkyB/Setanta 138 utakmica po sezoni, £1,782mlrd, £4,3m/utakmici

Za inicijalnu kapislu pobrinula se kablovska televizijska kompanija BSkyB, deo imperije Ruperta Mardoka, koja je krajem osamdesetih zauzimala pozicije na četiri ključne tačke tadašnje TV industrije – vestima, sportu, muzici i filmskom programu. ITV, koji se nadao da će prenositi utakmice, ostao je šokiran Mardokovom ponudom ukupno vrednom 304 miliona funti za pet godina. BBC je pristao na saradnju sa pobednikom, da bi u okviru programa Match of the Day mogao da pušta skraćene snimke i golove sa ostalih mečeva nedugo posle njihovog odigravanja.

U jednom trenu suština lige se promenila. Ceo vek stari britanski koncept fudbala subotom u 3 (po tamošnjem vremenu), započet kada je 104 godine ranije osnovana liga, transformisan je, jer će 60 utakmica tokom sezone ići u drugim terminima. Prvi stabilni TV termini engleskog fudbala bili su nedelja u 4 i ponedeljak u 8 (dodati po sat za našu vremensku zonu). Brza ekspanzija na azijsko-pacifičko tržište će koju godinu kasnije doneti i redovno odigravanje 45 minuta posle podneva, pogotovo za najveće engleske klubove, da bismo danas osim standardnog termina kola imali još 5 redovnih, plus jedan dodatni (sada idemo po srednjoevropskom): subota 13.45 i 18.30, nedelja 14.30, 17.00 i dodatni 16.00, ponedeljak 21.00.

Paralelno su iz temelja promenjeni stari stadioni, ređe izgradnjom novih, češće detaljnom rekonstrukcijom postojećih (veliku pomoć donela je organizacija Evropskog prvenstva 1996. godine, koja je obezbedila finansijsku pomoć države, kojoj je takođe bilo veoma stalo da stadione umije i našminka da bi sramota iz prethodne decenije bila što pre zaboravljena). Najupadljiviji detalji bili su postavljanje sedišta na sve tribine, čime su kapaciteti smanjeni, a komfor povećan, kao i postavljanje kamera, čime je nasilnicima pokazano da za njih na tribinama nema mesta.

Prosečan prihod Premijer lige od jednog prenosa je tokom tog ugovora bio 633.000 funti, već u sledećem ugovoru (1997-2001) skočiće na 2,79 miliona. U jesen 1992. mogli ste da za 1,2 miliona kupite Erika Kantonu i donesete revoluciju u ostrvski fudbal, a nedeljna plata od 10 hiljada funti smatrana je veoma visokom. Širer je 1996. prodat za 15 miliona. Danas je redovna pojava plaćati igrače preko 20 miliona, a Pol Pogba je pre ligaškog debija otišao u Juventus, jer Mančester Junajted nije hteo da ga plaća 50 hiljada nedeljno.

Količina novca koja je počela da se vrti oko fudbala krenula je da raste toliko vrtoglavo, da su se mnogi pogubili. Upravo na tom gubljenju su bazirani manje-više svi problemi engleskog fudbala danas, svi osim onog bazičnog – rada sa mlađim kategorijama. Tim problemima i potencijalnim rešenjima posvećen je ovaj tekst.

Ravnoteža – stub uspona

Epohalna odluka, koja je omogućila ravnomerni razvoj Premijer lige, bila je vezana za princip raspodele novca. Po propisima Premijer lige usvojenim još prilikom sklapanja prvog ugovora sa BskyB polovina novca deli se ravnopravno svim članovima lige u odnosu na broj prenosa mečeva upravo te ekipe, dok se druga polovina deli u odnosu na plasman na tabeli. U praksi to znači da je raspon zarade od TV prava između najvećeg/najbogatijeg i najmanjeg/najsiromašnijeg kluba otprilike 2 na 1.

Svi pregovori vode se zajednički za celu ligu i jednaka prava imaju Mančester Junajted, Liverpul, Arsenal i Čelsi, kao i Barnsli, Blekpul, Norič ili Hal kada se nalaze u najvišem rangu. Dodatna pomoć „malima“ je u činjenici da se prihodi iz inostranstva (a u predstojećem periodu to će biti oko 36 posto ukupnih prihoda) dele bukvalno ravnopravno na 20 delova.

Italijanski fudbal propatio je zbog toga što su tri velika kluba pojačana Romom pokazala gramzivost i što oduvek insistiraju na odvojenim pregovorima, koji njima donose i preko 100 miliona po sezoni, dok ostali mogu da se zadovolje sa po 5 miliona, ili kompletno odustanu od takmičenja. Promene koje je finansijska kriza donela naterale su i najveće na štednju, napravljen je novi, ravnopravniji sistem, a po njemu je razlika u prihodima od TV prava između najbolje plaćenog Juventusa i najslabije plaćene Peskare malo preko 4 na 1.

U Španiji situacija je još drastičnija. Većina tamošnjih ligaša mora da vodi rat na dva fronta – da što više novca oduzme od dva giganta, ali i da to što oduzme sačuva u što većoj meri od podele sa timovima iz Segunde. Po novom ugovoru, koji stupa na snagu 2014, Real i Barsa su pristali da se ograniče na 35 posto prihoda, pa će razlika između svakog od njih i ogromne većine lige (svi osim Atletika i Valensije) biti 6 prema 1.

Istorija ravnopravnosti u engleskom fudbalu je duga. Sve do 1981. godine na svakoj ligaškoj utakmici prihodi su se delili na domaćina (76 posto), gosta (20 posto) i Fudbalsku ligu (4 posto), sa ciljem da se manjim klubovima pomogne da smanje razliku (u kupu i dalje postoji sličan sistem, najčešće 45-45-10, ali uz mnogo dodatnih detalja). Novac od TV prava delio se sve do 1985. potpuno ravnopravno na sve klubove u sva 4 ranga, da bi te godine usvojen sistem po kojem je pola novca ostajalo prvoligašima, a ostatak su ravnopravno delili ostali (to je bio prvi od uzroka otcepljenja premijerligaša).

Ako bi se gledalo samo to ko je šampion, Premijer liga bi bila primer monopola. Mančester Junajted se od ser Aleksa oprostio 13. titulom u 21 sezoni od reforme. Titule je u tom periodu osvojilo 5 klubova, a niko drugi nije osvojio više od 3 (Arsenal i Čelsi). U svakoj od preostalih liga petice ti brojevi su ravnopravniji:

Italija: Juve 7, Milan 6, 5 klubova.
Španija: Barselona 10, Real 7, 5 klubova.
Nemačka: Bajern 11, Dortmund 5, 6 klubova.
Francuska: Lion 7, Bordo, Nant, Monako, PSŽ po 2, 10 klubova.

Međutim, iz nedelje u nedelju najviši rang engleskog fudbala mnogo je ujednačeniji od takmičenja u Italiji, često i Nemačkoj, a pogotovo u Španiji, gde već skoro punu deceniju dva najveća kluba bukvalno igraju ligu za sebe i lagano pretvaraju Primeru u neku vrstu Škotske ili Portugala. Činjenica da je Vimbldon sve do ispadanja 2000. bio na večnoj listi Premijer lige iznad Čelsija i Totenhema govori sasvim dovoljno.

Upravo ta ravnopravnost, uz dinamičnu i brzu igru, čine da je Premijer liga u kontinuitetu najpopularnije ligaško takmičenje na svetu. A ravnopravnost i drama nisu ekskluzivni za Premijer ligu – ako ste ovog aprila i maja pratili zbivanja u finišu sezone rangova 2, 3, 4 i 5 u engleskom fudbalu, verovatno ni sami niste verovali da je sve to moguće.

Novac u fudbalu, kratak osvrt

Englezi su posle Drugog svetskog rata dugo bili u drugom planu među potrošačima (1950-61 u engleskom fudbalu su važile stroge restrikcije na iznose tranfera i plata), o čemu svedoči to da su među nacionalnim rekordima bili i transferi koji su odvodili Džona Čarlsa u Juve, Denisa Loa u Torino, Kevina Kigena u HSV, Reja Vilkinsa u Milan i Marka Hjuza u Barselonu. U suprotnom smeru rekord nije oboren od kada je Denis Lo stigao u Junajted sa Apenina 1962, sve dok Denis Bergkamp nije Inter zamenio Arsenalom 1995.

Koliko su Englezi bili iza južne Evrope svedoči i to što je suma koju je Napoli platio za Maradonu 1984. prvi put na Ostrvu premašena čak 11 godina kasnije, prelaskom Endija Kola iz Njukasla u Mančester Junajted sa 7 miliona funti (6 u novcu, plus Kit Gilespi). Razmere finansijskog buma sa starta devedesetih potvrđuje što je iste godine rekord rušen još dvaput (pomenuti Bergkamp, pa Kolimor), pre nego što će se sledeće leto vratiti rekord na Ostrvo opisanim Širerovim prelaskom u Njukasl.

Nekada je fudbal bio zabava, ali i mnogo pre nastanka Premijer lige on je postao ozbiljan biznis. Od kada je 1885. FA odobrila profesionalizam u Engleskoj, novac je postao bitan faktor u najpopularnijem globalnom sportu. Aston Vila je lokalnom rivalu Vest Bromu platila 100 funti za Vilija Grouvsa. Grouvs, polutka škotske reprezentacije, razbio je bordo-plave u finalu FA kupa prethodne godine, pa su čelnici kluba rešili da probiju magičnu granicu. Posao je bio uspešan – Škot je već 1894. predvodio Vilu ka prvoj od 5 titula u 7 sezona, postavivši temelje prvoj supersili engleskog fudbala. U istoj šampionskoj ekipi bili su još neki doskorašnji igrači Albiona – strelac u pomenutom finalu Džon Rejnolds i golman Bob Roberts.

Prvi igrač koji je probio granicu od 1000 funti bio je Alf Komon, kada je prelazio iz Sanderlenda u Midlzbro 1905, a sledeću cifru dodao je transfer Dejvida Džeka iz Boltona u Arsenal (o okolnostima njegovog transfera ćemo pisati uskoro, verovatno je najzabavniji ikad) za 10.890 funti 1928. godine. Za razliku od tima iz Vengerove ere, Arsenal njegovog prethodnika po uspesima Herberta Čepmena imao je nadimak „Bank of England“, ali je zato bio još uspešniji – vezao je tri titule i osvojio ih 5 u poslednjoj predratnoj deceniji.

Džek će biti poslednji svetski rekorder kojeg su kupili Englezi sve do pomenutog transfera Alana Širera iz Blekburna u rodni Njukasl, odmah posle EP 1996, na kojem je postao heroj nacije. U međuvremenu su rekorde gotovo isključivo obarali Italijani (izuzeci Krojf i Maradona), i to se neće promeniti dok Florentino Peres nije stigao na čelo Reala.

Plate su rasle mnogo brže.Od 20 funti nedeljno, koliko je bio prvoligaški prosek 1961, upetostručile su se za 13 godina. Još pre toga, 1968. Džordž Best je rekordnu platu doveo do 1000 funti mesečno, do 10.000 je prvi stigao Džon Barns 1986, Roj Kin je 1999. stigao do 50.000 pretnjom štrajkom, Sol Kembel je iz Totenhema prešao u redove najvećeg rivala zbog plate od 100 hiljada funti 2001, a Karlos Teves je učinio isto u Mančesteru za 200.000 funti mesečno. Runi i Van Persi trenutno igraju za po 250.000 funti nedeljno.

Kada je Bil Šenkli 1971. dovodio Kigena iz Skantorpa pregovorima su došli do 50 funti nedeljno, 130 ako se na to dodaju bonusi! Otvaranje engleske lige za strance 1978. godine (na izričit zahtev tadašnje Evropske zajednice; pre toga su od 1931. profesionalci bili gotovo potpuno sprečeni da dolaze, osim u ekstremnim situacijama) dovelo je do brze inflacije, jer su strane zvezde, od Ardiljesa do naših Golca i Jovanovića, dobile sasvim solidne plate.

Do 1980. prosek je dosegao 1000 funti na nivou lige, sedam puta više nego 1974. Taj prosek pospešili su bogati bonusi, jer je samo osam igrača u ligi u sezoni 80/81 imalo startnu platu od preko 1000 funti, da bi četiri sezone kasnije taj broj narastao na 41 (sadašnje plate veće su 46 puta nego tadašnje!). Sve je to i dalje bilo dosta ispod onog što su timovi na Mediteranu mogli da plate.

Za prosečnog britanskog navijača svakako nije bilo prijatno da gleda kako najbolji tamošnji igrači jedan za drugim kreću put južne Evrope – Lineker, Gaskojn, Hodl, Vodl, Arčibald, Hjuz, Raš igrali su za klubove u Italiji, Španiji, zatim i Francuskoj, dok su na Ostrvo uglavnom iz inostranstva dolazili drugorazredni igrači sa severa kontinenta, ako i oni. Prvog dana Premijer lige klubovi su ukupno imali 22 stranca (ne računaju se Britanci i Irci). Poređenja radi, 2010. ih je bilo 337.

Da bi došlo do promene morale su da se paralelno dogode dve stvari – da šampionat Engleske dramatično popravi imidž i da platežna moć engleskih klubova skoči toliko, da plate koje oni daju budu konkurentne ekipama iz Serie A, Primere i sa francuske mediteranske obale.

Paralelno sa procesima na samom Ostrvu odvijao se ne tako daleko jedan pravi sudski proces, koji će zauvek promeniti istoriji fudbala. Dan kada je Žan Mark Bosman dobio spor sa kompletnom fudbalskom zajednicom, sa sve pripadajućom kompenzacijom za pretrpljeni stres, otvorio je neslućene mogućnosti na dva nivoa: po isteku ugovora svaki igrač postao je slobodan, a igrači iz EU na celoj teritoriji EU više nisu mogli da budu tretirani kao stranci.

Premijer liga je postavila dobru polaznu osnovu, ali su godine prošle pre nego što će to postati takmičenje izbora za svetske zvezde. Još od kada je Erik Kantona doneo poslednju predrevolucionarnu titulu Lidsu, a zatim preko Peninskih planina poneo i svu slavu i trofeje u Mančester Junajted, Premijer liga je postala mesto gde se skupljaju izgnanici i autsajderi sa juga.

Sunce juga, lagodniji život i više plate postavile su sistem ovako – u Englesku se selite samo ako ste pre toga propustili neku dobru priliku u mediteranskim velesilama ili vas odande još nisu zvali. Tako su se posle jedinstvenog Erika na Ostrvu našli i drugi problematični momci kao Paolo di Kanio, Benito Karbone, David Žinola, Faustino Asprilja, Fabricio Ravaneli. Onda su koncept globalizacije engleskog fudbala preuzela dva londonska kluba.

Globalizacija na londonski način

Petnaesti avgust 1998. ušao je u istoriju engleskog fudbala – tog dana Čelsi je na meču prvog kola sa Koventri Sitijem prvi put u istoriji na teren izašao sa 11 stranaca. Domaća publika je ironično tokom cele utakmice skandirala ime Engleske. Zadovoljstvo je bilo tim veće što je na fudbalskoj berzi osam i po puta jeftiniji domaći tim pobedio gostujuću legiju stranaca 2:1.

Glavni grad je u raznim periodima imao i po osam prvoligaša, ali je po uspesima dramatično zaostajao čak i za Midlendsom, da severozapad i ne pominjemo (na dan pokretanja Premijer lige ceo London imao je 13 titula, Midlends 14 plus 3 evropske, a sâm fudbalski klub Liverpul 18+4). Ken Bejts i Dejvid Din su, svaki na svom kraju grada, imali viziju razbijanja severnjačke dominacije (u četiri decenije 1973-2012 klubovi iz Mančestera i Liverpula osvojili su 26 titula), a obe su se bazirale na strancima.

Ken Bejts je kupio Čelsi za malu sumu novca kada je klub bio na ivici gašenja i izbacivanja sa Stamford Bridža. Londonski plavi su godinama bili klub iz donjeg doma najvišeg engleskog ranga, koji je povremeno ispadao, ređe napadao trofeje, a prva asocijacija na njih bili su nasilni navijači. Posle Bejtsove duge borbe za uređenje statusa kluba i stadiona stabilnost je ostvarena (uz veliku pomoć legendarnog Metjua Hardinga), pre nego što je leto 1995. otvorilo novu eru: u klub su stigli Mark Hjuz, Dan Petresku i najvažnija karika – Rud Gulit.

Ne toliko ranije prva zvezda evropskog fudbala je godinu dana kasnije dobila mesto igrača-menadžera i iskoristila kontakte da na Stamford Bridž za kratko vreme dovede seriju ozbiljnih imena evropskog fudbala – od Luke Vijalija i Roberta Di Matea, do Eda de Huja i Gustava Pojeta. Ipak, heroj i simbol kluba u narednom periodu biće maleni čarobnjak sa Sardinije Đanfranko Zola.

Prvi put u istoriji Čelsi je postao stvarni konkurent najjačim ostrvskim klubovima, prolazio je kroz bizarne drame, privlačio pažnju ljubitelja fudbala širom sveta i lagano postajao stalni učesnik elitnih takmičenja. Stizali su i prvi trofeji, ali će pravi iskorak načiniti tek kada ekipu posle čudesnog spleta okolnosti preuzme Roman Abramovič 2003. godine. Ipak, Čelsi je bio pionir novih tendencija u Premijer ligi.

Nigde se te tendencije nisu bolje primile nego na severnoj strani Londona. Iza Arsenalove revolucije stajao je Dejvid Din, ekonomista koji je gledao daleko ispred vremena. Din je 1983. kupio šestinu akcija Arsenala za manje od 300 hiljada funti, u vreme dok su mnogi to opisali kao bacanje para. Postao je potpredsednik kluba, jedan od ideologa izdvajanja Premijer lige, osmislio je sistem postavljanja sedišta na Hajberi, ali ništa od toga mu nije obezbedilo mesto u srcima navijača.

A onda je Dejvid Din redefinisao engleski fudbal jednostavnim potezom – u dalekom Japanu pronašao je menadžera koji će u mnogim aspektima nadmašiti i velikog Čepmena. Din je pokušao da dovede Vengera i godinu ranije, čim je ekipu napustio Džordž Grejem, ali je njegov glas ostao usamljen. Kad se ispostavilo da Brus Riok nije ni blizu potrebnog kvaliteta, nepoznati Alzašanin stigao je na Hajberi. Javnost je bila šokirana, ali će osam godina kasnije za Arsena Vengera svako ko prati fudbal misliti da je jedan od najvećih menadžera današnjice.

Dinov pragmatizam je bio savršena dopuna za alzaškog idealistu, koji je vrlo teško prihvatao kada stvari ne idu po njegovom. Legenda kaže da su mnogi ključni igrači za tri Arsenalove titule i 4 kupa u prvoj polovini Vengerovog boravka na klupi stigli tako što bi potpredsednik kluba napravio 2-3 manja ustupka na koja menadžer ne bi pristao. Sistem je radio, o čemu svedoče Arsenalovi rezultati posle Dinovog odlaska iz kluba 2007.

London je, kao globalna metropola, imao veliku privlačnu moć, svakako mnogo veću nego klubovi i gradovi u unutrašnjosti. Zato tamošnje ekipe i dalje lakše privlače strance, posebno iz južnih delova Evrope i Latinske Amerike – teren je teren, ali kad ponedeljkom uveče treba izaći na večeru Blekburn, Norič ili Sanderlend baš i nisu dobra opcija.

Uvod u Zlatno doba

Videli smo kako je ugovor sa kompanijom BskyB omogućio da engleski fudbal uhvati priključak u finansijskoj trci u kojoj su rane devedesete bile doba brutalne premoći Italijana. Na Čizmi su rekordi padali u kontinuitetu još od Drugog svetskog rata, ali je ulazak u fudbalsku postmodernu baš produbio jaz.

Još od bitke za Milano, kada su sa jedne strane bila tri najbolja holandska, a sa druge tri sjajna nemačka igrača, Italija je postala apsolutna destinacija izbora svakog viđenijeg fudbalera na planeti, u toj meri da su i Real, Barselona i Bajern, tradicionalni monopolisti na svojim ogromnim tržištima, bili potpuno nemoćni (jedini koji se odupirao bio je Marsej u doba Bernara Tapija, sve dok njihovo nameštanje nije postalo opšte poznato – klub je izbačen u drugu ligu, a njegov gazda, inače istaknuti socijalista, preselio se u zatvor).

Englezi su u tu trku ušli hendikepirani – posle ere njihove totalne premoći na kontinentu (1977-1984) usledila je suspenzija zbog divljanja Liverpulovih i drugih engleskih navijača na Hejselu (mada je to bila samo povelika kap koja je prelila odavno punu čašu). Pet godina tokom kojih su strance viđali samo u mečevima reprezentacija i gledali kako im se prve zvezde sele na kontinent, uticali su da fudbal na Ostrvu potpuno izgubi korak.

Iako je odmah po povratku, u sezoni 1990/91, Mančester Junajted osvojio Kup kupova pobedivši u finalu Barselonu, brzo je postalo jasno koliko su daleko od samog vrha engleski klubovi, što su potvrdili debakl Junajteda protiv istog rivala u LŠ 1994. (0:4), i totalni sunovrat Blekburna, koji je kao prvak Engleske 1995. počeo nastup u LŠ sa 1 bodom u prvih 5 mečeva (u grupi sa Spartakom, Rosenborgom i Legijom).

Ovde treba ukazati na promenu propisa o strancima u evrokupovima – pre pauze (1985-1990) predstavnici ostalih ostrvskih nacija (tri britanske i Republika Irska, tzv. Home Nations) tretirani su u engleskim klubovima kao domaći igrači, ali se to u međuvremenu promenilo. S obzirom na veliki broj Škota, Velšana i Iraca u svakom engleskom timu (engleski klubovi su uvek imali oštre propise o izdvanju radnih dozvola strancima), oni su do Bosmanovog pravila često u evrokupovima igrali sa kombinovanim timovima, protiv svoje volje (Junajted je u pomenutom debaklu igrao bez Kantone, Šmajhela, Meklera i Gilespija zbog tog ograničenja).

Plate igrača počele su da rastu još pre nastanka Premijer lige – u četiri poslednje sezone takmičenja po starom sistemu one su više nego duplirane. Počev od 1988. najviši engleski rang prošao je kroz 14 uzastopnih sezona u kojima je procenat porasta prosečne plate bio dvocifren, u ravno polovini tih sezona on je premašivao 20 posto. Prve četiri sezone Premijer lige zapravo su bile samo nastavak istog ritma (108 posto '88-92, 118 posto '92-96).

Prava eksplozija je počela 1996, zahvaljujući Bosmanovom pravilu (presuda doneta u decembru 1995. godine), a zatim i novom ugovoru o TV pravima koji je bio 4 i po puta veći nego prethodni. Prosečna bazična plata na početku tog perioda, u proleće 1996, bila je 130.896 funti. Kada je eksplozija počela da se smiruje, u doba medijske krize na kontinentu 2002, prosečna godinja plata bila je 566.932 funte. Za 6 godina porast od 333 posto! U istom periodu prosečna plata zaposlenih u Britaniji porasla je za 34 posto.

Razlika između rangova u engleskom fudbalu drastično se produbila. Još 1988. prosečni četvrtoligaš primao je tačno trećinu prvoligaške plate. Do 1996. razlika je skočila na 6:1, da bi do 2002. čak 20 četvrtoligaških plata bilo potrebno za jednu u Premijer ligi. Iako je život u današnjoj Ligi 2 takav da je prosečna plata 15% veća od nacionalnog proseka (što se do pre 20 godina nikad nije dešavalo), jaz između nivoa takmičenja raste.

Na terenu to ne znači mnogo, što je potvrdio Bredford Siti, stigavši do finala Liga kupa iz četvrtog ranga. Iako plate celog njihovog tima može da pokrije bilo koja Arsenalova rezerva (uprkos teoriji o umerenim ulaganjima, Arsenal je na plate u prošloj sezoni dao 143 miliona funti; Bredfordu 2 miliona zarađena tokom celog Liga kupa do samog finala prave suštinsku razliku), bordo-žuti su ih izbacili na putu ka tom finalu.

Promena ustrojstva ispod prvog nivoa takmičenja u leto 2004. (umesto Divizija 1-3 osnovani su Čempionšip i Lige 1-2) uspela je da stabilizuje drugoligaški fudbal. Zahvaljujući finansijskom padobranu (svaki tim koji ispadne iz Premier lige dobija deo TV novca u jednoj, a sada dve godine, da ne bi bankrotirao zbog znatnog smanjenja prihoda) i dogovoru iz 2007. po kojem se nešto malo novca preliva iz Premijer lige u niže rangove, drugoligaši su uspeli da se vrate sa 7:1 na 6:1 u odnosu na učesnike najvišeg ranga. Nije to ni blizu odnosa ispod 2:1 iz osamdesetih, ali je stabilizacija vrlo bitna.

Ta stabilnost omogućila je da se i Čempionšip napuni kvalitetnim igračima sa svih strana sveta, pa ga već nekoliko godina mnogi smatraju šestom ligom Evrope (po poseti su i iznad toga, a po prihodima jesu šesti). U ovom trenutku u tom rangu takmičenja igraju 682 igrača, polovinu čine Englezi, skoro četvrtinu ostale Home Nations, a ravno četvrtinu (170) ostatak sveta, predstavnici 53 zemlje, među kojima je i Nikola Žigić. Ukupno je za prvih 8 godina kroz tu ligu prošlo preko 330 reprezentativaca iz više od 70 država, uključujući 16 engleskih, tri španska, dva argentinska i tri naša (pored Žigića još Duško Tošić i Dejan Stefanović).

Sa takvim izborom igrača u drugom rangu nije ni čudo što je prošlo doba kada su ispadala 2 ili sva 3 kluba koja tek izbore promociju u Premijer ligu – u dva poslednja prvenstva ispao samo jedan od novajlija (Reding, ove sezone), a oni timovi koji su se spustili za lestvicu prilično se muče u ovogodišnjem drugoligaškom fudbalu (niko nije ušao ni u plej of, Vulvsisu čakopet ispali). Snaga u dubinu uvek je bila odlična strana engleskog fudbala.

Globalna invazija

Do kraja devedesetih Premijer liga već je napravila brend čija popularnost je neverovatnom brzinom širila popularnost fudbala. Strategija razvoja je bila jednostavna – na mapi sveta obeleženi su delovi u kojima već postoji izgrađena fudbalska kultura, pre svih Evropa i Južna Amerika. Ti delovi ostavljeni su po strani, a pažnja je poklonjena ostatku sveta, najpre ogromnom azijsko-pacifičkom regionu, sa preko 2 milijarde ljudi željnih zabave.

Kasnije će istim putem krenuti Afrika, koja u bliskoj budućnosti ne nudi preveliku komercijalnu snagu, ali je potpuno otvoreno tržište, i konačno Severna Amerika, u kojoj će izazovi biti potpuno drugačiji. Da dotle nisu osvojeni Kina i Japan, engleski fudbal ne bi imao zaleđe za napad na SAD, gde su ih sa jedne strane čekala 4 velika sporta (am.fudbal, bejzbol, košarka, hokej), a sa druge Latino zajednica čvrsto vezana za svoje klubove iz zemalja južno od Rio Grandea.

Na čelu te priče bio je dominantni Mančester Junajted, koji je u maju 1999. osvojio triplu krunu i prvi put posle 15 godina vratio evropsku titulu na Ostrvo. Satelitska televizija izložila je gledaocima na svim kontinentima njihove mlade asove, predvođene Dejvidom Bekamom, ikonom novog fudbalskog doba, momkom iz snova svakog televizijskog producenta.

Prvi do Junajteda bio je klub koji je dominirao engleskim fudbalom do nastanka Premijer lige – stvoren na fantastičnoj osnovi Bila Šenklija Liverpul je za 17 godina (1973-90) osvojio 11 engleskih i 4 evropske titule, ali je odlazak Kenija Dalgliša označio realni kraj jedne ere (iako se i Sunes i Evans smatraju nastavljačima Šenklijeve tradicije). Iako su od poslednje 23 sezone samo jednom uopšte učestvovali u trci za titulu, "Crveni" su u borbi za navijače prvi do velikih mančesterskih rivala.

Dve decenije posle pokretanja Premijer lige nema dileme da je Mančester Junajted najpopularniji svetski klub, ispred dva španska giganta, ali je i na ovom polju snaga po dubini ključna prednost Engleza – u Top 10 su još tri kluba iz te zemlje (Liverpul, Čelsi, Arsenal), a među 20 najpopularnijih su i Mančester Siti, Njukasl, Totenhem. Česti obilasci udaljenih krajeva kugle doprinose da se popularnost ovih ekipa širi, a činjenica da će globalna TV prava na Premijer ligu u narednom trogodišnjem periodu preći dve milijarde funti najbolje govori koliko je popularnost širom sveta bitna. No, do novog TV ugovora doći ćemo tek u trećem delu, pre toga ćemo se pozabaviti uzrocima krize.

Sport

Premijer liga: Gde je zapelo? (2/3)

Tamo je fudbal počeo, pre nego što se raširio po svetu. Tamo je počeo i moderni fudbal, kada su formiranjem Premijer lige postavili standarde i osnove finansijske dominacije, koja im je pomogla da vrate primat posle perioda mraka, nasilja i inferiornosti.

Vladimir Novaković petak 31.05. 09:00 Komentara: 13

Nemci su konačno osvojili London

Nisu uspeli bombama, ali jesu fudbalom. Nemci su 25. maja 2013. godine konačno pokorili London. 150.000 navijača Bajerna i Borusije preplavilo je prestonicu Ujedinjenog Kraljevstva i učinilo da se bar na jedan dan ulicama grada na Temzi uglavnom čuje nemački jezik.

Finale samo po sebi je više nego opravdalo očekivanja, perfektna engleska organizacija i sjajan nemački fudbal. Duel dva najbolja nemačka tima doneo je interesantan, kvalitetan fudbal sa mnogo gol šansi, tri pogotka i dramatičnu završnicu.

Aleksandar Kovačević ponedeljak 27.05. 15:29 Komentara: 10

B92 u Monte Karlu – Niko kao Keke, Kimi heroj

Očekivano, trku za Veliku nagradu Monaka obeležila je dominacija Nika Rozberga u Mercedesu, pošto se još jednom ispostavilo da je pol pozicija ključna za pobedu na ulicama Monte Karla. Rozberg je 30 godina posle svog oca Kekea trijumfovao na toj trci i ispisao nove stranice istorije, pošto nijednoj porodičnoj dinastiji to ranije nije pošlo za rukom u Formuli 1. Nemac je dominirao od prvog do poslednjeg kruga, ali njegov trijumf je prošao u senci protesta zbog testa koji je Pireli obavio sa nemačkim timom između trka u Barseloni i Kneževini.

Sportska redakcija B92 ponedeljak 27.05. 09:06 Komentara: 5

B92 u Monte Karlu – trkanje u drugom planu

Velika nagrada Monaka zvanično je počela u četvrtak, prvim treninzima, ali sve do vikenda dešavanja na stazi su u drugom planu. Do sada se sve svodilo na to ko će da priredi bolju zabavu, ne koliko je ko brz na stazi, ali od subote sledi ono pravo, ono zbog čega sam i došla u Monte Karlo. Izvinjavam se što ranije nisam uspela da pišem, ali obećavam sjajne priče koje ćete moći da čitate do kraja vikenda, ali i po mom povratku u Beograd.

Finale LŠ: Borusija ili Bajern?

U istoriji Kupa šampiona i Lige šampiona imali smo špansko, italijansko i englesko finale, vreme je i za nemačko.

Zajedničko svim finalistima je da je “ušati pehar” osvajao nominalno 'veći' klub iz zemlje (veći na osnovu titula u Evropi) – Real iz Španije (dobio Valensiju), Milan iz Italije (dobio Juventus), te Mančester Junajted iz Engleske (dobio Čelsi).

U subotu na legendarnom "Vembliju" suočiće se Bajern Minhen i Borusija Dortmund. Da li će Bavarci konačno da pređu liniju cilja (dva izgubljena finala u prethodne tri sezone, od Intera 2010. i Čelsija 2012) i stignu do petog trofeja (!974, 1975, 1976. i 2001), ili će Dortmund slaviti i u svom drugom finalu (1997. razbili Juventus)?

Tomas Šaf: Odlazak nemačkog Fergusona

Kada je u sredu, u uobičajeno vreme za jutarnji trening, trener ušao u svlačionicu, nije na sebi kao obično nosio trenerku. Igračima je odmah bilo jasno o čemu se radi. Njegova ruka čvrsto je stegla kapitenovu, zatim redom ruke svih ostalih članova ekipe. Suze u njegovim očima bile su vidljive. Svoje suze nisu krili ni mnogi od igrača. Više od četiri decenije od kako je stigao u klub, Tomas Šaf napušta Verder.

Vladimir Novaković petak 17.05. 10:14 Komentara: 10

Priča o jednom TIMU – zato volimo košarku

Kraj sezone 2010/2011, još jedan višemilionski projekat je propao. Prošlo je 15 godina, a Olimpijakos uprkos enormnim ulaganjima braće Angelopulos ne uspeva da osvoji nijedan trofej koji nije nacionalni kup. Zemljotres svetske ekonomske krize epicentar je doživeo u Grčkoj – kriza je većini bila maćeha, ali Pirejcima je bila majka. Ulaganja u tim morala su da se smanje za više od 50%, a iznuđeni potez vlasnika kluba ispostavio se kao najvizionarskiji koji su ikada povukli – umesto grupe preskupih individualaca, stvoren je TIM. Dve godine kasnije, Olimpijakos je državni prvak i dvostruki evropski šampion.

Saša Ozmo ponedeljak 13.05. 01:51 Komentara: 31
strana 1 od 1 idi na stranu