Die Beste: Kako je Bundesliga postala najbolja

Posle trideset godina gledanja u leđa šampionatima Italije, Španije i Nemačke, Bundesliga se vratila u punom sjaju i najavila dugogodišju dominaciju. Pročitajte kako.

Vladimir Novaković Nemačka
Podeli

Nemačka je druga zemlja u istoriji koja će u prolećnoj fazi evrokupova imati sedam predstavnika, svi posle uspešno obavljenog posla u grupi. Dortmund, Bajern i Šalke igraće u osmini finala Lige šampiona, a Leverkuzen, Gladbah, Hanover i pomenuti Štutgart u šesnaestini finala Lige Evrope.

Uspeh je veći ako se uzme u obzir činjenica da se sredinom prošle decenije Bundesliga sa francuskom Ligom jedan rvala za naslov četvrte na kontinentu, da je tek prošle godine pretekla Seriju A i dobila pravo na 4 tima u LŠ (to pravo nije iskoristio letošnjim prelaznim rokom osakaćeni Gladbah) i da je do pre nekoliko meseci zvanična ideologija evropskog fudbala pričala isključivo o duopolu šampionata Engleske i Španije.

Isrtorija evropskog klupskog fudbala predstavlja trku na duge staze između četiri najveće lige na kontinentu, tokom koje je svaka u nekom trenutku bila na čelu. Svoje periode dominacije u poslednjih četvrt veka Italijani i Englezi ostvarili su zahvaljujući ogromnim količinama novca koje su se pojavile u tamošnjim klubovima, kod Španaca državna protekcija održava tandem Real-Barsa na vrhu sve vreme, a ostali se tek povremeno pridruže.
 

Italijanski balon pukao je još pre deset godina, a danas je tužno i gledati kako i „velika trojka“ bukvalno krpi sastave, dok pola lige ne bi konkurisalo za titulu ni u Poljskoj (priču o JSL ćemo preskočiti ovog puta). Kako se Španci drže malo kume da objasni, s obzirom da tamo Zvezda ne bi bila ni među deset najvećih dužnika, dok krizu u Premijer ligi još uvek pokriva ekstremna globalna popularnost tog brenda, ali su temelji sasvim uzdrmani.

Nemačka ekspanzija počela je upravo postavljanjem zdravih temelja, u trenutku kada tamošnjem fudbalu uopšte nije dobro išlo. Pola veka ranije fudbal je pomogao da u razrušenoj zemlji nacizmom žigosani narod ponovo nađe nacionalni ponos na zdravoj osnovi. Početkom ovog veka valjalo je fudbal izvući iz teške krize.

2006: Rekonstrukcija

Prekretnica za nemački fudbal bilo je Svetsko prvenstvo 2006. Iza sebe Nemci su imali daleko najslabiju deceniju još od Čuda u Bernu '54, prožetu neuspesima koje nije moglo da pokrije ni finale SP 2002, postignuto pod vrlo neobičnim okolnostima i sa golmanom Olijem Kanom kao jedinom pravom zvezdom.

Na klupskom nivou Bajern se držao, uz povremene uspehe Dortmunda, Šalkea, Leverkuzena, ali daleko je to bilo u odnosu na doba kada su u deset godina Nemci uzeli četiri Kupa šampiona, a u polufinalu Kupa UEFA sva četiri tima bila iz Bundeslige.

U srcu svake uspešne akcije je dobro postavljena infrastruktura, a pred čelnicima nemačkog fudbala bio je posao na dva nivoa. Osnovni posao bio je u rekonstrukciji starih i izgradnji novih stadiona za šampionat, a ono što je urađeno u Minhenu, Gelzenkirhenu, Frankfurtu i drugim gradovima služi danas kao uzor širom planete.

Osnovna ideja bila je da se do maksimuma poboljša iskustvo posetilaca stadiona. Svako mesto je pokriveno krovom, broj ulaza je toliki da se ogromni stadioni prazne za nekoliko minuta, štandova sa hranom, navijačkim materijalom i toaletima ima sasvim dovoljno. Sa starih objekata nestale su anahrone atletske staze, čime je prepolovljena udaljenost najdaljih tačaka na tribinama od terena. Svi ti preduslovi omogućili su da stadioni budu prepuni bukvalno svakog vikenda.

Možda i najvažnije, poštovana je tradicija i sačuvane su zone za najvatrenije navijače koji i dalje mogu da stoje na domaćim mečevima, dok se na utakmicama pod jurisdikcijom UEFA spuštaju stolice. Zato je atmosfera na nemačkim utakmicama dramatično bolja od one u ostatku Evrope, posebno kada se uporedi sa pozorišnom atmosferom novih engleskih stadiona. O tome više nešto kasnije.

Svetsko prvenstvo bilo je samo povod za potpunu rekonstrukciju stadionske infrastrukture, ali Nemci nisu tu stali. Već u vreme održavanja prvenstva sve uslove imala su još četiri neiskorišćena stadiona (Gladbah, Diseldorf, Bremen, Olimpijski u Minhenu, svi sa preko 40.000 mesta), a u narednim godinama potpuno su preuređeni objekti u Leverkuzenu i Drezdenu. Ukupna ulaganja u nove i rekonstruisane stadione koštala je gotovo dve milijarde evra. Ako pratite tekst do kraja, shvatićete da su takva ulaganja gotovo zanemarljiva u odnosu na ono što se vraća društvu.

Prateća infrastruktura, u vidu fantastičnih puteva na kojima nema putarine i izvanredne železničke mreže, postojala je odavno – koncept Autobahna doneo je Šper, a osnovu železnice još Bizmark. Kompaktnost Nemačke, posebno onog dela zemlje u kojem se igra prvoligaški fudbal (a to je samo polovina nagnuta ka jugozapadu) omogućava da na gostovanja ide broj navijača nezamisliv u većem delu Evrope.

Dinamo Drezden će u istoriji ostati zapisan kao prvi gost koji je pobedio na Alijanc Areni, ali mnogi ne znaju da ih je tog septembarskog dana iz Saksonije u Bavarsku pratilo 22 hiljade navijača! Igrali su drugoligaški meč sa Minhenom 1860.

Vorsprung durch Technik

Prvi deo posla bio je, dakle, lak za naciju koja je uvek prednjačila u tehnologiji. Posao na terenu je, međutim, svakako bio komplikovaniji deo. Još od pomenutog uspeha u Bernu, kada je limitirana ekipa predvođena Fricom Valterom uspela da otme pobedu iz ruku verovatno najboljeg tima u istoriji fudbala (takve ocene su uvek relativne, Mađare iz pedesetih bi fizički svakako pregazila svaka ozbiljnija ekipa iz današnjice, ali niko u svoje doba nije toliko dominirao nad rivalima, čak ni Urugvaj 1924-30), Nemci su svoj fudbalski imidž izgradili na trudu, upornosti, snazi, fizičkoj pripremljenosti, profesionalnom pristupu i svesti da meč traje 90 minuta.

Kroz istoriju to im je donelo mnogo uspeha, ali su se redovno spoticali kada bi naišli na nekoga ko poseduje bar deo sličnih osobina, ali dominira taktički i tehnički. Otud recimo katastrofalan skor sa Italijanima.

Pad se dogodio devedesetih, kada su i ostali počeli da trče 10km po meču, i kada je u fudbal ušao toliki novac, da su trud i profesionalni pristup postali obaveze širom sveta. Odjednom, nemački fudbaleri izgubili su komparativnu prednost, a napretka na taktičko-tehničkom planu nije bilo.

Najvažniji dokument u istoriji nemačkog fudbala zove se Bundesliga Report 2000. Svake godine Bundesliga izdaje godišnji izveštaj u kojem se opisuje stanje fudbala u klubovima, a klubovi su osnova reprezentacije. U izveštaju objavljenom 2000. čelnici lige se nisu ustezali da saopšte neprijatne činjenice o tadašnjem stanju domaćeg takmičenja, ali su imali i dovoljno mudrosti da predlože jasan set rešenja.

Rešenje je bilo u potpunoj promeni načina na koji se radi sa mlađim kategorijama. Danas, dvanaest godina kasnije, svaki član prve i druge Bundeslige mora da ima akademiju koja uključuje sve uzrasne grupe od 9 godina do prvog tima, ali i napisan detaljan plan i program rada.

I dok se u ovim krajevima ili na Ostrvu u mlađim kategorijama cene krupna deca spremna da odmah daju rezultate (o izboru po važnosti roditelja ćemo na nekom drugom mestu), mladi Nemci idu potpuno suprotnim putem, sličan španskom sistemu. Dečaci godinama ne dođu do velikog terena, počnu igrajući 4 na 4, na male golove, jer je u tom uzrastu najvažnije da se razvije tehnika.

Kakve rezultate takav pristup donosi najpre smo gledali na U21 EP 2009. u Švedskoj, gde je Elf samleo sve pred sobom, a zatim je isto iskusio i zabezeknuti svet, gledajući „Jogijeve bebe“ na Svetskom prvenstvu u Južnoj Africi. Prvi put u istoriji opšti stav bio je da Nemci igraju najlepši fudbal, a koliko su naučili osetili su najbolje Englezi i Argentinci.

Istorija i demografske promene uticali su na to da su se mnoge evropske reprezentacije promenile do neprepoznatljivosti. Kada na teren istrči mlada francuska selekcija, većinu čine deca iz pariskih predgrađa naseljenih arapskim i afričkim doseljenicima, u engleskom timu dobar deo čine momci rođeni u južnom Londonu ili centralnom Mančesteru, ali poreklom iz Afrike ili sa Kariba, dok se u mladoj švajcarskoj reprezentaciji b/h/s i albanski koriste znatno više od bilo kojeg od četiri zvanična jezika te zemlje.

To nije iznenađujuće, imigranti su po pravilu najsiromašniji sloj društva, a nema mnogo boljih prilika da se obezbedi blagostanje od sporta. Nemci nisu izuzetak, u mnogim generacijama među desetak najboljih bar polovina nema nemačka imena, ali se domaći klinci drže bolje nego u pomenutim državama.

Die neue deutsche Welle

Još pre pet godina klubovi prva dva ranga probili su granicu od 50 miliona evra godišnje uloženih u akademije, a Bundesliga je tada tek ulazila u doba finansijske moći. Prošle sezone iznos je bio veći od 70 miliona. Tih 36 klubova sada godišnje izbaci od 90 do 100 debitanata, skoro duplo premašujući broj igrača koji odlaze u penziju. Zahvaljujući tome lagano se smanjuje broj igrača dovedenih iz inostranstva, a poziv dobijaju samo oni koji će igrati važnu ulogu.

Sistem takmičenja u mlađim kategorijama spušta se od A juniora (igrači do 19 godina) na svake dve godine starosti sve do G juniora – dece do 7 godina. Poseban je fenomen tretman ženskog fudbala – devojčice su uključene u zajedničke timove sa dečacima u prve četiri starosne kategorije, sve do 13. godine, a u slučaju da se klub i roditelji slože mogu da budu zajedno i četiri godine duže.

Sistem takmičenja u juniorskom fudbalu deli ekipe geografski na tri regiona – prostorno veliki, ali slabije naseljen Sever-Severoistok, mali, ali gusto naseljen i visoko razvijen Zapad i bogati Jug. Svaka od liga ima po 14 timova, pa na početku sezone ka tituli kreću 42 ekipe. U svakoj od grupa igra se po dvostrukom bod-sistemu, a ekipe iz različitih regiona ne sreću se, osim ako izbore mesto u završnici. U završnicu idu šampioni Severa i Zapada, kao i dve najbolje ekipe sa Juga. Ispod prvog ranga su grupe druge juniorske lige, kojih ukupno ima devet, a svake godine prvi i drugi rang u svakom od tri regiona razmene po tri tima.

Ovakav sistem usvojen je 2003. godine, pošto je prethodnih desetak godina igrano u pet regiona, a pre toga je sistem bio još komplikovaniji. Cilj koji je sebi postavio DFB bio je da se obezbedi veća kompetitivnost u uzrasnim grupama koje direktno prethode statusu seniora.

U kategoriji do 19 godina u Nemačkoj se šampionati igraju od 1968, prvi šampion Bohum, a daleko najuspešniji kroz istoriju je VfB Štutgart, šampion 10 puta, finalista u još 5 navrata. „Švabe“ su jedini klub koji je u vrhu nemačkog juniorskog fudbala sve vreme – Dortmund i Bajern slede po broju trofeja, ali je Borusija svojih 5 osvojila u pet vezanih sezona devedesetih, dok su Bavarci svoja tri prigrabili u prvim godinama ovog veka.

U dve godine mlađoj kategoriji igra se u potpuno istom sistemu, s tim da su tamo promene uvek kasnile nekoliko godina (prvi šampion 1977. Frankfurt, pet regiona od 2000, a današnji sistem tek od 2007. godine). I tamo je Štutgart najuspešniji (6 titula i još 6 finala), Dortmund i Bajern su u vrhu, a odlično se kotira i Herta (4 titule), koja je vladajući prvak. Indikativno je da su u starijoj grupi igrači iz Berlina čak i u svom regionu u senci Volfzburga.

Uticaj na igru prvih timova je takođe vidljiv. Borusija M'gladbah je nekoliko godina u nizu imala dobre rezultate u juniorskim ligama, a kada je ta generacija stasala za prvi tim izborila je četvrto mesto prošle sezone. Ako se isti sistem ponovi, za 2-3 godine treba očekivati veliki uspon još jednog tradicionalnog velikana, Kelna, koji već dve godine potpuno vlada Zapadom, ispred vrhunskih ekipa Dortmunda, Šalkea i Leverkuzena. Još pre toga treba na velikoj sceni očekivati vrlo dobru generaciju Volfzburga.

Zdrav model 50+1

Dok su devedesete velikim evropskim ligama donele koncept superbogatih vlasnika klubova, prvu deceniju XXI veka karakteriše masovna pojava stranih vlasnika, koji u Engleskoj drže više od polovine klubova u Premijer ligi, a dopiru sve do četvrtog ranga.

U nekim slučajevima ta je pojava bila korisna: Mohamed Al Fajed već dvanaestu sezonu u nizu drži Fulam u Premijer ligi, Romu je strani kapital bukvalno spasao, a Roman Abramovič je razuverio sve sumnjičave i bliži se punoj deceniji na čelu Čelsija, deceniji krunisanoj evropskom titulom upravo u Nemačkoj.

Na drugoj strani su problemi – Portsmut su mnogi tretirali kao igračku i doveli ga bukvalno na ivicu gašenja, Mančester Junajted je porodica Glejzer jednim potezom pera pretvorila iz mašine za pravljenje novca u jednog od vodećih svetskih dužnika, a priča o Malagi, čiji se sportski direktor povukao pošto mu se arapske gazde nisu javljale na telefon mesecima, niti su slale novac, šokirala je svet.

Poslednji talas stranih vlasnika, u kojem se ističu primeri Mančester Sitija i Pari Sen Žermena, izazvao je prezir ogromne većčina ljubitelja fudbala potpunim odsustvom mere. Zato je širom kontinenta proslavljen veliki trijumf Dortmunda nad Sitijem u ovogodišnjoj Ligi šampiona.

U Nemačkoj ne postoji mogućnost da se pojavi strani vlasnik i kupi klub. Po statutu Bundeslige decenijama unazad vlasništvo nad klubom bazira se na principu 50+1. U praksi to znači da su navijači većinski vlasnici svakog kluba, da je dokapitalizacija i prodaja akcija dozvoljena, ali samo u meri u kojoj ne bi spustila udeo sopstvenih navijača ispod 50 posto plus jedne akcije.

Jedini izuzeci su oni klubovi u kojima postoji tradicionalni vlasnik, koji je kroz decenije ulaganja pokazao da mu je stalo do kluba – to su Leverkuzen, gde farmaceutski gigant Bajer ne žali novac; Vofzburg, iza čijeg uspeha stoje Folksvagenova ulaganja; Hofenhajm, koji je u potpunosti čedo Ditmara Hopa i njegovog SAP, najveće kompanije za softver u Evropi. Svi ti giganti industrije uložili su stotine miliona u svoje klubove i izgradili im lepe i velike stadione (koji su puni iako se ne radi o velikim gradovima), podržavajući ih iz sezone u sezonu.

Uz to, svaki klub ima svoj „Fans projekt“, sistem koji obezbeđuje navijačima mnogo veće učešće u kontroli kluba od onoga što je uobičajeno u drugim velikim ligama. Projekat se ostvaruje u saradnji klubova, lokalne zajednice i udruženja navijača, a nisu retke situacije u kojima vođe navijača posle povlačenja „sa šipke“ nastavljaju aktivnost kroz ovakve akcije.

Tu se vraćamo na strukturu stadiona. Koncept sa tribinama sa dvostrukom namenom omogućuje velike prostore sa izuzetno jeftinim ulaznicama, koje u proseku koštaju 10-15 evra po meču, i to za zaista vrhunski fudbal. Iza takve poslovne politike ne stoji ekonomski, već ideološki princip – navijač mora da klub oseća svojim, a ne da bude tretiran kao korisnik, ka čemu se globalno sport kreće.

Borusija Dortmund zahvaljujući stajanju ima čak 18 hiljada dodatnih mesta za domaće mečeve, uglavnom na južnoj tribini, slavnom „Žutom zidu“, ali varate se ako mislite da veća poseta donosi i veću zaradu. Naprotiv, nedavna analiza utvrdila je da bi klub godišnje zaradio 5 miliona evra više ako bi ukinuo stajanje, ali nikome u klupskoj upravi i ne pada na pamet da to učini.

Tamna strana dolazi po svoje

Ne teče ni u Nemačkoj sve bez problema, toga su svesni svi koji su pratili bilo koji od dva najveća derbija ili bilo koju utakmicu u finišu jesenje polusezone.

Veliki derbi dva najmoćnija kluba u zemlji, igran u Minhenu, počeo je sa 12 minuta i 12 sekundi ćutanja, kao i svaka utakmica Bajerna ili Dortmunda poslednjih nedelja jesenje polusezone.

Navijači bojkotuju navijanje jer je 12. decembar dan za koji je DFL (Nemačka fudbalska liga) najavila usvajanje novih pravila vezanih za bezbednost. Pravila koja je „preporučilo“ Ministarstvo unutrašnjih poslova uključuju 17 propisa, od kojih neki izrazito iritiraju navijače i po njihovom mišljenju prete da ponište sve što je učinilo Bundesligu takmičenjem u naletu.

Vlasti se nisu bez povoda dosetile oštrih mera – statistika je zabrinjavajuća: U prošloj sezoni broj povređenih na fudbalskim utakmicama u Nemačkoj porastao je na 1142 osobe, što je 2,2 puta više od proseka u ovom veku i 36 posto porasta u odnosu na prethodnu godinu. Policija je sprovela čak 8143 istrage, 40 posto više nego u sezoni 2010/11.

Zapravo, veličanstvena institucija Revierderbija donela je kap koja je prelila čašu – tokom oktobarskog gostovanja Šalkea u Dortmundu neredi su trajali tokom celog dana, uhapšeno je 163 navijača gostujućeg i 17 pristalica domaćeg tima, a povređeno je 11 ljudi. Preko 1200 policajaca koristilo je suzavac i vodene topove protiv huligana koji su rušili ograde i pljačkali restorane.

Problemi nisu vezani samo za najviši rang – u drugoj i nižim ligama na uobičajene probleme dodati su i politički ekstremisti, neonacisti i komunisti, koji u stilu ranih tridesetih prave haos po ulicama gde god da njihovi timovi igraju.

Oko 16.500 pripadnika ekstremnih huliganskih grupa (navijači klubova iz prva četiri ranga) je pod specijalnom prismotrom, a policija procenjuje da širom zemlje postoji oko 4000 navijača u ultra grupama, koje ne žele nikakvu komunikaciju sa vlastima.

Sa druge strane, većina navijača koji dolaze na utakmice smatra da će oštrije mere formulisane u 17 tačaka pokvariti atmosferu i odbiti neke od dolaska na stadion, a da zauzvrat neće zaustaviti one koji koriste stadione kao poligon za svoje nasilne namere. Ta priča se zaista može čuti u svakom kraju sveta i zaista bi šteta bila da jednu sjajnu priču pokvare grupe neodgovornih ljudi sa jedne i nesposobne institucije sa druge strane.

Faktor ravnopravnosti

Nemački fudbal kasnio je poprilično za ostatkom Evrope. Iako su razne forme fudbalske igre stizale u tu zemlju redovno već od početka druge polovine XIX veka, fudnalski savez (DFB) formiran je tek na samom kraju veka, a Nemcima je trebalo pola veka da priđu vrhu Evrope i sveta.

Ni posle čuda u Bernu mnogo toga se nije promenilo, sve dok se dve bitne stvari nisu dogodile sredinom šezdesetih – formirana je Bundesliga, čime su klubovi smešteni u koherentan sistem, a ekipu Bajerna su iz relativne opskurnosti izvukli jugoslovenski treneri Zlatko Čik Čajkovski i Branko Zebec.

Koliko je Bundesliga bila izjednačena na početku govori i to što je u prvih 7 sezona sedma različitih ekipa osvajalo titule, a prvi dominantni par lige – Bajern i Gladbah – u najviši rang se zapravo plasirao tek sa dve sezone zakašnjenja. Produžene sedamdesete (1972-83) bile su prvo zlatno doba nemačkog fudbala: u tom periodu reprezentacija je bila prvak i vicešampion sveta, dva puta prvak i jednom vicešampion Evrope.

Klubovi su u tih 11 sezona četiri puta osvajali Kup šampiona i izgubili tri finala, u Kupu UEFA dobili su 3 i izgubili 3 finala, a u Kupu kupova po jednom izašli kao pobednici i kao poraženi. Od 33 takmičenja imali su 8 pobeda i 7 poraza u finalima.

Ono što su učinili u proleće 1980. nije uspelo nikome: te godine polufinalni parovi Kupa UEFA bili su Bajern – Ajntraht i Štutgart – Gladbah, u finalu (igralo se na dve utakmice) je Gladbah na gol u gostima savladao ekipu iz Frankfurta i odbranio trofej osvojen protiv Zvezde prethodne godine.

Posle 1983. slavni dani su se proredili, mada nisu potpuno stali. Reprezentacija je nastavila da pobeđuje, iako ne tako često kao u zlatno doba (po jedan evropski i svetski trofej i po dva neuspela finala iz ukupno 15 pokušaja), a klubovi su osvojili još 6 trofeja i izgubili 11 finala (od ukupno 73 takmičenja u ponudi).

Na domaćem planu moćni Bajern držao je čvrstu kontrolu nad ligom, povremeno igrajući simultanku, a povremeno se boreći sa velikim rivalima, kakvi suu različitim periodima bili Gladbah, Hamburg i Dortmund. Od 1980. još uvek se nije desilo da prođu više od tri godine bez titule u rukama Bavaraca. Istorijsko vođstvo preuzeli su sredinom 80-ih sa pet titula u šest sezona, a u 14 sezona 1996-2010 pripalo im je devet titula. Dortmund je u prošle dve sezone osvojio titule i ponovio svoj uspeh iz 1994-96, što je ujedno i prethodni put da je Bajern ostao bez titule u dve vezane sezone. Osim te dve ekipe niko nije odbranio titulu još od Hamburga 1983.

Upravo u vreme kada je svest o teškoćama u nemačkom fudbalu iskazana kroz pomenuti izveštaj BR2000 javnost je počela da shvata kako Bajern kanibalizuje ligu. Još od kada je Dortmund silnim novcem vratio zvezde iz Italije i vezao tri sjajne sezone (dve titule i Liga šampiona) priča se ponavljala – jedna od ekipa bi iskočila, suprotstavila se Bavarcima, često i stigla do titule, da bi na kraju sezone njihovi najbolji igrači otišli u Minhen. Zbog toga niko od rivala nije uspevao da napravi kontinuitet, pa nije iznenađenje što su neke ekipe u kratkom roku stigle od titule do borbe za opstanak.

Finansijska drama sredinom prve decenije ovog veka dodatno je zapretila, ali je ponudila i rešenja, koje su prihvatili upravo oni klubovi, koji imaju mogućnost da se suprotstave Bajernu. Sa milionskom armijom navijača koji su uz klub preko pola veka i ogromnim stadionima Dortmund i Šalke mogu da stvore dovoljna sredstva da zadrže kvalitetne igrače. To odmah donosi rezultate.

Naravno, bilo bi neozbiljno predstavljati Bajern kao prevashodno loš uticaj na Bundesligu. Bavarski klub nije samo daleko najtrofejniji klub na domaćem planu, nema samo duplo više evropskih titula nego svi ostali zajedno. Moderni Bajern je pokazao put rivalima na planu marketinga i hrabrosti na tržištu.

Ubedivši seriju kvalitetnih i ozbiljnim evropskim rivalima atraktivnih igrača kakvi su Roben i Riberi da dođu u tada još nedovoljno konkurentnu ligu, ubedivši najveće sopstvene zvezde da ostanu uprkos atrraktivnim pozivima iz Engleske i Španije, Bajern je okuražio rivale da se slično postave.

Sada gledamo Huntelara u Šalkeu, Gecea koji ne razmatra odlazak iz Dortmunda; ako bitan igrač odlazi, za njega već postoji spremna zamena. Sledeći korak je svakako da se stabilizuju klubovi u Hamburgu, Kelnu, Berlinu, Frankfurtu, gradovima koji mogu da podrže uspešnog bundesligaša.

Bajern je ove godine opet pobegao, zahvaljujući sopstvenoj blistavoj formi, ali je vreme kada su rivalima najbolji igrači odlazili na prvi mig davno prošlo, pa nema sumnje da ni totalne dominacije jednog tima više neće biti.

Sa koliko ništica se piše reč „prosperitet“?

Nemci su pedantan narod i lako je kroz njihove knjige pratiti tokove novca u sportu. Slavna generacija iz 1954. nagrađena je sa po 2000 maraka za nesvakidašnji uspeh, u to vreme prosečan muškarac toliko bi zaradio za pola godine.

Kada je u leto 1962. konačno doneta odluka da se dotadašnji sistem takmičenja po regionima, uz plej of za određivanje prvaka, zameni konvenncionalnom ligom, određeni su i osnovni fudbalski parametri budućeg takmičenja. Plate u prvoj sezoni Bundeslige mogle su da budu u rasponu od 250 do 1200 maraka, najveća moguća vrednost transfera bila je ograničena na 50.000.

Sistem ograničenja potrajao je deset godina, ali nije sprečio vrtoglavi rast. Uve Zeler je 1966. zaradio 50.000 za sezonu, Ginter Necer je šest godina kasnije probio granicu od 100 hiljada, a Gerd Miler je u finišu blistave karijere stigao do pola miliona.

Prvi milioner bio je Rudi Feler 1987. godine (1,1 milion), a povratnici iz italijanske lige nastavili su da ruše rekorde tokom devedesetih – Andi Meler je u Dortmundu primao 1,7 miliona, Lotar Mateus u Bajernu najpre dva i po, a do kraja decenije i trostruko više od toga, da bi poslednja evropska titula Bavaraca 2001. donela Štefanu Efenbergu i Oliveru Kanu po 9 i po miliona za tu sezonu.

No, to su samo rekorderi, iza kojih stoje stotine igrača koji su igrali za mnogo manje iznose. Detaljna analiza prihoda svakog fudbalera u Bundesligi govori da je prosečna plata u najvišem rangu bila 550.000 evra u sezoni 1995/96, a 1,3 miliona evra u sezoni 2007/2008. Taj očekivani pogled pririva još jednu bitnu tačku u modernoj istoriji nemačkog fudbala.

Kao i u svakom ozbiljnom fudbalskom takmičenju na planeti, prihodi od televizijskih prava predstavljaju bitnu stavku i u finansijama bundesligaških klubova. Kada je početkom veka Kirh grupa potpisala najveći ugovor u istoriji, vredan bezmalo 700 miliona maraka po sezoni, prosečne plate su u jednoj godini skočile za više od četvrtine. Međutim, Kirh je bankrotirao, povukao za sobom dobar deo tržišta, a plate su padale dve sezone u nizu, da bi iznos iz 2002, premašile tek pet godina kasnije.

Po sadašnjem ugovoru liga svake sezone dobija 594 miliona evra, što je najveći pojedinačni faktor blagostanja. Sponzori donose 573 miliona (u ovoj kategoriji porast je najveći, preko 40 posto za 4 godine, i to u vreme kada zbog krize tržište pada za 4,2 posto!), dok uz kategoriju „zarada na dan utakmice“, koja obuhvata cenu ulaznica, ali i sve ostalo što se kupi na stadionu i oko njega tog dana stoji 424 miliona evra. S obzirom da je procena da Bundesliga nemačkoj ekonomiji doprinosi sa 5,1 milijardu evra godišnje po raznim osnovama (2 promila BDP Nemačke), jasno je da lokalnoj zajednici i klubu nije teško da subvencioniraju karte za utakmicu.

Fudbaleri izdržavaju univerzitete

Uticaj profesionalnog fudbala na nemačku ekonomiju je ogroman. Oko 110 hiljada ljudi radi u poslovima povezanim sa Bundesliga (uključujući i honorarce i one sa skraćenim radnim vremenom). Ako bi se taj broj preveo u radne sate dobio bi se ekvivalent 70 hiljada stalno zaposlenih sa punim radnim vremenom. Primera radi, od 30 najmoćnijih nemačkih kompanija koje čine indeks DAX30 na Frankfurtskoj berzi, samo trećina ima više zaposlenih.

Fascinantno je da je ispod 10 posto od tih poslova vezano direktno za zaposlenje u klubovima ili fudbalskom savezu; najmanje 10 hiljada zaposlenih u barovima, restoranima i hotelima u Nemačkoj posao ima samo zahvaljujući fudbalu, a ceni se da 3 posto kompletne proizvodnje industrije odeće otpada na fudbal.

Čiat profit od fudbala procenjen je na milijardu i po evra godišnje, sasvim dovoljno da pokrije ukupne troškove pet najvećih državnih univerziteta. Naime, od poreza i ostalih doprinosa država dobija oko 1,7 milijardi, dok su troškovi društva (pre svega kroz policiju) oko 200 miliona godišnje.

Na stadionima prve nemačke lige godišnje se pojavi oko 18 miliona navijača, a svake nedelje mečeve gleda u proseku 15 miliona TV gledalaca samo u zemlji (a ugovor sa Eurosportom omogućava da se i prva i druga Bundesliga masovno gledaju širom kontinenta, pa i u ostatku sveta). Nije ni čudo, sa prosečnom cenom karte od tek nešto preko 20 evra (skoro duplo jeftinija nego u Primeri, više nego duplo nego u Premijer ligi) porast je logičan, iz sezone u sezonu. Međutim, niske cene nisu dovoljne, u prvim ligama Italije i Francuske karte koštaju neznatno više nego u Nemačkoj, ali je poseta skoro duplo manja, jer je kvalitet fudbala i ukupni doživljaj na daleko nižem nivou.

Ukupni prihod lige je u sezoni 2010/11 (poslednja za koju imamo potpune brojeve) bio 1,94 milijarde evra, 9,7 posto više nego godinu ranije, a gotovo 30 posto više nego u sezoni 2007/08, kada je Bundesliga preuzela primat po poseti od Premijer lige. Prihodi engleskih klubova još uvek su veći, ali je razlika u troškovima ogromna – štedljivost Nemaca donela je Bundesligi ukupan plus od 52 miliona evra, što je za ostale vodeće lige u Evropi potpuno nezamislivo (sâm Mančester Siti je u istoj sezoni imao duplo veći minus).

Uspeh je tim veći kad se zna da je godinu dana ranije i sama Bundesliga imala ukupni minus od preko 70 miliona. Bio je to prvi minus posle mnogo godina i fascinantna je brzina reakcije na nivou cele lige u nastojanju da se to ne ponovi. Sada je broj klubova koji pozitivno posluju gotovo dupliran na 12 (u Engleskoj samo 7 od 20 članova Premijer lige je bilo u plusu prošle sezone). Druga Bundesliga je i dalje u minusu (oko 20 miliona u zbiru), ali je broj klubova koji pozitivno posluju porastao na osam.

I detaljniji pogled na strukturu prihoda i troškova otkriva inteligentan pristup – ako se klubovi Bundeslige podele na tri grupe od po 6 u odnosu na promet novca, razlika u prometu je približno 4:1 između najbogatije i najsiromašnije grupe. Razlika u platama je gotovo u procenat ista, a najveća razlika je u troškovima pratećih administrativnih službi, gde Bajern ili Dortmund troše sedam puta više nego Frajburg ili Grojter. Međutim, kada je u pitanju ulaganje u mlađe kategorije, razlika je tek nešto preko dvostruke. Klub sa dna finansijske liste prosečno ulaže duplo više novca u juniore nego u administraciju, dok je kod učesnika evrokupova upravo suprotno.

Profit od transfera povećava iz sezone u sezonu, jer Nemci tradicionalno ne učestvuju u borbi za najskuplje igrače, dok je odlazak nekoliko igrača novog nemačkog talasa doneo ogromne prihode. Ipak, najveći profit napravljen je otkrivanjem nekoliko fudbalskih bisera, ili ako hoćete – dijamanata, koji su u Bundesligu stigli za bizarno niske sume novca, a zatim su za velike sume prodati engleskim klubovima.

Tokom prethodne dve i po decenije, dok se centar moći selio od Apenina preko Pirineja do Ostrva, nemački klubovi su se specijalizovali za dovođenje igrača iz svoje geopolitičke interesne sfere – od Balkana do Baltika, uz česte izlete u Aziju i SAD i povremene u Afriku i Južnu Ameriku, koje su pratili samo pojedini klubovi. Sada se dobra skautska mreža isplaćuje pronalaženjem igrača kakvi su Edin Džeko ili Šinđi Kagava.

Uprkos silnim uštedama, rezultati nisu trpeli. Iako jedini idu u plus i prodaju zvezde Nemci su posle više od decenije uspeli da uđu u tri najuspešnije lige na petogodišnjoj listi UEFA i dobili su pravo na 7 timova u evrokupovima. To pravo iskoristili su na pravi način, jer ćemo ih sve gledati i na proleće.

Rheingold: Lekcija koju Španci, Englezi i Italijani nisu naučili

Osnovna priča u germanskoj mitologiji govori o tome kako je ukradeno zlato reke Rajne dovelo do propasti bogove Valhale, koja je zbog pohlepe svojih stanovnika nestala u plamenu. Priču o rajnskom zlatu zna svako dete u Nemačkoj, a da su stručnjaci az sportske finansije izvukli pouke iz nje, možda bismo danas uživali u procvatu najlepše igre na svim meridijanima.

Suluda ulaganja u sport, koja su se udesetostručila tokom poslednjih četvrt veka, poremetila su sva tržišta, pa ni u Nemačkoj situacija nije svuda sjajna. Niz klubova ima problema sa dugovima, a čak i u ovim za nemački fudbal sjajnim danima bezmalo pola od 36 profesionalnih klubova završilo je sezonu u minusu.

Kao i u mnogim drugim segmentima najinteresantniji je primer Borusije iz Dortmunda, kluba koji je za deset godina stigao od totalne dominacije na terenu (dve vezane titule, prvak Evrope, pet juniorskih titula u nizu) i u banci (nisu slučajno imali nadimak „Milioneri“) došao do ivice bankrota.

Dortmund je posle velike krize sredinom prošle decenije, kada su dugovali preko 150 miliona evra i bili prinuđeni da prodaju stadion, napravio veliki zaokret. Stadion je otkupljen nazad, pametna politika ulaganja u mlade igrače se izuzetno isplatila, a dve uzastopne titule i nastupi u Ligi šampiona sveli su sada dug na tek nešto preko 5 miliona.

Na nivou cele lige dug nemačkog elitnog ranga nije mali, 594 miliona evra, ili 33 miliona po klubu u proseku. Kada se uporede prihodi i dugovi, dug Bundeslige je malo ispod 40 posto godišnjeg prihoda. To je fantastičan učinak u odnosu na konkurenciju – u šampionatima Engleske, Italije i Španije dugovi premašuju godišnje prihode.

Zapravo, dok Premijer liga duguje 1,3 godišnja prihoda, a Serie A 156 posto, Primera je u totalnoj agoniji, jer su dugovi tamošnjih klubova sada na 246 posto godišnjeg prihoda. To praktično znači da čak i kada bi prestali da plaćaju bilo kakve troškove (plate, transferi, putovanja, organizacija mečeva, održavanje stadiona...) španski prvoligaši bi morali da igraju dve i po godine samo da otplate dug.

Ključna tačka problema u evropskom fudbalu su bizarno visoke plate. Stručlnjaci za sportske finansije smatraju da klub možće da posluje dobro ako na plate daje do 60 posto svojih prihoda, što uspevaju mnogi nemaćki klubovi, ali i pojedine vrhunske ekipe u ostalim glavnim ligama Evrope (Mančester Junajted, Arsenal). Sve preko toga vodi u problem, pre pet godina je engleska Fudbalska liga (drugi do četvrtog ranga takmičenja) uvela vanredne mere jer su plate stigle do 71 posto prihoda klubova, pa je trećina ekipa bila na ivici bankrota.

Taj problem raširio se po kontinentu kao kuga, gaseći klubove i izbacujući ih u niži rang. Trenutni evropski prosek je 64 posto, a mnogi klubovi su u debelom minusu jer sve što zarade potroše na plate. Mančester Siti je trenutni evropski lider – u šampionskoj sezoni oni su na plate davali više od 130 posto svojih prihoda, duplo više nego što propisuje finansijski fer plej.

Upravo su sulude sume novca i izuzetno loš zakon o vlasništvu nad sportskim klubovima dve trećine engleskog problema (treća trećina je beznadežno loš rad sa mlađim kategorijama u odnosu na sve ostale sile). Veliki promet u fudbalu naveo je brojne sumnjive i manje sumnjive biznismene da poveruju da je u fudbalu moguće ostvariti ozbiljan profit. Do trenutka kada su spoznali da je to nerealno, klub bi već bio u ozbiljnom problemu, a oni sami prilično nervozni zbog izgubljenog novca.

Priča o Portsmutu je paradigma problema – klub iz malog grada na južnoj obali, sa malim stadionom i nevelikom navijačkom bazom, u jednom trenutku gađao je daleko iznad svojih mogućnosti. Onda se ispostavilo da je za pet godina napravljen toliki dug da bi decenije prošle pre nego što bi bio vraćen i odjednom više niko nije hteo Pompi. Posle dve užasne godine klub je bankrotirao, a sada se muči u trećoj ligi.

O agoniji nekadašnjeg Vimbldona, ratu navijača Mančester Junajteda i Liverpula protiv stranih uprava i problemima koje Arsenal i Everton imaju jer žele da živi od stvarnog, a ne fiktivnog novca čitali ste redovno na našem sajtu. Čelsi i Siti u današnjem vremenu deluju dobro, ali su to dve tempirane bombe, jer će njihovi ogromni minusi pre ili kasnije doći na naplatu.

Premijer liga je makar neke stvari uredila kako treba – novac od televizije, koji je ključno doprineo uzletu engleskog takmičenja, deljen je prilično pravedno, pa su najveći i najbogatiji dobijali samo duplo više od najmanjih. Italijanska kataklizma počela je upravo na pitanju raspodele novca – pošto kolektivni ugovor nije postojao, televizijske kuće bile su zainteresovane samo za veliku trojku, kojoj su nuđene devetocifrene sume, dok su ostali mogli da biraju između 5 miliona i kompletne ignorancije.

Italijani su već iskusili ono što nekad u budućnosti čeka londonske i mančesterske plave, kada su finansijsku propast doživeli ili se sa njene ivice vratili Lacio, Roma, Fiorentina, Napoli. Da je velika trojka na vreme shvatila da će svojom bahatošću iskopati rupu i ispod sebe, možda bi i reagovala na vreme. Kalčopoli je čak pružio priliku za novi početak, da su klubovi i savez nastupili jedinstveno. Ali, od toga nije bilo ništa i sada je evropski vrh daleki san za Juve, Inter i Milan.

Španski fudbal pati od istog sindroma kao i kompletno špansko društvo – žive na nezarađenom novcu. Ceo svet divi se velemajstorima okupljenim sa svih strana u belom dresu, ili čarobnjacima odgajenim u bordo-plavoj školi. Temelji oba najveća španska kluba su, međutim, decenijama potpuno truli, a oni opstaju samo zahvaljujući intervenciji nacionalnih i regionalnih vlasti i vezama sa finansijskim sektorom. Dobro je poznata priča o tome kako je Realu plaćena nerealno velika suma za stari trening centar, a da mu je gotovo besplatno dato zemljište za novi, pa su stotine miliona duga u trenu nestale. Naravno, samo nekoliko godina Madriđanima je trebalo da opet nagomilaju dug.

U ovom trenutku oba španska giganta imaju dugove koji se približavaju sumi od 600 miliona evra, dakle – svaki je zadužen gotovo kao kompletna Bundesliga. Da situacija bude još strašnija, dug koji zajedno imaju Atletiko, Valensija i Viljareal gotovo je u evro jednak sa onim što duguju Real i Barsa. Dva giganta konačno su prošle godine pristala na novu raspodelu televizijskog novca, pošto je do tada polovina prihoda lige išla njima, a takmičenje postajalo izrazito neinteresantno.

Međutim, situacija je tamo još drastičnija nego u Italiji. Ako na Apeninskom poluostrvu pored Intera, Milana i Juvea ima još nekoliko klubova sa velikim navijačkim bazama, tradicijom i komercijalnim potencijalom, Španija više podseća na bipolarni sistem kakav imamo u Srbiji, uz veliki broj klubova lokalnog značaja i ograničenog potencijala, sa budžetima ne mnogo većim od, recimo, zagrebačkog Dinama. Čak ni mogućnosti Valensije ili madridskog Atletika nisu velike bez evropskih takmičenja.

Šta biva kad preživimo 21-12-12?

U novim okolnostima, koje je donela globalna ekonomska kriza, pravila igre se menjaju, a te promene dodatno će klatno pogurati na nemačku stranu. Država, tako često spasilac klubova na jugu Evrope, više nije u stanju da priskače u pomoć, a ni privatni sektor ne stoji ništa bolje, bacite samo pogled na Grčku, gde se Panatinaikos, miljenik atinske više klase, bukvalno raspada.

Nemačka je, sa druge strane, uređena država koja uspešno funkcioniše i u ovakvim uslovima. Sa jakim privatnim sektorom, nizom dobrostojećih kompanija spremnih da ulažu u sport, velikim brojem gradova čije lokalne vlasti gledaju na fudbal kao bitan faktor lokalnog života i povrh svega – bogatom fudbalskom tradicijom – dobre stvari tek dolaze za Bundesligu.

Jedna uspešna evropska jesen nije nikakva garancija. Gledali smo u poslednjih 15 godina sjajne sezone za Turke i Rumune, ali su uzleti kratko trajali. Ne tako davno divili smo se Francuzima i Portugalcima, posebno kada su 2004. Porto i Monako igrali finale LŠ, a Marsej se borio za trofej u Ligi UEFA, ali ovog proleća obe lige zajedno daće samo 5 od 48 učesnika evrokupova.

U krajnjoj liniji, Gladbah je glatko ispao od kijevskog Dinama u borbi za Ligu šampiona, pa se i jeseni i proleća dočepao u drugom po važnosti takmičenju. I upravo zbog ispuštenih bonusa u LŠ je ove jeseni Španija ispred Nemačke po UEFA koeficijentu, iako ima manje pobeda (23-22) i mnogo više poraza (9-5).

Ipak, strateške promene nikada se ne dešavaju slučajno, a u ovom trenutku svi preduslovi za dominaciju nemačkih klubova postoje. Završna tačka mogao bi da bude finansijski fer plej koji Mišel Platini planira da upotrebi već na završetku sledeće sezone. Bez dodatnog novca koji u njih slivaju bogati vlasnici ili razne državne strukture na prste se mogu nabrojati timovi koji će moći da prate ritam klubova smeštenih između Elbe i Rajne.

To ne znači da će za 5 godina Nirnberg i Hanover da se takmiče ravnopravno sa Barsom ili Junajtedom, verovatno ni sa Interom i Arsenalom, ali će među tridesetak najmoćnijih klubova na kontinentu trećina biti nemačka. Naravno, konačno stvaranje decenijama iščekivane evropske Superlige daleko od kontrole UEFA svakako bi promenilo situaciju, ali to je jedna sasvim druga tema koju ćemo svakako detaljno obraditi u ne tako dalekoj budućnosti.

Prati B92 SPORT na Viberu

Sport

Deset najjačih auto-moto utisaka 2012. godine

2012. godina u svetskom-auto moto sportu je bila puna uzbuđenja, pravi ljubitelji mogli su dosta da uživaju, a dobili smo neke nove šampione, neki su se vratili na tron, a neki uspeli da ga zadrže. Bilo je iznenađenja, ali više onih van staze, pošto su dvojica velikih šampiona najavili potpuno ili delimično povlačenje. Ne treba zaboraviti ni na transfere, od kojih su se dva izdvojila od ostalih, dok je jedan šampion postao heroj cele planete, a ovo su naših deset utisaka 2012. godine što se tiče auto-moto sporta u svetskim okvirima...

Sportska redakcija B92 nedelja 30.12. 08:46 Komentara: 13

Tenis, 2012: Koji je vaš najjači utisak?

Prema mišljenju mnogih, tenis proživljava svoje ’zlatno doba’, a iza nas je burna i po mnogo čemu istorijska 2012. godina. Najduže Grend slem finale u istoriji, Federerov rekord, Nadalova povreda, Marijev GS trofej, Češka šampion FED i Dejvis kupa, Azarenkina serija, Serenin povratak i na kraju – Novak Đoković je ponovo najbolji teniser na svetu.

Saša Ozmo subota 29.12. 15:21 Komentara: 45

Vreme je za „Četiri skakaonice“!

Praznici nam stižu, a to znači da je pred nama 61. izdanje tradicionalne turneje „Četiri skakaonice“. Bilo da ste pasionirani ljubitelj ski skokova ili ne, sigurno je da ćete od 30. decembra do 6. januara gledati takmičenja u Oberstdorfu, Garmiš-Partenkirhenu, Insbruku i Bišofshofenu, gde će se najbolji skakači nadmetati za jednu od najvećih titula koje mogu da osvoje. Titulu na Novogodišnjoj turneji brani Austrijanac Gregor Šlirencauer, koji važi za glavnog favorita i ovoga puta, ali je sigurno da ga ne čeka lak posao u pohodu na novu titulu...

KK Radnički – moglo je bolje

Kao što se često događalo prethodnih sezona, Radnički skupo plaća loš početak i neuigranost na startu sezone. Tim iz Kragujevca je počeo sezonu sa tri uzastopna poraza u ABA ligi, a sada deli šest poziciju sa skorom 8-7. Dolaskom plejmejkera Ćapina igra je podignuta na viši nivo, ali Radničkom je najveći problem na nekoliko utakmica bio skok, mada statistika to ne pokazuje dovoljno ilustrativno. Podbacili su i neki igrači od kojih se to nije očekivalo, pa je trenutni plasman u sredini tabele realan odraz partija ekipe Miroslava Nikolića.

Saša Ozmo petak 28.12. 13:14 Komentara: 7

Fudbal - 10 događaja koji su obeležili 2012. godinu

Godina na izmaku 2012. biće upamćena u svetu fudbala po mnogim rekordima, ostvarenjima, spektakuralnim mečevima, golovima, preokretima.

Ljubitelji fudbala mogli su da uživaju u fantastičnoj završnici Premijer lige, proj tituli šampiona Evrope za jedan klub iz Londona, večni rekord Lionela Mesija, i mnogim drugim čudima....

Bilo je tu i ružnih stvari, kao što je uspon rasizma, posebno u Engleskoj, te strašna nesreća koja je pogodila fudbalera Boltona Fabrisa Muambu.

Sportska redakcija B92 četvrtak 27.12. 22:50 Komentara: 29

KK Partizan – pauza u pravo vreme

Povratak Duška Vujoševića na klupu, podmlađivanje ekipe, veliki optimizam, sjajne partije protiv najboljih timova u Evropi, ali i mnogo uspona i padova u igri. To je bio Partizan mt:s u prvom delu sezon 2012/2013.

"Crno-beli" nisu uspeli da izbore plasman u Top 16 fazu Evrolige, dok u regionalnoj ligi dele drugu poziciju sa najvećim rivalom Crvenom zvezdom. Dvonedeljni odmor sigurno će dobro doći mladom timu iz Humske da se konsoliduje i pripremi za nastavak sezone.

KK Crvena zvezda – od očaja do sjaja

Užasan početak, period stabilizacije i onda niz briljantnih igara, tako se u najkraćem može opisati polusezona iza KK Crvena zvezda DIVA. ’Crveno-beli’ posle 15 kola ABA lige dele drugo mesto sa Partizanom i plasirali su se u drugu fazu Evrokupa. Tim Zvezde sada izgleda dobro, ali moraće da bude još bolji ako do kraja sezone želi da ostvari zacrtane ciljeve. Prostora za poboljšanja svakako ima, a pred vama je analiza Zvezdine ekipe u prethodna tri meseca.

Saša Ozmo ponedeljak 24.12. 14:19 Komentara: 65

F1 2012: Majstori i loši momci

Veoma zanimljiva Velika nagrada Brazila stavila je tačku na ovogodišnji šampionat Formule 1 koji se može okarakterisati kao jedan od najuzbudljivijih poslednjih godina. Titula je treću godinu zaredom otišla u ruke Sebastijana Fetela koji je tako ispisao nove stranice istorije, ali mnogo toga je obeležilo sezonu iza nas. U poslednjih devet meseci videli smo osmoricu pobednika na rekordnih 20 trka, bilo je iznenađenja i razočaranja, a sada je došlo vreme da se podsetimo nekih stvari i da se okrenemo onome što nas čeka od marta sledeće godine...

Sportska redakcija B92 četvrtak 20.12. 17:38 Komentara: 7

Partizan, Zvezda, Voša i OFK ispred Benfike i PSV-a

U raspravama o fudbalu jedan od važnih faktora za merenje ’veličine’ kluba jeste i kvalitet sopstvene škole fudbala. Ni za jednog ljubitelja fudbala neće biti iznenađenje činjenica do koje je došao magazin „Sporting Intelligence“ – Barselona je proizvela najviše igrača za ’lige petice’, čak 38 igrača koji su ponikli u katalonskom klubu trenutno nastupaju za neki od prvoligaških timova u Engleskoj, Italiji, Španiji, Nemačkoj ili Francuskoj.

Šta nas čeka u Evropi sledećeg leta?

Na kraju jesenjeg dela takmičenja u Ligi šampiona i Ligi Evrope Srbija se nalazi na deobi 26. mesta, sa koeficijentom 3,000.

Svi naši klubovi završili su učešće pa je to i konačan koeficijent za sezonu 2012/2013.

Od ukupno 12 bodova Partizan je osvojio šest, Crvena zvezda tri, Vojvodina 2,5, Jagodina pola boda.

SP za klubove: Evropa 27, Južna Amerika 26 ili čudo?

Deveto izdanje Svetskog klupskog prvenstva biće održano u Japanu, u Jokohami i Tojoti, u periodu od 6. do 16. decembra.

Takmičenje okuplja prvake kontinentalnih takmičenja: UEFA (Evropa), CONCACAF (Severna i Srednja Amerika), CONMEBOL (Južna Amerika), AFC (Azija), OFC (Okeanija), CAF (Afrika), kao i klub iz zemlje domaćina prvenstva.

Na završnom takmičenju ove godine godine naći će se: Čelsi, južnokorejski Ulsan Hjundai, egipatski Al Ahli, meksički Monterej, Oklend Siti sa Novog Zelanda, brazilski Korintijans i ekipa Sanfreče Hirošima, koja je osvojila ligu Japana prvi put u klupskoj istoriji.

MLS: Kad Bekam odlazi, titula je sigurna

Dejvid Bekam napušta MLS kao šampion. Fudbaleri Los Anđeles Galaksija četvrti put su osvojili američku fudbalsku ligu posle pobede nad Hjuston Dajnamom od 3:1 (0:1). U reprizi prošlogodišnjeg finala, na istom stadionu pred rekordnih 30,500 ljudi, Hjuston je pružio mnogo bolju partiju nego prošle godine, dominirao je dobrim delom utakmice i poneo prednost od jednog gola u svlačionicu. Ali Galaksi je u nastavak ušao sa mnogo emocija i agresivnosti, rešio utakmicu u prvih 20 minuta drugog poluvremena i na kraju je zasluženo slavio.

Sportska redakcija B92 ponedeljak 3.12. 17:20 Komentara: 4

EURO 2012: Počinje rukometna fantazija

Srbija će ove godine ući u anale evropskog sporta kao prva država koja je u jednoj godini organizovala dva kontinentalna šampionata u istom sportu.

Nakon što je Evropska rukometna federacija i zvanično objavila da Holandija odustaje od organizacije Evropskog prvenstva za žene, objavljena je lista od deset zemalja, zainteresovanih da preuzmu domaćinstvo.

U konkurenciji Hrvatske, Danske, Makedonije, Islanda, Norveške, Poljske, Rusije, Slovačke i Švedske, Srbija je izašla kao pobednik, prvenstveno zbog iskustva i izvanredne organizacije Evropskog rukometnog prvenstva za muškarce, prošlog januara.