4.000km na biciklu za film sa 9 junaka

Milan Lisica je iz Titela, završio je novinarstvo na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Nakon tri godine rada otišao je u Holandiju gde je završio master studije na kojima je, kako kaže, razvio strast ka dokumentaristici. Strast ka biciklizmu razvio je mnogo ranije.

Trenutno je u Portugalu, u gradu Faro odakle će 21. juna biciklom krenuti na put dug 4.000 kilometara kako bi snimio dokumentarni film o biciklistima “Bikes Tell Stories”. Intervju sa Milanom napravio je Bane Grković za sajt Dnevnik jednog bicikliste.

Kako je Milan postao biciklista?
- Ja sam pre šest godina počeo ozbiljnije da se bavim biciklom. Pre toga sam biciklom išao do babe i u prodavnicu. Onda sam dobio prvi malo bolji bicikl i odmah sam vozio od Titela do Novog Sada, što je nekih 50 kilometara. Ubrzo sam spakovao bisage i otišao od Titela do Kotora, što je nekih 700 kilometara. To je bilo pre šest godina i od tada je bicikl sastavni deo mog života.

Kako se rodila ideja da snimiš baš ovakav dokumentarni film?
- Oduvek sam hteo da snimim nešto posvećeno biciklizmu. Razmišljao sam da snimim film o ljudma koji biciklom idu na daleka putovanja, ali mi je to delovalo nekako obično, već viđeno. Onda sam došao na ideju da kroz ljude koji imaju različite strasti ka biciklizmu ispričam tu priču o biciklu. Svi moji junaci koje sam našao su međusobno drugačiji, na drugačije načine povezani sa biciklizmom, ali im je zajednička ista stvar, želja za okretanjem pedala.

Po čemu će se tvoj film razlikovati od nekih drugih dokumentarnih filmova?
- Mislim da će film biti jedinstven upravo po toj ideji da se jedna stvar, bicikl, predstavi kroz različite ljude i njihove različite strasti. Da se pokaže kako bicikl može da se koristi za različite stvari. Na primer od momka i devojke iz Portugala koji godinama nisu vozili bicikle, a onda su jedan dan seli i obišli Evropu, pa do čovek iz Srbije koji je u ratu izgubio nogu i pokazao da ako želiš možeš sve i koji je ostvario neke svoje snove. Kroz ovaj dokumentarac pronalazm ljude koji mogu da motivišu druge. Ljudi koji će se pojaviti u filmu imaju nezaboravne uspomene koje im je doneo bicikl.

Ko će biti junaci u njemu?
- Film će imati devet junaka. U Portugalu to su Ana i Aleks koji 20 godina nisu seli na bicikl, a onda su jedan dan krenuli na putovanje od 15.000 kilometara po Evropi. Jednostavno su odlučili da voze i sebe su nazvali biciklističkim nomadima.

U Španiji je to Manel Ibars, koji je akrobata na biciklu. On je ceo život u BMX akrobacijama, takođe i u drugim ekstremnim vožnjama bicikla. Uz sve to on je čovek koji je mnoge naučio da voze bicikl pošto ima svoje škole i mnogima je dao podstrek da krenu da se bave biciklizmon.

U Francuskoj su to dve porodice koje sa malom decom putuju po svetu i pre dve godne su bili u južnoj Aziji gde su godinu dana putovali po Vijetnamu, Kambodži, Tajlandu i Laosu. To je jedna neverovatna priča. Da bi, kako kažu, podelili tu planetarnu sreću, tokom putovanja su pravili cirkuske predstave u selima za decu. Imaju neku svoju biciklističku filozofiju i zaista su inspirativni.

U Italiji sam našao dosta zanimljivh ljudi ali još nisam napravio konkretan dogovor koga ću snimati.

Junak iz Slovenije je Marko Baloh. Marko je jedna zaista neverovatna ličnost. On je kao dete imao astmu i tada niko nije verovao da on može da se ozbiljnije bavi sportom. Međutim, on je postavio 14 svetskih rekorda, jedan je od retkih sa naših prostora koji je učestvovao u trci preko Amerike, koja je duga 4.800 kilometa koja se vozi 12 dana i dnevno prelazi po 500 kilometara.

U Austriji je to Stefan Brandl koji je jednog dana odlučio da da otkaz i da sedne na bicikl i ne misli dokle će stići i gde će ići. On je došao do Šri Lanke, a njegova vožnja je bila i humanitarna misija. Sve vreme putovanja dobijao je razne donacije od ljudi za ljude kojima je bila potrebna pomoć. U Šri Lanci je našao sirotište kojem je donirao taj novac.

U Hrvatskoj je to student Siniša Glogoški. On je u Zagrebu bio dosta zapažen pošto je radio neke neverovatne ekspedicije i išao je od Zagreba do Damaska. To je zabeležio i u svom dokumentarnom filmu. Njegovo putovanje i njegove priče su zaista neverovatne i one su motivisale mnoge da krenu istim stopama.

U Bosni i Hercegovini je junak Tihomir Dakić. Ja sam ga nazvao guru biciklizma u BiH pošto je čovek u prethodnih 10 godina uradio toliko za biciklizmam u Bosni da je Bosnu postavio na biciklističku mapu evrope.

U Srbji je to Aleksandar Vukov. To je jedna neverovatna priča. On je u ratu ostao bez noge, ali ga to nije sprečilo da vozi bicikl. Pokazao je da ako i postoji neki nedostatak u žuvotu to može da se nadoknadi željom i voljom. On je 2004. godine biciklom otišao od Beograda do Grčke. To je 1.200 kilometara i to je jedna avantura koja može da pokaže mnogima da je sve pitanje volje i želje. I mislim da će ova priča biti vrhunac mog putovanja i filma.

Kako si ih pronašao?
- Proteklih mesec i po dana bio sam u kontaktu sa raznoraznim ljudima, udruženjima, biciklističkim organizacijama. Kontaktirao sam stotine ljudi da bih pronašao ove za koje mislim da će najbolje ispričati priču o biciklizmu i strastima prema njemu.

Sigurno je puno onih koji bi zaslužili mesto u tvom filmu, kako si ih izabrao, uradio konačnu selekciju junaka?
- Postoji dosta ljudi koji biciklom putuju po svetu. I tu ima zaista fantastičnih priča, ali su već postale malo obične pošto su veoma česte. Ja sam tražio ljude koji su strast ka biciklizmu podigli na još jedan viši nivo. Svako od mojih junaka ima neku specifičnost koju ću ja pokazati kroz dokumentarac.