Maroko: carski gradovi

Carski gradovi Marakeš, Fes, Meknes i prestonica Rabat najveće su blago ove zemlje ,a svaki od njih nosi svoju boju u internom nazivu. U njihovim medinama se vekovima ništa ne menja. Unutar njih, u lavirintu uskih sukova, život sitnih zanatlija i trgovaca odvija u potpuno drugom vrtlogu vremena, a samo nekoliko koraka dalje nalaze se raskošni bulevari, zgrade moderne arhitekture i luksuzni hoteli.

Kraljevina Maroko je najzapadnija država severne Afrike, koju na severu okružuje Sredozemno more, od Evropskog kontinenta razdvaja Gibraltarski moreuz, na zapadu se nalazi Atlanski okean, na jugu se prostire Sahara, dok na istoku obronci planine Atlas prave prirodnu granicu sa Alžirom i Mauritanijom.

Priroda ove zemlje Magreba je puna kontrasta: Maroko odlikuju visoke planine i prostrane plaže, pustinje, ski centri poput onih u Alpima, oaze, vinogradi i cvetna polja izrazitih kolorita. Danas ovde vlada mladi kralj Mohamed VI po ugledu na moderne evropske monarhije.

Dobrodošlicu u “Al Mamlaka al Maghribiya”, arapskom nazivu za Zapadno kraljevstvo ili Kraljevinu Maroko, grupi novinara i reportera poželela je turistička agencija SunLine Travel. Tunižanska agencija, inače deo velike grupacije Sunshine Holiday / El Mouradi group, godinama je bila specijalizovana za organizaciju putovanja u Tunis i prodaju aranžmana u sopstvenom hotelskom lancu.

Put nas je vodio preko prestonice Tunis, letom tunižanskog nacionalnog avio prevoznika Tunis Air, koji odatle svakodnevno leti na aerodrom u Kazablanki. Let biznis klasom, u avionu sa 260 sedišta, bio je više nego prijatan iako smo bili jedini ne-Marokanci i jedini bez ihrama - dugih belih haljina u koje su bili odeveni naši saputnici, vraćajući se sa Hodočašća u Meki, u Saudijskoj Arabiji.

Netremice smo posmatrali prizor: posle obaveznog boravka u jednom od četiri sveta grada makar jednom u životu, kako im vera nalaže, vraćali su se nekako nadahnuti i uzvišeni, ali i iscrpljeni od napora ovog pohoda. Napustili smo aerodrom “Mohamed V” i krenuli u naše ''osvajanje'' Kazablanke, a pošto su to kroz istoriju istinski učinili Feničani, Rimljani, pirati, Andalužani, Portugalci, Španci i na kraju Francuzi.

“ Bela kuća” - Kazablanka

Svanulo je vedro jutro nad najvećom lukom Magreba, pa smo nasmejani i odmorni krenuli u šetnju sa vodičem agencije SunLine Travel i lokalnim vodičem Šahibom. Kazablanku su u X veku p.n.e osnovali Berberi, a mnogi je koristili kao stratešku luku zvanu Anfa.

Današnja Kazablanka je najveći grad Maroka, u njoj živi oko 3, 5 miliona stanovnika, a prema pojedinim statistikama tokom dana kroz ovu metropolu prodje još toliko zbog posla, tranzita, zabave, turističkih i brojnih drugih razloga.

Uspeli smo da vidimo katoličku katedralu, Gradsku skupštinu, Tehnopark, Park arapske lige, Trgove Mohameda V, Medinu, Kraljevsku palatu i druge znamenitosti ovog grada. Naravno, korniš uz atlansku obalu, kao i kupanje u okeanu, na gradskoj plaži, mnogi nisu propustili. Mokri u autobus, a kratka vožnja nas je nespremne dovela pred zaista veličanstven prizor: nemi i ponizni našli smo se pred remek delom Mišela Pinsua, džamijom Hasana II s minaretom visokim 210 metara, drugom po veličini džamijom u svetu, koju poseti i 250 000 ljudi.

“Beli grad” – Rabat

Džamija, Foto: Zoran Stevanoviæ

Vožnja plodnom dolinom reke Bu Regreg stotinak kilometara ka severu, pogled na ogromni, uzburkani Atlanski okean, slušamo priču vodiča i već smo u prestonici Rabat, najmlađem među Carskim gradovima Maroka.

U III veku p.n.e na temeljima današnjeg grada prvo je osnovan grad Šelah, koji potom biva pod Rimljanima, Berberima i konačno Francuzima. Oni ga proglašavaju prestonicom 1912. godine.

Rabat je moderan grad, širokih bulevara, moderne arhitekture i sva moć današnjeg mladog kralja Mohameda VI, baš kao i njegovog oca Hasana II i dede Mohameda V, ogleda se u lepoti ovog grada.

Dar el Makhzen – kraljevski kompleks na površini od 40 hektara, krasi kraljevska palata u kojoj, osim kraljevske porodice, živi i radi još 2.000 ljudi: brojni činovnici, ministri, članovi vlade, sluge i ostali.

Medina u Rabatu, Foto: Zoran Stevanoviæ

Šetali smo kroz modernu i vrlo lepo uređenu medinu plavo belih zidova, sa prelepim riadima i baštama koje neodoljivo podsećaju na andalužanske alkatraze. Posmatrali smo brojne kapije kao što su Bab Udaja iz almohadskog perioda, Bab el Ruah kapija vetrova iz istog perioda, potom Kazba udaja, utvrđenje arapskog plemena Udaje.

Ono što nas je ovde ostavilo bez daha jeste fantastičan mauzolej Mohameda V, oca marokanske nezavisnosti, koji je izgradio njegov sin, kralj Hasan II.

U njemu se danas nalaze tela kralja Mohameda V i oba njegova sina, fotografisanje unutar mauzoleja je dozvoljeno, pa smo proveli dosta vremena posmatrajući, komentarišući i beležeći lepotu enterijera: tavanice radjene od kedrovog drveta i mermernih podova. Ništa manje impresivan je i prilaz samom mauzoleju, plato sa desetinama stubova, fontanom i dva konjanika na ulazu.

"Plavi grad" - Fes

Novinari u prodavnici tepiha u Fesu, Foto: Zoran Stevanoviæ

Od Meknesa do Fesa nas deli oko 80 km, iščekujemo jutro i pogled na medinu Fesa sa najlepše obližnje panorame. Stigosmo u luksuzan hotel sa dva bazena za one koji žele osveženje, ostali uz ''đeruan'' vino čekaju nov dan. Čitali smo o Fesu, slušali, gledali reportaže... Da li smo zaista spremni za ono što nas čeka u medini? Vesela grupa je nakon nekoliko vodičevih instrukcija da se držimo zajedno zbog mogućnosti gubljenja u lavirintu uskih sukova, klimnula glavama i rastrčala po nepoznatom. Ne, ipak se ne mogu naslutiti prizori iza vekovima starih zidina, šetajući sa starcima koji ih nikada nisu napustili, niti naslućuju svet iz kojeg mi dolazimo. Da li smo im pomalo “zeleni” ili smo samo posetioci sa druge planete? Pogledi su govorili da smo poželjni gosti, deca su nam poklanjala svoje krpene lutke, oni malo stariji pokušavali da zarade prodajući različite rukotvorine, a nama su svi bili podjednako zanimljivi i nestvarni.

Medina obiluje prelepim kapijama kao što su Bab Bojeloud – plava kapija, zatim džamijama kao što je velelepna Keruanska i najveća i najukrašenija Merinda. Nekoliko koraka levo, pa tu negde desno i evo nas ispred najpoznatijeg lokaliteta unutar medine – čuvene kožare, sa bazenima za štavljenje i farbanje kože različitim prirodnim bojama. Poslušali smo priču ljubaznog domaćina, shvatili redosled radnji od momenta “koža na životinji” do momenta koža u prodavnici u suterenu. Nekoliko trenutaka bili smo uzdržani, a potom se razleteli po radnji kupujući i korisnu galanteriju, ali i potpuno bespotrebne kožne predmete. I to nije bilo sve: obišli smo i tekstilnu radnju, pravili reviju marokanske nošnje od predivnih materijala u najrazličitijim bojama, potom gledali kako se ručno izrađuju tepisi i naučili da razlikujemo arapske od berberskih. Na kraju ručak u tipičnom marokanskom restoranu, salate i specijaliteti od povrća kao predjela, masline, tažin ili kus kus, tipična berberska jela, potom voće i čaj od sveže nane.

Evo nas u modernom Fesu, novom gradu koji su sagradili Francuzi. Dok smo slušali ko je sve uticao na arhitekturu i zašto se stilovi tako smelo smenjuju, saznali smo i da je Fes kulturna i duhovna prestonica Maroka: u njemu se, između ostalog, nalazi univerzitet koji je aktivan od 859. godine, pa ga nazivaju još i “ Atinom Afrike” i ''Mekom Zapada”.

“ Crveni grad” - Marakeš

Pijaca u Marakešu, Foto: Zoran Stevanoviæ

“Al hamra” ili crveni grad naziv je za najlepši carski grad Maroka, barem se tako izjašnjavaju mnogi. Mi smo, baš kao i većina, bili najviše impresionirani lepotom Marakeša, i to od samog ulaska u moderan i luksuzan deo grada, u kojem se nalazio naš hotel, do napuštanja dva dana kasnije,čemu se nismo nimalo radovali.

Minaret, Foto: Zoran Stevanoviæ

Marakeš je poseban, egzotičan, dopadljiv, uzbudljiv, najposećeniji i jedini grad Maroka koji se može pohvaliti gostima iz celog sveta, grad za parove, grad za single ljude, grad za nas. Marakeš je osnovan pod berberskom dinastijom Almoravida u XI veku, a o lepoti i stilu gradnje svedoči informacija da su čak iz Kordobe dovodjeni graditelji da sagrade palate, džamije i kupatila. Marakeš ima najveći tradicionalni centar trgovine u zemlji, te medinu i novi deo grada koju su izgradili Fracuzi za vreme svoje dominacije.

Medina Marakeša je upravo onakva kakvu smo zamislili u svojim orijentalnim fantazijama: boje su intezivne, mirisi opojni, zvuci pomešani, dozivanja na arapskom i odgovori na svim svetskim jezicima, žamor.

Džamija, spomenik kulture u koju svako može uæi, Foto: Zoran Stevanoviæ

Konačno mujezinov poziv na molitvu, gromki muški glas pronalazi i najskrivenijeg vernika u uskim marakeškim sukovima. Muslimani žure na molitvu, mi zavirujemo u džamije, ne smemo unutra, pa je utoliko interesantnije, širom otvorene oči turista, prizor zaklanja šarenilo ešarpe koja se vijori na vetru i zaslepljuje odsjaj srebra na popodnevnom afričkom suncu.

Iskoračismo iz medine, ponosni na prečicu koju smo pronašli, na najveći trg severa Afrike, nekadašnje “gubilište” za gradske kriminalce – Trg Džema El Fna, simbol grada koji je pod zaštitom Unesco-a.

Marakeš, Foto: Zoran Stevanoviæ

Ponovo muk, pogledom ne možete obuhvatiti veličinu, lepotu, ludost i haos ovog lokaliteta, krotitelji zmija, gutači vatre, igrači, vodonoše, muzičari, naratori, starice u crnom koje proriču sudbinu... Ipak krećemo ka njima. Noć, trg se čisti, a potom “presvlači” u ogroman restoran na otvorenom gde se do kasnih večernjih časova spremaju i služe različita jela sa roštilja.

Neki od nas su odlučili da ostanu, drugi požurili na doterivanje za izlazak u klub glumaca, jedno od onih mesta kojima smo se divili gledajući “ Fashion TV” i “ Travel Channel”. Marakeš je poznat po filmskom festivalu, modnim dešavanjima i velelepnim hotelima u kojima odsedaju slavni. U hotelu “ La Mamunia” boravili su Josip Broz Tito, Anđelina Džoli i Bred Pit, Orson Vels i mnogi drugi. Mi smo prošetali pored, nismo svraćali, bar ne ovog puta.

Na kraju ove marokanske avanture put nas ponovo vodi ka Kazablanki, gradu koji je, između ostalog, postao slavan po kultnom ljubavnom filmu “ Kazablanka”, snimljenom 1942. godine, sa Hemfrijem Bogartom i Ingrid Bergman u glavnim ulogama. Naravno da znamo da je snimljen u Holivudu i da glumci nikada nisu kročili na tlo ove afričke kraljevine. Ipak, pevušili smo stihove “ Please come back to me Casablanca” i pogledom tražili Sema, da je ponovo odsvira na svom klaviru.