Francuska Gvajana: Život u ritmu prašume

Krenete avionom sa Starog kontinenta „preko bare“ i stignete u Evropsku uniju! Francuska Gvajana najveća teritorija EU van Evrope.

Reč je o jednom od šest francuskih prekomorskih departmana. Smeštena na severoistoku Južne Amerike, iznad Brazila uz Atlantski okean, Francuska Gvajana uz Surinam (holandski deo) i Gvajanu (britanski deo) čini ono što se nekada zvalo jednim imenom podeljenim između kolonijalnih sila.

U Gvajani je sve kao da ste u pravoj Francuskoj, jezik, ljudi, evro kao valuta, zastave na jarbolima, čak i tablice na kolima sa žutim zvezdicama na plavoj pozadini. Jedino što od Pariza do Kajena, glavnog grada Francuske Gvajane, treba više od devet sati prekookeanskog leta, uz pomeranje časovnika za četiri sata unazad.

Slećemo na Aerodrom Feliks Ebue, nazvan po prvom tamnoputom lideru kojem je na upravljanje poverena jedna afrička kolonija Čad, a koji vodi poreklo iz Gvajane. Tropski pojas čini svoje. Francuska Gvajana je stacionirana tik iznad ekvatora na severnoj Zemljinoj polulopti, pa nam nesnosna sparina i toplota čine dobrodošlicu. Ovde je temperatura cele godine između 25 i 35 stepeni, kiša može pasti skoro svaki dan, pa ne čudi što prašuma buja na svakom koraku. U stvari, čovek je od prirode otrgao taman koliko mu treba, da napravi put i sebi dom, a pored njih se odmah pružaju guste i nepregledne površine pod visokim rastinjem.

Zelena boja zato dominira. Ali su i ostale boje više nego upadljive, ni nalik evropskim. Priroda, odnosno prašuma, dali su neverovatne kolorite jarkih boja, biljaka koje Evropljanima nisu poznate, niti im njihova francuska imena nešto znače. U to smo se uverili i prilikom krstarenja rekom Kuru, po kojoj naziv nosi drugo po veličini mesto u državi. Otisnuli smo se dugačkim a uskim drvenim čamcem, mi to u Srbiji zovemo šajka. Sa obe strane stotinak metara široke reke je nepregledno rastinje, a mi u njemu pokušavamo da ugledamo život. I nalazimo ga, na vrhu jednog drveta je majmun, ali se krije, neće da pozira. Vešti čamdžija nam otkriva još jednu tajnu prirode. Prilazimo obali, on odlama prut sa drveta kakaoa, udara ga o nogu, a ovaj se pretvara u cvet nalik paunovom repu crveno-bele boje.

Za sve vreme krstarenja prašuma nas pozdravlja nesvakidašnjim zvucima. Zato postavljamo sebi pitanje, u slučaju da se čamac prevrne šta nam je činiti, da li da idemo na obalu, ukoliko joj priđemo od rastinja, i tamo se suočimo sa nekim od izvora krikova, ili da ostanemo u vodi i sačekamo pirane, neku zmiju ili aligatora. Kažu da ih ima u tim vodama, mi nismo hteli da proveravamo.

Izvor: Danas