Laos: Zemlja hiljadu slonova

Stojimo ispred turističke agencije u Bangkoku. Do nas je vremešni američki turista, koji pita gde putujemo. Kada je čuo, silno se iznenadio. "U Laos, ko još tamo ide, pa to je ljuta azijska provincija!“. Kasnije mi je ta rečenica često odzvanjala.

Pripremajući se na put kroz zemlje Indokine, prelistali smo bezbrojne enciklopedije i brošure. Sve što smo uspeli da saznamo o Laosu sažeto je samo u nekoliko rečenica. Navodim ih: „... U antička vremena zvali su je Lan Xang - „Zemlja hiljadu slonova“.

Sa površinom preko dvesta hiljada kvadratnih kilometara i četiri i po miliona stanovnika, Laos smatraju najsiromašnijom i najzagonetnijom zemljom ovog područja. Graniči se sa Burmom, Kinom, Tajlandom, Vijetnamom i Kambodžom. Najbolje vreme za posetu je period od novembra do marta. Zbog nedovoljno izgrađene putne mreže treba izbegavati kišnu sezonu, kada putovanja unutar zemlje mogu biti nedeljama blokirana, pa čak mesecima.

Vijentijan! Velikim crvenim slovima piše ime glavnog grada Laosa, u koji upravo stižemo. Na zgradi novog aerodroma nije ga bilo. Nije bilo ni lokalnog vodiča. Stojimo u redu sa belim, plavim i žutim karticama čekajući da prođemo kroz beskrajno dugu administrativnu proceduru. Iza pulta sedi desetak službenika, među njima i nekoliko žena. Ispred mene je puno ljudi i imam dovoljno vremena da ih pažljivo posmatram.

Laošani su niskog rasta, tamne puti, okrugle glave sa kratkim vratom, širokih nozdrva, punački. Ćutljivi su, prema strancima posebno. Uočavam besprekornu čistoću. Svi natpisi su na lao jeziku izuzev reči „exit“, uz koju je i njihova - sa dvanaest slova! Lao jezik je bogat u tonalitetu. U zavisnosti od toga na koji način se izgovori, reč „sao“ može da znači: „devojka“, „jutro“, „dvadeset“ ili „jastuk“.

Nama je potreban vodič, kažemo na engleskom i pravim čudom on se pojavi. Zadihan i oznojen, izvinjava se što kasni. Spretno i brzo završava posao sa našim „šarenim“ kartonima i ubrzo se nađosmo u komfornom kombi-vozilu. Ime mu je Kam i izvanredno govori engleski jezik. Gde ga je naučio, nametalo se pitanje. Objašnjava: „U Australiji. Još za vreme francuske dominacije nad Laosom, moj stric, u to vreme mlad i napredni intelektualac, otputovao je u Pariz. Uz znanje francuskog jezika naučio je i engleski.

Ulazimo u Vijentijan, glavni grad, bolje reći gradić sa četrdeset pet hiljada stanovnika. Kuće su široke, niske, sa velikim tremovima. Sa strane je zelenilo, ispred ili iza kuća su vrtovi, a ispod su radnje. Na ulicama je samo poneki prolaznik, radnje su zatvorene. Nedelja je i sve izgleda pusto, pospano.

Kombi skreće u glavnu ulicu, Tanon Samsetai. U njoj je hotel sa srebrnim stubovima. Nov i moderan. Na ulazu visi srce od somota. U centralnom delu prostranog hola nalazi se uzdignut drveni podijum sličan pagodi. Po glatkom podu, raspoređeni su svileni jastučići. Sve je elegantno i svečano.

„Naš premijer udaje ćerku i večera će biti ovde, u hotelu“, saopštava nam Kam. - Pošto ste stigli rano, kada se budete odmorili, mogli bismo poći da razgledamo Vijentijan - predlaže Kam.

Budizam kao vera duboko je ugrađen u kulturu i korene ove zemlje. Novi režim je imao bolni zadatak da dokaže nemogućnost egzistiranja vere i komunizma. Pronađen je kompromis tako da mnogo mladih ljudi život provodi u hramovima. Najočuvaniji hram u Vijentijanu je Vat Si Saket - ili „Gornji deo Budine glave“. U centralnom delu dvorišta je figura drvenog zmaja.

- Za Novu godinu, koju mi proslavljamo u aprilu, iz hrama se iznosi velika statua Bude. Postavlja se ispod tela zmaja. Preko nje se sipa voda koja se sliva na Uzvišenog. Vernici koji prisustvuju toj ceremoniji ne smeju dodirnuti statuu, nego samo vodu kojom je on „očišćen“ - objašnjava nam Kan. Laošani su teravada budisti - a to znači - sledbenici osnovnog Budinog propovedanja.

Prvi je Festivalu raketa i Laošani ga nazivaju Bubg Bang Fai - to je ceremonija prizivanje kiše. Dosledan tradiciji proslavlja se do danas. Smatramo ga najzabavnijim festivalom u zemlji pošto se prilikom proslave održavaju i kolektivna venčanja.

Vraćamo se u hotel. Svadba je u jeku. Svečano obučene zvanice stižu neprestano. Rukovanja i ljubljenja nema. Čestitka novopridošlog bile su njegove sklopljene ruke podignute u visini lica uz mali naklon. Sve je diskretno, tiho, bez mnogo reči, uz jedva čujne zvuke orkestra sa drvenog podijuma. Sve je tako egzotično izuzev - mladenaca. Obučeni su u zapadnjačkom stilu.

Pogledom obuhvatam tortu od devet spratova. Leži na ružičastim pupoljcima lotosa, koji ovde predstavlja simbol čednosti i uzvišenosti. Napravljene od leda, tu raskošnu tortu drže figure ptica raširenih krila u pozi uzleta. Sa ledenog „perja“ sliva im se voda.