Osvajanje Kilimandžara

U Afriku se ne ide na slepo ako ne želite da prisustvujete scenama sličnim onima iz filma Blood Diamond. Prvo se treba raspitati za lokalne prilike: Tanzanija (kao i Kenija kroz koju smo samo prošli) su uglavnom bezbedne za turiste. Obe države se oporavljaju od tekovina kolonijalizma i potom još goreg socijalizma, ali su u načelu stabilne i članice su EAC, afričkog ekvivalenta EU. Stanovništvo je strahovito siromašno, što svi znamo iz knjiga i novina, ali uživo zaista deluje šokantno čak i ako dolazite iz Srbije, i kod došljaka izaziva osećaj stida. Ipak, nekim čudom ljudi su zaista dobre naravi, što se možda može pripisati i odsustvu gotovo bilo kakvog važnijeg prirodnog resursa koji bi privukao belosvetske “biznismene” iz razvijenih zemalja da poseju seme međuplemenskih sukoba. Meštani vas primaju veoma toplo i uopšte turisti, koji zemlji donose veliki prihod, su poštovani na svakom koraku. Skoro svi govore kakav-takav Engleski jezik a usput se trude da vas nauče osnovama kisvahilija. U manjim gradovima Tanzanije može se slobodno kretati, ali treba biti spreman na konstantnu navalu uličnih trgovaca i izvanredno zabavno cenjkanje. Posebno interesovanje bude veoma ponosni i prepredeni Masai koji će vam, ako su mlađi, naoružani kopljima ali bez ikakve pretnje radoznalo prilaziti i započinjati razgovor, pokušavati da vam prodaju neku sitnicu ili se fotografisati sa vama. Dobro je imati pri ruci sitne poklončiće i deliti ih njihovoj prelepoj dečici koja vas sa osmehom i radoznalosću jednakoj vasoj pažljivo promatra.

Masai.

Možda nije nebitno reći da je u kontinentalnom delu dominantno hrišćansko stanovništvo, dok su na Zanzibaru ljudi gotovo isključivo muslimanske veroispovesti. Ali je zaista teško odlučiti gde se došljak bolje oseća. U svakom slučaju, ako obiđete oba dela Tanzanije bićete izloženi neverovatno interesantom kulturnom kontrastu.

Postoji veliki broj turističkih agencija koje organizuju uspon na Kilimandžaro, a pomoći će vam i oko drugih aktivnosti. Mi smo se, po preporuci, opredelili za britansko / tanzanijsku firmu EWP / ZARA. Organizovali su za nas prilično povoljno prevoz od Sijetla u Americi, do Najrobija u Keniji, zatim prevoz do i smeštaj u Mošiju, koji je pored Aruše glavno polazište za uspon. Najam nosača i vodiča, smeštaj i ishrana na terenu je bila potpuno u njihovim rukama, mada se to može obezbediti i po samom dolasku, pod uslovom da nije špic sezone. Ako želite da putujete iz Srbije, ekonomski dobra varijanta je da se infiltrirate u neko od planinarskih društava (PSD “Pobeda” i PSD “Železničar” recimo), koja su uspešno i profesionalno organizovala uspone za svoje planinare po izvanredno niskim cenama.

Za obe zamlje potrebne su vize, a ako putujete i vraćate se preko Najrobija, trebaće vam za Keniju viza sa višestrukim ulaskom. Ne morate se lomatati da nađete konzularno predstavništvo ovih država u Srbiji niti na Balkanu – nema ga i ne treba vam, jer vize lako, brzo i jeftino dobijate na aerodromu u Keniji, odnosno na graničnom prelazu između Kenije i Tanzanije.

Za uspon na Kilimandžaro postoje dva vremenska “prozora” – jedan je u Januaru, u teoretskoj pauzi između kratke i duge kišne sezone, sto vam surovo kratkom godišnjem odmoru dodaje nekoliko vrednih dana. Drugi termin je između juna i oktobra, kada je u toku glavna sušna sezona. Nije da se ne može penjati po kiši, ali i nije neki ugođaj. U januaru će vas na vrhu Kilimandžara dočekati dubok sneg i dosta niske temperature (do -20º C), dok ćete u drugom terminu penjati go kamen po jakom suncu.

Uhuru, pogled sa 4500m nadmorske visine, na putu ka Barranco Hut-u.

Mada nije lokalnim zakonom propisano potpuno je zdravorazumski vakcinisati se protiv nimalo naivnih zaraznih bolesti koje još uvek haraju kontinentom a čiju listu možete naći u WHO publikacijama. Tablete protiv malarije su neophodne čak i u kontinentalnom delu Tanzanije jer usled globalnog otopljavanja komarci operišu i na većim nadmorskim visinama. U naseljima treba piti isključivo flasiranu vodu, ili sasvim solidno “Kilimandžaro” pivo i  izbegavati uzimanje svežeg voća i povrća. Za uspon biće vam potrebne tablete za pročišćavanje vode a za svaki slučaj zgodno je imati i neku bočicu antibiotika i anelgetika da zbog trivijalnog trovanja ili početnih znakova visinske bolesti ne bi ste na pola puta odustali od čitavog poduhvata. Od kobri koje pljuju otrov i žive u ovom delu Afrike jedino je seks bez zaštite opasniji.

Uhuru, Karanga Hut, 3900m.

Iako važi za relativno lak za osvajanje, Uhuru - vrh Kilimandžara sa svojih gotovo 6000m svakako nije za potcenjivanje. Dobar deo leta i jeseni  posvetili smo pripremama za uspon. Kako imamo sreću da živimo u podnožju Stenovitih planina, započeli smo sa vikend-pentranjima na neke od lokalnih “fourteeners”-a (vrhova od preko 14000 stopa nadmorske visine) koji sa svojom visinom i klimatskim zonama predstavljaju 25% skaliran Kilimandžaro. Sa prvim snegovima prebacili smo se na vikend-skijanje, a preostale dane popunili uobičajenom vožnjom bicikle, vežbom u teretani i drugim sportovima. O dobroj kondiciji ne treba posebno govoriti ali je podjednako važno da se boravi na velikoj nadmorskoj visini što je duže moguće, da bi se minimizirala mogućnost visinske bolesti.

Kilimandžaro je pod zaštitom države oličene u rendžerima naoružanim AK-47 puškama, koji kao paramilitarna formacija patroliraju nacionalnim parkom. Nije moguće penjati se bez vodiča niti je uputno praviti bahanalije po parku. Uobičajena praksa je da za svakog planinara koji kreće na uspon radi po dva nosača, a onda za celu grupu još i kuvar, nekoliko pomoćnika, vodič i njegov asistent. Iako je maksimalna težina lične opreme koju vam nose ograničena na 15 kg, treba biti racionalan sa stvarima i ne zagorčavati ionako težak život nosačima. Kako na Kilimandžaro svakodnevno kreće stotine planinara, uspon liči na veliku migraciju stanovništva. Od ove važne aktivnosti živi veliki deo mlađe populacije oba gradića jer je daleko pofitabilnija od uzgoja banana i rada na plantažama kafe.

Karanga Wall, 4200m.

Smeštaj na terenu je, uključujući kuhinju i trpezariju u solidnim šatorima podignutim u kampovima čija se infrastruktura sastoji od rupa za šatore, rendžerskog limenog kontejnera i definitivno nedovoljno poljskih toaleta. Ali ovde ionako niko nije došao zbog komfora već zbog neverovatnog pogleda koji se pruža svuda naokolo i izazova da se savlada ovaj vulkan po mnogo čemu jedinstven na svetu.

Kuvar, pomoænik i kuhinja.

Hranu za planinare i nosače na licu mesta priprema kuvar koji zasluzuje svaku pohvalu, kako za svoju veštinu tako i za izdržljivost u iznošenju čitave kuhinje na leđima skoro do samog vrha. Ostatak ljudi postavlja i rasprema kamp, transportuje svoje i deo nasih stvari, a kad nekom od planinara zagusti ne libe se da ponesu i njegov dnevni ranac. Svi su veoma vedri i druželjubivi i pored nesumnjivo velikog napora koji podnose zarad našeg zadovoljstva. Nažalost, nosači i vodiči su veoma slabo opremljeni, naročito za zimske uslove koji vladaju na vrhu planine. Na ovo treba računati i nije loše poneti po neki deo opreme viška, za pozajmljivanje. Primera radi, nakon trećeg dana uspona, naša grupa je ostala bez vodiča i njegovog pomoćnika zbog opekotina na očima jer nisu imali naočare za sunce neophodne za kretanje po snegu a mi nismo imali da im pozajmimo. Kilimandžaro je surova planina i iako u početku izgleda kao da oni rade za vas, vrlo brzo će se pokazati da jedni od drugih zavisite. Tako smo pri kraju uspona našim nosačima pozajmljivali po potrebi ko je šta imao viška: štapove za penjanje, kape, rukavice, a kad su nam se na pola puta šestorica nosača razbolela kljukali smo ih lekovima kojih smo Bogu hvala imali u izobilju, uključujući i domaću rakijicu od kajsije. Zauzvrat, kad su stariji među nama zanemoćali pred samim vrhom, vodiči su ih bukvalno nosili na Uhuru. Na kraju, ne treba zaboraviti da nosači i vodiči žive praktično od bakšiša koji se daju po povratku sa planine i zato ne treba nikako škrtariti na ovome.

Poslednji dan 2006, iznad oblaka. Barranco Hut, 3900m.

Zavisno od rute koju odaberete, uspon na Kili može trajati između 4 i 7 dana. Mi smo odabrali sedmodnevnu Mačame rutu. Time smo priuštili sebi solidnu aklimatizaciju i dovoljno dana da se rešavanje sitnih problema rasporedi po njima tako da uspon predstavlja ipak uživanje a ne samo mučenje i rizik. Glavna teškoća sa kojom smo se susreli je bila gotovo neprekidna kiša, neuobičajena za ovo doba godine, od koje je trebalo sačuvati garderobu i vreće za spavanje, naročito za poslednju, snežnu deonicu uspona. Ipak gotovo svakog dana Kilimandžaro bi nas podario kratkim ali impresivnim razvedravanjem, čisto da pokaže kakvim lepotama raspolaže i da nas podstrekne da istrajemo.

Od opreme za kretanje po terenu osim dobrih gojzerica i planinarskih štapova nije potrebno ništa više, čak ni za finalni uspon. Pri hodanju treba taktizirati i slušati iskusne nosače koji vas pri obilaženju na uskim planinskim stazama stalno bodre i pozdravljaju sa “pole-pole”, sto znači polako, bez žurbe. U slučaju da vas ipak strefi visinska bolest, nosači će vas u sankama bezbedno spustiti sa vrha na dovoljno nisku kotu gde ćete se već vrlo brzo oporaviti i nastaviti silaženje podvijenog repa, ali na svojim nogama.

Dolina ispod Karanga Wall-a (4200m)

.

Kanaðani i Amerikanci na putu za Shira Cave.

Logori su razmešteni postepeno po nadmorskoj visini i svaka deonica između njih se ispešači prepodne, za 3-6 časova. Ostatak dana se aklimatizuje u kampovima. Uspon počinje u podnožju Kilimandžara, kada pravo iz plantaža kafe i banana zađete u neverovatno gustu, vlažnu i toplu tropsku šumu, koja vri od živog sveta. Do vrha se oko vas izmenjaju četiri različite klimatske zone. Prašumu smeniće na oko 3000 m nisko i žilavo rastinje. Zatim dolazi tundra prekrivena oskudnim žbunjem i lišajevim uz dodatak nekoliko potpuno neverovatnih biljaka specifičnih samo za ovo područje. Konačno se zalazi u snegom i ledom okovan krajolik vulkanskog porekla, gde je smešten Barafu, poslednji glavni kamp naše rute, na 4700m nadmorske visine.

Barafu Hut, 4700m.

U Barafu kampu se provodi ostatak dana uglavnom u ishrani i dremanju, da bi se na vrh krenulo tačno u ponoć. Do kratera Kilimandžara se dolazi za nešto oko 6 sati (Stella Point), po mesečini, veoma niskoj temperaturi i na nekim mestima do pojasa dubokom snegu. U ovom poslednjem cugu savlada se visinska razlika od gotovo 1200m uz minimalne pauze. Ako vas ne oduva vetar, tačno u osvit dana hodajući po strmom obodu kratera konačno se izlazi na Uhuru. Čak i da nemate sreće sa oblacima Uhuru će vas počastiti nestvarnim pogledom na okolne glečere koji još uvek nisu sasvim iščezli.

Uhuru, 5895m.

.

.

.

Lednici na vrhu Kilimandžara

Nakon obaveznog slikanja pored table, čestitanja i tapšanja po ledjima, sledi vrlo brz silazak sa vrha pre nego što se razmekša sneg, kada hodanje nizbrdo postaje veoma teško i opasno. Prilično naporan silazak do podnožja Kilimandžara traje gotovo čitava naredna dva dana, ali sada vam već ništa teško ne pada, jer ste s pravom puni sebe zbog uspeha koji ste postigli i priča koje nosite.

Silazak sa vrha, Kosov Hut, 5000m.

.

Još jedan osvrt na Uhuru.

Uz malo pripreme, sreće i napora na vrh Kilimandžara se zaista svako može popeti. Ova čudesna planina koja se sa svojih 6 kilometara nadmorske visine suvereno izdiže nad  istočnoafričkom ravnicom će vas za ne mali uloženi trud bogato nagraditi prizorima lepote i surovosti prirode kakve do sada verovatno niste videli. Povedite računa o tempu, imajte solidnu obuću i odeću i postarajte se da je održite suvom. Pijte dovoljno tečnosti, čak i kad vam se čini da niste žedni. I uživajte....

Jumbo!

Flora na tundri Kilimandžara, 4300m, put za Barranco Hut.

.

Silazak kroz prašumu u podnožju Kilimandžara.

.

Piter, Kilijan i Aleks: bez njih ništa od svega ovoga ne bi bilo...

.