Dnevnik iz Nigerije (2): Dolazak u Lagos

Kroz putničke koridore, videlo se drveće koje je oblikom podsećalo na ono što smo učili da je baobab – nisam znao da li je, bilo je mnogo tanje, al – tog oblika. Kasnije sam video baobab – ima drugi oblik, nešto sam pobrkao svojevremeno u školi. Tu sam po prvi put potpuno osetio da sam u Africi, koja je iz nekog nedefinisanog postojanja, kakvo imaju stvari za koje znamo da postoje i da su tačne, ali nas se iskustveno ne dotiču, za mene prešla u realno.

Čekanje na prtljag, uz dosta nervoze jer je gužva, vrućina, a neki 6 i po sati smo sedeli skvrčeni u Er-basu, malo nervoze oko toga što se baš moj kofer nikako ne pojavljuje, da bi sve bilo super na izlasku.

Carina, policija – rutinski, nisu čak ni primetili da planiram da ostanem par dana duže nego što mi je rok važenja vize, i što ću srediti po povratku u Lagos. Nikakvo podmićivanje da me puste, pa da mi ne razgledaju stvari tri sata – a sve to su mi najavljivali.

Dapo me je bio upozorio da čim izađem sa aerodroma, stanem i čekam, dok se on ne pojavi – a da će me u međuvremenu saletati taksisti i dileri para. Nisu bili napadniji od taksista na beogradskom aerodromu. Pojavio se Dapo, simpatičan čovek mojih godina, oniži, u tradicionalnoj afričkoj nošnji. Inače, ovde mnogo polažu na kape, kojima pokazuju pripadnost. Ženske su mi bile posebno neobične.

Radio voditeljka u uobièajenoj Joruba nošnji, sa karakteristiènom kapom. ((Photo: Nebojša Spaiæ))

Krenuli smo ka izlazu iz ograđenog prostora. Naime, uskoro ću saznati, ne samo aerodromu, nego praktično ni jednoj iole solidnijoj kući nije moguće prići. Sve je opasano zidovima, sa bodljikavim žicama, kapijama i stražarima koji dobro proveravaju koga puštaju.

Tim kapijama ispregrađivani su kvartovi. Svakih nekoliko stotina metara – kapija. Komšije se na taj način štite – uveče puštaju samo one koje poznaju. Utoliko sam korigovao prethodne informacije o opasnosti – opasno je za sve, a ne samo za belce.

Sa druge strane, svi ovi ljudi u stvari – žive kako su navikli, bezbedno koliko i mi. Samo se poštuju određeni principi i – to je sve. Na neki način, to me je podsetilo na Ameriku – Los Anđeles – i tamo se ide prevashodno kolima, i tamo ima bede koja čeka da vas napadne, otme, ubije, i tamo da sam na sličnom poslu – sedeo bih u nekom hotelu, ako me neko negde ne vozi.

Razlika je jedino što su hoteli čistiji – inače, koka-kola je ista i tamo i ovde.

Na putu do kola, nekoliko prosjaka nas je saletalo, ali – ni to ne napadnije nego kod nas. Posle sam se uverio – samo ih ima neuporedivo više.

Vrlo brzo smo stigli do hotela – iza kapije bilo je parkirano 3-4 luksuzna automobila, kasnije sam u tom hotelu video jednu ženu sa nekom ozbiljnom knjigom o kliničkoj psihologiji, reklo bi se – OK hotel.

(Photo: Nebojša Spaiæ)

Posteljina jeste bila čista, ali prašina očigledno nikad nije brisana, tako da se pored onog površinskog sloja stvorila nekakva lepljiva skrama. Dobro, kupatilo, tuš, topla voda – al stvarno sam bio u frci da se tom vodom umivam, pogotovo da perem zube.

Sa Dapom sam podelio više od pola boce viskija Black and White. Da pokažem da sam «uradio domaći» pomenuo sam Vole Šoinku – negde sam natrapao da je on njihov nobelovac, a znam da je nešto prevedeno kod nas – kad, kaže Dapo – pa ovaj sa kojim sam se malopre čuo je njegov sin, idemo na večeru.

Ajde. Na putu do večere, svratili smo u Dapovu kancelariju – opet nekoliko kapija, i – tu smo. Sve u svemu, od aerodroma još uvek na 10 minuta. 5-6 mladih ljudi, bog zna kako su me pozdravili – stvarno se stiče utisak da je ljudima ne samo drago nego i važno što sam došao. Malo mi je frka od toga hoću li im ispuniti očekivanja.

Čekao sam oko pola sata, slao sms poruke kući i našao se nekoliko puta u mraku – ovde im nestaje struje svako malo, na po trenutak, ili na duže, do sada najduže oko 40 minuta, ali bukvalno 10-20 puta dnevno. Onako, najnormalnije, niko ni ne kaže «opet nema struje».

Kupio sam, inače, baterijsku lampu, 60 dinara. Koka-kola u hotelu u Džosu 20 dinara, a gotovo jelo za veceru 300. Kasnije sam shvatio da su Portarkur i Lagos više nego duplo skuplji. Onda smo se potrpali u kola i krenuli na večeru. Već je pao mrak.

Na ulicama, kad se izađe na saobraćajnice na kojima nema kapija – totalni haos. U principu, drže se desne strane kolovoza, ali ne baš uvek. Gomile sveta stoje po raskrsnicama, mnogi na mopedima, zuje na sve strane.

(Photo: Nebojša Spaiæ)

Pored raskrsnica, mesta okupljanja su i prilazi pumpama. Ja, posle 12-13 sati puta, pripit – oslobođen strahova, neuroze i neizvesnosti kako ću ući, na šta sve to liči, postajem malo egzaltirano-euforičan i mislim da je u stvari baš sve super.

Činjenica da ne pada kiša, a ja sam bio spreman da pod kišnom sezonom ukapiram kišu koja pada svaki trenutak mog boravka ovde, da nisam zarobljen u sobi – makar ona bila onako bedna kao što jeste – i ta masa sveta na ulicama, koja zaista vri, izuzetno mi prija i mislim da je sve u stvari savršeno, a da su Nigerijci baš kul. Puštaju neku svoju muziku, onako između Deep Forest i Boba Mareley-a, pa šaljem sms da su nebrendirani.

Pokušavam da razgovaram sa domaćinima, ali – mada je njihov zvanični jezik engleski i mada se skroz razumemo kada se dopisujemo, razumem oko pola – zbog njihovog specifičnog naglaska. Posle par dana sam se navikao, koliko je moguće – vremenom mi je postalo jasno da se i oni između sebe ne razumeju baš u potpunosti kada govore engleski, što svakako otežava mogućnost komunikacije i između njih samih.

Ulièna gužva i prodavci u Lagosu. (Photo: Nebojša Spaiæ)

Posle 10-ak minuta na auto-putu kroz grad, gde na jednom delu strahovito smrdi neko industrijsko postrojenje, kao da neko đubre gori u kolima, a taj smrad obuhvata 2-3 kilometra puta – i ko zna koliko sa strane – stižemo do kafane, ispred koje su opet parkirani luksuzni automobili. A na ulicama uglavnom viđam potpunu suprotnost – bukvalno raspadnute automobile, na primer, bez krila, ili sa odvaljenim vratima – koliko sutra sam se vozio u jednom takvom.

U bašti nas čeka Šojenkin sin, koji se na kraju ispostavio kao ok tip, režiser tv dokumentaraca i spotova. Inače, sve podseća na kafić na nekoj našoj provincijskoj železničkoj stanici u sred leta, u kombinaciji sa izbacivačima ispred neke beogradske diskoteke.

Vreo vetar, vlažni smrad vrućine, a neki ljudi kao da je sve sasvim ok, sede, montirani, zabavljaju se, naručuju – izlazak visokog nivoa. Jedem neku govedinu sa pirinčem i tabasko umakom, užasno, užasno tvrdu – ne razumem zašto je tako, zašto je nisu spremili na drugi način.

Normalno, uz još 2-3 piva, malo slatkasta za moj ukus, užasno sam loše kasnije spavao. Tokom noći – dodatna frka – prehlađen, pa mi klima ne prija, ali ako je isključim – kuvam se. Na kraju sam ipak uspeo da odspavam 4-5 sati, uz par ozbiljnijih buđenja.

Ujutro se budim u 6, pre 7 sam na recepciji – rekli su da će me pokupiti u 7. javljaju se oko 7 i 15 – da će stići oko 8. Doručkujem – omlet od jednog jajeta, sa 4 parčeta tosta, bez putera, ali sa nekakvim pasuljem slatkastog mirisa, koji nisam ni pomislio da probam.

Pijem kafu – i danima posle se pitam da li sam smeo, da li je ta voda bila uopšte prokuvana, a gotovo sam siguran da nije bila – kuvana flaširana voda. Odlučujem da kafu više ne pijem, osim ako ne svratim u neki Šeraton. Posle sam počeo da hvatam priliku za nes kafu, kada mogu sam da je napravim, sa vodom iz flaše. Ionako mi je ok hladna.

Dolaze po mene, Dapo, Džola koja radi sa njim, vozač i još neki momak, i krećemo na aerodrom. Pomenuo sam gore «iole solidnije kuće» - pod tim podrazumevam sve što je makar i za najmanji stepen bolje od «kartonskog naselja» u Beogradu. A ovde – ima i goreg.

To su skloništa od pleha, blata, kartona, koječega, u prašini, poneka od betonskih blokova, gde se prodaju kojekave gluposti – primetio sam, na primer, potpuno, potpuno trule banane i polovne ratkapne, kao dva artikla kojih ima na sve strane.

Sa Dapom i Džolom

Aerodrom za domaći saobraćaj je skroz haotičan – naravno, i tu su ograničenja pristupa, ali svejedno – gužva, kolporteri ko mahniti skaču – njih 7-8 na 2-3 automobila, koliko može da se parkira, čudim se zašto toliko kolportera na tako malo «tržište», ukapiram da nisu ni dileri, što sam prvo pomislio, jer su dileri neki drugi tipovi, nego baš kolporteri.

Primećujem parkirane avione nigerijske kompanije tako strahotno prljave da nisam znao da avioni mogu da budu takvi, čekiramo se na šalteru jedne od 5-6 njihovih kompanija, ulazimo u avion i krećemo za Džos.

Sat i nešto leta – odgore, gledam savanu, na kraju sušnog perioda – sparušena zemlja, pokoje drvo i neko žbunje i u daljini ogromna, blatnjava reka Niger.

U nastavku: Džos

Nebojša Spaić je direktor partner Farmer&Spaic, agencije za komunikacioni konsalting

Dnevnik iz Nigerije nastao je kao serija ad-hoc e-mailova, napisanih 2005.