Koljević: Mladobosanci su bili socijalni buntovnici

Koljević je pričao o tome zašto je izabrao da priču o Sarajevskom atentatu ispriča iz vizure Rudolfa Cistlera, advokata koji je branio članove Mlade Bosne, kako gleda na aktuelnu polemiku o Gavrilu Pricipu i mnogim drugim stvarima...

„Neki filmovi zaista bi trebalo da se gledaju u bioskopima i gledaoci znaju tu razliku. Bioskopi su sada većinom postali mesto gde se vode deca, ali jednim malim delom i dalju opstaju filmovi za odrasle,“ smatra Koljević.

„Meni je ta vizura na ceo događaj i likove bila interesantna, a on sam - Rudolf Cistler - i njegova priča je filmična i on je primer te vrste i filmske i građanske hrabrosti, individualne. Ljudi ne znaju za njega, a ja sam bio srećam kada sam naišao na tu priču još pre 20 godina i od tada istraživao sam tu priču. Glavni junak je advokatski kandidat, on samo što je predao molbu, pripravnik, poreklom od oca Austrijanac, od majke Hrvat, a po opredeljenju socijalista, znači mladi intelektualac, koji je došao u Sarajevo i onda u ovom procesu sud ga je postavio za jednog od branilaca po službenoj dužnosti. Suđenje se odigrava baš u oktobru i vremenski će da se poklopi sa premijerom filma. Već je ceo svet u ratu i suđenje treba da dokaže da su stvari onakve kakve su bile iz asutrijske perpektive. Proces je bio pod senkom rata, u Sarajevu se odvija proces i to posle Cera i austrijskih poraza s ove strane Drine."

-- Pročitajte i "Branio sam Mladu Bosnu" premijerno u Beogradu --

"On je čovek koji je rešio da shodno svom moralu da ih zaista brani, dok su ih ostali branioci više teretili nego što su ih zaista branili. I on je taj koji je po cenu sopstvenog linča stao "na crtu", što kažu. On ih brani na najriskantniji i najospasniji način, gledano politički i istorijski, jer se njegova odbrana temelji na tezi da aneksija BiH nije prošla i da nije ratifikovana u austrijskom i ugarskom parlamentu i da je aneksija stanje koja uživa „zaštitu sile, ali ne i zaštitu zakona“. Odnosno da je Bosna okupirana i da nije utemeljena u Austrijsku monarhiju. Takvu tezi izneti u trenutku kada je rat već počeo, a on je to izneo jer su njih teretili za veleizdaju i da su oni hteli da otrgnu BiH iz Austrougarske monarhije, a on je rekao da BiH zakonski ne pripada monarhiji i ne možete im suditi i taj čin nije po našem zakonu kažnjivo delo.“

„To je jedna toliko široka, ozbiljna, zanmljiva i filmična tema i može 10 različitih filmova da se snimi i svi bi bili interesantni, jer svaki ugao koji uzmete za taj događaj je zanimljiv. Kada uzimate jednu takvu temu, vi baratate sa živim ljudima (tj. mrtvim u ovom slučaju), ali sa ljudima koji su stvarni i sa temom koja je velika i imate veliku odgovornost da ono što napravite bude dostojno nekog žrtvovanja tih ljudi i svih aspekata tog dođaja i da ne pogrešite. Puno je lakše kada se krećete u fikcionalnim okvirima koje stve vi iskonstruisali u vašem svetu. Bavite se nečim što je vrlo važno, a istovremeno morate da budete veoma pažljivi i dostojni teme koju ste izabrali.“

„Sve se i kod nas i u svetu svodi na nivo estrade. Ja kao neko ko se bavio ovom temom duži niz godina neprijatno mi je zbog banalizacije cele ove teme (Sarajevskog atentata). U javnosti su bile prisutne te poluinformcije i etikete koje su zauzimanje stavova i koriste se kao neki argumenti za neke druge stvari. Vi lako manipulišete nekim događajem kada uzmete samo jedan deo a ne celu sliku. To je kao neka pikselizacija, uzmete jedan i uvećate ga i on postane apstraktan.“ Uporedili ste Gavrila Principa sa Snoudenom u jednom intervjuu?

„To je neka vrsta poređenja da istaknem da je njihov bunt bio protiv ustrojstva i tadašnjeg svetskog poretka, za koji su mislili da je nepravedan, oličen u okupaciji Austrougarske. Nerazlučiva je ideja socijalne i nacionalne slobode i ekonomske naravno, jedna se prožima sa drugom i to treba imati u vidu. Zato su oni socijalni buntovnici, borci za pravdu i slobodu, Bosna je bila 200 godina iza svog vremena, a Austrogarska je bila 100 godina iza svog vremena, a oni su bili ispred svog vremena i to je bio neviđen sukob."

Kako izgleda snimiti film u Srbji pre svega finansijski?

„To je tužna priča, ali sa srećnim krajem. Imali smo obećanja, peripetije... Producent Zoran Janković i Sloba Terzić i ja smo išli na sastanke sa prethodnim ministrom, dve Vlade su obećale da da će da pomognu film – ništa od toga svega nije bilo, što je i ok na neki način, pošto odgovara vizuri mladobosanaca. Institucije nisu pomogle, ali kao i sve svoje prethodne fimove, film smo realizovali tako što sam se prijavio na konkurs FCS-a, dobili smo pare od njih, dobili smo novac od RTS-a, i sa nešto para i puno požrtvovanja i entuzijazma - bio je to veliki rizik umetnički i za mene i za producente da uđemo u ovaj film u skučenim uslovima i kratkim vremenskim rokom u ovaj projekat i onda dođe do neke sinergije i pod tim protiskom... često pravim analogiju sa našim košarkašima, niko nije verovao da mi možemo nešto da napravimo...“