Mamurluk: Kliše po kliše dobar film

U početku se ka vrhu penjemo polako, uz tek po koji dobar štos, mnogo ’opštih mesta’ i hiljadu puta viđenih likova i situacija.

Četiri mladića spremaju se za odlazak na momačko veče u Las Vegasu - madoženja Dag, klasičan ’strejter’, njegovi najbolji drugari - Stu, štreber i papučar, i Fil, neostvareni arogantni ’šmeker’, a privaljuje im se i Dagov budući šurak - infantilni, debeli perverznjak Alen.

Od tasta dobijaju stari Mercedes, za koji čim ga vidmo onako uglancanog i očuvanog znamo da će na kraju da završi u komadima (mada ’mečka’ još jednom potvrđuje svoju mitsku izdržljivost), i uz urlanje i glupiranje tokom puta za sobom ostavljaju uštogljenu svakodnevicu oličenu u previše finim i kulturnim pripremama za svadbu.

Konačno, od trenutka kad se film popne na svoju najvišu tačku (tj. kad se probude posle burne noći) kreće sumanuta vožnja po ’gradu greha’, u kojoj publici ne preostaje ništa drugo nego da se čvrsto uhvati za svoja sedišta i vrišti od smeha.

Kao posledica noći, koje ne mogu da se sete (još jedan kliše!) u rasturenom apartmanom hodaju kokoške i tigrovi, u ormaru kmeči beba, a u garaži ih čeka ukraden policijski auto.

Ono što im fali, osim sećanja, je jedan zub, dušek i - mladoženja.

Da bi pronašli nestalog Daga i doveli ga na vreme na venčanje, trojica prijatelja kako znaju i umeju moraju da rekonstruišu svoja dela i nedela od prethodne noći - što ih vodi kroz bolnice, kapele za venčavanje, policijske stanice, jeftine motele, luksuzne vile, ali i bliske - i nimalo prijatne - susrete sa feminiziranim šefom kineske mafije i, naravno, Majkom Tajsonom.

Sva trojica su odlično postavljeni kao likovi, njihova međusobna prepucavanja i svi koraci, koje preduzimaju su savršeno filmski logični i užasno smešni, ali iz cele priče ipak se izdvaja Alen (Zak Galifiankis), čije su scene sa bebom i klincem u policijskoj stanici potpuno fenomenalne.

"Mamurluk" je, inače, jedan od retkih filmova, u kome štosovi izdvojeni na trejleru zapravo i nisu najduhovitiji.

Sa druge strane, žene su skrajnute i svedene na sterotipe - lepa, smerna mlada, koja brine samo da venčanje prođe u najboljem redu i otprilike jedine replike su joj ’Gde je Dag?’ i ’Gde je, dođavaola, Dag?’, histerična Stuova žena i, naravno, striptizeta ’velikog srca’ Džejd (odlična, ali nedovoljno iskorišćena Heder Grejem). To i ne bi bio toliki problem, jer film jeste o muškarcima, njihovoj ’petarpanovštini’, strastima, strahovima, dilemama, ali onda dolazimo do najvećeg problema filma - a to je kraj.

Osim što je, naravno predvidljiv, prilično je mlak i ne nosi sa sobom ’katarzu’, koja bi odgovarala količini emocija izbačenih tokom same vožnje.
Niko od glavnih junaka nije doživeo nikakvu promenu, niti je išta shvatio, niti je trebalo išta da shvati, niti mu se išta desilo, posle čega njegov život više neće biti isti (osim donekle Stua, mada je i to pitanje).

Bila je to samo jedna luda noć i jedan lud dan iz koje su, bogu hvala, uspeli da se iskobeljaju živi i zdravi.

Okej, ne kažem da bi film trebalo da ode u krajnost, kao što je to slučaj sa "Vegas za dvoje", koji sa na kraju pretvorio u neuspešnu psihološku dramu, ali ta izvesna ravnodušnost koju za sobom ostavlja ’Mamurluku’ ipak ne dozvoljava da stane uz rame "Male mis Sanšajn" ili "Kul momaka", iako je možda duhovitiji od oba.

No, posle kraja sledi odjavna špica, koja predstavlja mali "roler koster" sam za sebe i još jednom nas podseti zbog čega smo uživali u filmu i zašto želimo da ga odgledamo ponovo. A to je, ipak, i više nego dovoljno!