Jesus Lizard - Head/Goat/ Liar/Down

Da budem iskren sa vama- kada su Jesus Lizard „bili u modi“, u prvoj polovini devedesetih prošlog veka, njihov opori zvuk, dreka i intenzitet nisu mi nimalo odgovarali. Čak i uprkos činjenici da su se u jednom trenutku češali o opštevoljenu Nirvanu (zajednički split single “Puss/Oh The Guilt“).

Tih godina bilo je toliko “zanimljivije“ muzike, od My Bloody Valentine, preko Teenage Fanclub do Bjork i Boo Radleys i još najmanje stotinu drugih. Ono što me brine jeste zašto mi 15 godina kasnije Jesus Lizard zvuče neočekivano sveže i zašto mi u „mom uzrastu“ neviđeno prijaju. Zar je život zaista manično-depresivno kretanje napred-nazad?

Pretpostavljam da osnovne informacije o ovom bendu možete da pronađete svuda, zato vas neću zamarati njima. Onako kako ja vidim stvari, nekakva linija može se povući od 13th Floor Elevators i The Stooges preko New York Dollsa i Pere Ubu-a, zatim Flipper, Black Flag, Swans i Big Black, preko Rapeman sve do Jesus Lizard. Ono što po mom mišljenju povezuje sve ove bendove, a jeste u samoj srži nojza, jeste anksioznost. Manična, otpanjena do maksimuma, agresivna, silovita... anksioznost.

U kakvom god raspoloženju da ste počeli da slušate Jesus Lizard činjenica je da ćete ako počnete da „harmonizujete“ sa njima pre ili kasnije propasti u jednu od rupa u svojoj ličnosti. Ili životu. U isto vreme, njihova muzika, baš kao i sam nojz, jeste vrlo telesan. Zvuk vas napada, puca u rafalima svuda po vama. Teško je ostati ravnodušan. A potpuna eliminacija ravnodušnosti i jeste cilj.

U vreme kada su se pojavili, 1989., neki od bendova koji su krasili anderground osamdesetih spremali su se da eksplodiraju na mejnstrim scenu (R.E.M., Nirvana, Soundgarden). Nažalost, kako će vreme pokazati, Jesus Lizard će ostati na stranih onih (Husker Du, Pixies, TAD, Mudhoney, Butthole Surfers) koji uprkos kvalitetima nikada nisu spojili pravi trenutak sa pravim mestom. Njihova karijera je ostala u dubokoj senci grandža koji je više nego popunio mračne apetite sjebane američke mladeži.

Delimično i zahvljajujući renomeu “svog“ mentora i producenta, Stevea Albinija, Jesus Lizard su sebi našli prostora na margini “novog“ Novog američkog roka (sa uzajamno potpuno različitim bendovima poput Slint, Low, God Machine, Pavement, Fugazi, Unrest, Palace Brothers...) koji će u narednim godinama poslužiti kao uzor generacijama bendova koje od 2000. na ovamo ubiraju visoke ocene na Pitchforkovom sajtu.

Pravog povoda odnosno realne tražnje za Jesus Lizard nema. Nojz ovih dana nije novi grandž, a ni među iole popularnijim bendovima „iz žanra“ (Blood Brothers, Pissed Jeans, Lightning Bolt, Todd, Oneida...) kojima bi Jesus Lizard mogli biti uzor nema novih kandidata za višemilionske tiraže.

Reizdanje njihova prva četiri albuma je ili povod ili posledica ponovnog okupljanja benda i pokušaj da se kod platežno stasalih fanova ućari neka kinta na račun „žala za mladošću“. Što se toga tiče, ja bih im svakako platio da ih gledam uživo.

Ne znam da li je to zbog toga što poslednjih dana jedan za drugim, u neprekinutom nizu, vrtim sva četiri albuma ili zato što u „svoje vreme“ nisam apsolvirao jedan po jedan kako je trebalo, ali “Head“, “Goat“,“ Liar“ i “Down“ zvuče kao jedan te isti album. Odnosno kao u slučaju Harry fakin Pottera, kao nove avanture starih junaka. Ako volite jedan, volećete sve, i obrnuto. Dozvolite mi sada da pokušam da uočim neke razlike.

“Head“ zvuči najrazularenije. Pussy Galore-bluz se oseća i u manijakalnom bubnjanju i u David Yowovom „iseckanom“ pevanju. “Waxeater“ je test-pesma ako želite da se bavite ovim albumom, a “Pastoral“ zvuči kao čitav jedan žanr. “Bloody Mary“ je nojz-klasik po kome bi trebalo da bude snimljen film. Čak sam uveren da svaki put kada se Yow prodere „Mary!!!“ jedna prostitutka umre negde u svetu.

“Goat“ može da izađe na crtu bilo kom albumu Big Black (mislim, toliko može). Zvuk je kompaktniji, čini mi se da su gitare još više izvučene u prvi plan, a Yowow glas pokopan u miks. Osećaj da ste se upravo našli između silovatelja i žrtve i dalje traje. Moja omiljena je “Monkey Trick“ koja zvuči kao klanica u srednjojškoli, a pri tome mogu da zamislim da je Jay-Z i Linkin Park obrade. U nekom paralelnom univerzumu, naravno. Ne treba zaboraviti da se ovde nalazi i jedna od najpitkijih pesama JL-oa, “Sunday You Need Love“, koja je bez problema moga da krasi “Reckoning“ od R.E.M.

“Liar“ je isto što i “Goat“ samo malo više Blues Explosion. Još više stegnut, još koji sekund bliži eksploziji. Ako ste savladali “Head“ i “Goat“, za vas je ovo pop. “Gladiato“r je test-pesma.

“Down“, nekako uvek ispada najslabije ocenjen u ovom paketu re-izdanja. Iako je “Down“, što je sasvim logično nakon tri uzastopna bušenja u istoj rupi, pokušao da iskopa nešto novo. Na njemu ima pesama koje odišu pab-rok svirkom (“Countless Backs Of Sad Losers“, “ The Best Parts“), pa čak i nešto klasičnijim ritam i bluz prizvukom (“Horse“).

Nojz počinje u tridesetoj.

selektah: ili jeste ili niste..., drugim rečima *****/ *****