AC/DC: Oprez! Visoki napon!

Animirani dijabolični Angus Jang prvo je morao da u borbi sa dvema takođe animiranim pomamnim, hm, damama, izgubi bitku oko kontrole nad pomahnitalom đavoljom lokomotivom, pa je ova nezaustavljivo grunula i u oblaku dima ’provalila’ kroz monitore na bini. Tek tada je impresivni šou mogao da krene „Rokenrol vozom“ prvom numerom sa aktuelnog AC/DC albuma.

Bilo je tačno devet sati i do tog vremena stadion Partizana se volšebno napunio, mada su sve do mraka, koliko se dalo videti, tribine delovale poluprazno.

Pakao nam je preporučen kao prijatno mesto za boravak, ’vratili smo se u crno’, horsko pevanje bilo je obaveza na „Dirty Deeds...“, a dobre vibracije pojačala je „Thunderstruck“, simbolična za ono što se sinoć zbilo na Topčiderskom brdu. „The Jack“ je najavljena kao pesma o jednoj „dirty, dirty, dirty woman“, njen početni tekst već dugo je na repertoaru u standardizovanoj verziji: „She gave me her mind, gave me her body, but she gave it to anybody.“

Kamera je u publici neumoljivo jurila pripadnice nežnijeg pola; biće da je zbog konteksta u kojem su se našle na ekranima, tek, utisak da neke od njih nisu bile oduševljene svojom kratkotrajnom slavom. Neukrotivi pedesetčetvorogodišnji školarac na solo gitari dočekao je trenutak da zbaci gimnazijsku uniformu, izveo je ograničeni striptiz i do kraja nastupa ostao u svom drugom, oskudnijem radnom odelu.

Izvedene su četiri nove stvari; za ljude koji i dalje kupuju muziku - a sve ih je manje, znam - tek album koji je moguće nabaviti, u sklopu sa koncertom, zaokružuje stvar i promotivnoj turneji daje puni smisao. Kažimo i to: na poslednjem CD-u AC/DC zvuče zdravije, svežije, inspirisanije i veselije nego ikada u poslednjih osamnaest godina. Pa čak i raznovrsnije, naravno u meri u kojoj se to od njih sme očekivati.

Kulminacija dobrog raspoloženja otpočela je na „You Shook Me All Night Long“. Rouzi, znamo, nikako nije sićušna žena, pesma u njenu čast poslužila joj je da nam prikaže raskošne gabarite. Zajahavši poludelu lokomotivu sa početka koncerta, pozamašna lutka pokazala je da je spram nje i ’gvozdeni konj’ samo igračka. „Let There Be Rock“, starozavetna priča o postanju najbitnijeg supkulturnog fenomena XX veka, obogaćena je vremeplovom koji je prikazao detalje vizuelnog identiteta AC/DC iz proteklih decenija, a završena je furioznom, beskonačnom gitarskom solo deonicom, Angusovim divljanjem na sceni i rampi i bacakanjem po platformi na sredini terena.

Bis je otvorila „Highway To Hell“, kada se mlađi brat Jang najzad demaskirao i prikazao kao verifikovani rogati Đavo lično. Preko trideset hiljada oduševljenih ljudi pevalo je o putu u ’obećanu zemlju’, malo drugačiju od one na koju se obično misli, destinaciju u koju se Bon Skot preselio pre gotovo tri decenije. Posle „For Those About To Rock“ nema se više šta odsvirati, ni reći. Salve iz dvanaest topova, mali vatromet za kraj. Ko je hteo da bude ironičan, mogao je da primeti da je iluminacija odocnila za jedan dan.

Prema sportskoj terminologiji, Angus i Brajan Džonson („čovek koji vrišti iz želuca“) svakako su navala - ovaj prvi tokom koncerta pretrči više od nekog kome je fudbal posao. Malkolm Jang i Klif Vilijams, zakucani za svoja mesta, neprelazni su bedem u ritmu i na pozadinskim vokalima i čvrsta osnova za sve što će vokal i solo gitara napred isporučiti.

Fil Rad je ultimativno hladnokrvni bubnjar - cigareta u ustima i njegova baterija sve su što ga zanima. Drugi put ih gledam i drugi put na stadionu. Od prvog susreta sa njima prošlo je celo jedno punoletstvo i sada potpisujem: AC/DC nisu bend za bilo kakav manji ambijent.

Oziji imaju predvidljiv nastup, njegove osnovne koordinate ne menjaju se celu večnost. Znate da će se crno zvono oglasiti da najavi „Hells Bells“, znate da će artiljerijski plotuni obogatiti „For Those About to Rock“, potpuno je izvesno kad će se pojaviti Rouzi, ali vas sve to ne sprečava da vam se, dok ih slušate i gledate, usta razvuku od uva do uva.

Danas me je razveselilo saznanje da je na koncertu bio i direktor škole u koju ide moj klinac. Razveselilo, nipošto začudilo, jer generacijske barijere kod „kengura“ ne postoje - u parteru sam spazio četvoročlanu porodicu, a ta sigurno nije bila jedina.

Uostalom, znate li nekoga ko baš ne voli AC/DC, ili nekoga ko ih nikad, ni u jednom trenutku svog života nije voleo?

Nema dileme: bio je ovo najbolji provod na otvorenom koji će rokerska Srbija imati u ovogodišnjoj koncertnoj sezoni. Komšije na istoku i severu, doduše, imaju širi izbor, ali od megalomanske AC/DC produkcije i pripadajućeg joj konvoja veće ne može.

Zato su u Beograd prispeli gosti iz Bugarske, bajkeri iz Rumunije, a nekoliko zastava branilo je i čast Rusije, da pomenem one koji su nacionalnim bojama potvrdili prisustvo na spektaklu koji se jednostavno nije smeo propustiti.

Parafraziraću luckasti natpis sa jedne sinoć viđene majice: zasluge za sve ovo pripadaju, s jedne strane, Nikoli Tesli, s druge, zemlji i kontinentu, čiji je najveći doprinos svetskoj civilizaciji upravo AC/DC. U sve se negde morao umešati i rogati i repati uzor Angusa Janga, koji je verovatno i veče 26. maja završio pod stolom u infernalnom kafanskom dvoboju sa Bonom Skotom. Salut i vama, ljudi!

Slušajte AC/DC na B92.fm