Slipknot:’Izopštenici’ među svojima

Kako su se proveli oni koji su kulirali napolju i čekali njihov najavljeni start u 20.30 ne smem ni da pomislim. "KSE" su kao Georgina: nikako da se porode i naprave definitivan iskorak u nešto veće, ili barem za jotu drugačije, kako na albumima, tako i uživo. Na momente neurotično i ’ljuto’, sve je to ipak pitkije, benignije i svarljivije nego što u teoriji izgleda, ali je postavljeno šablonski.

Prigušenost zvuka koji je dospevao do tribina verovatno valja pripisati ’prokletstvu predgrupe’, ali za Slipknot nisam smeo da se oslanjam na tu pretpostavku, već sam se spustio u niže redove binom na pola pregrađene Arene. Elem, kad su "Killswitch Engage" u svoj standardizovani zvuk ugurali i Diovu „Holy Diver“ i ofarbali je tako da ne štrči van proseka ponude, učvrstili su me u uverenju da se neće pomaći sa trenutnih pozicija. I pored toga, uz deo publike koji je horski pevao njihove stvari, popili su prijem kakav pretpostavljam nisu ni sanjali.

Ako još postoje ikakve kontroverze oko benda "Slipknot", one nemaju veze s njihovim maskama ili temama kojima se u svom opusu bave - čega tu pa ima toliko neobičnog? - već oko toga u koju ih žanrovsku fioku smestiti i da li su podlegli diktatu muzičke industrije, odnosno jesu li albumima „Vol. 3“ i „All Hope Is Gone“ ’prodali’ sirovost prethodnih radova.

Sve u svemu, nebitne polemike, koje se reflektuju u klinačkim prepucavanjima i raspravama da li su, recimo, bili dobri 1999, a danas su komercijala. Ne bih rekao da ima ičeg lošeg u napretku i sazrevanju sastava, u želji da se dopadne i široj publici, kao i da bolje artikuliše svoje ideje. A da Slipknotu to danas odlično ide od ruke, dokazuju ne samo njihova velika popularnost i prodaja najnovijeg albuma, već i pohvale kritike. Ta dva su ranije nekako teško išla zajedno.

Kako god bila etiketirana njihova muzika - nu metal, alternativni metal, rep metal - "Slipknot" zvuk je žestok i praštav, napad na čulo sluha sasvim direktan, mestimično i brutalan. Na bini se odvija predstava, devetorica članova benda očigledno se dobro zabavljaju, pogotovu onaj deo zadužen za perkusije, zezalice i šetnje kroz parter i tribine. Kori Tejlor glasom može svašta: peva, urla, vrišti, hropće, grglja, recituje... šta vam padne na pamet. Bend ne krasi neka izrazita muzička virtuoznost, kvalitet "Slipknota" je jedinstvo u ispunjavanju misije, stvaranju i emitovanju koherentne zvučne slike, svim sredstvima koja ovoj ekipi padnu šaka, ili im padnu na pamet, ’elektronskim ili mehaničkim’.

Sastav često kao izvor inspiracije navodi frustracije stečene življenjem u američkoj provinciji. Zato je valjda Korija Tejlora i ganuo natpis „Des Moins, Welcome 2 Belgrade“, pa se upustio u priču kako izgleda da mi znamo kako je živeti tamo gde bendovi retko zalaze, a novu muziku je teško nabaviti, i kako oni (Slipknot) o tome znaju više nego što smo kadri i da pretpostavimo. Hm, da, pričaj mi o tome. OK, možda je Demone Ajove nemoguće iživeti, možda ni sveprisustvo na MTV-ju ne može da ih izleči. A ako se ovi ljudi i dalje osećaju kao izopštenici, onda su itekako dobrodošli u zemlju koja je prinudno evropski parija već 17 ili 18 godina.

Još jedna pohvala frontmenu sleduje za izvrsnu komunikaciju s publikom, za komandovanje i pozivanje na akciju. Priče o prijateljstvu i zaklinjanje u bratstvo s prisutnima - meni barem - povremeno su izgledale preterane. Tek, u sklopu s njima pala su obećanja da će Tejlor svim kolegama ispričati da treba da dođu u Srbiju i pohvale srpskoj publici, ’luđoj od tri četvrtine američke’ (u šta i na neviđeno potpuno verujem, jer znam da je gladna).

Bili to stereotipi, ili ne, konačni ishod je neizbežan: čvrsta veza "Slipknota" i Srbije uspostavljena je iz prve. Brbljivi pevač šalje još poruka, razašilje ih na sve strane „van ovih zidova“ i svima koji su nipodaštavali bend i sputavali ga na putu do onoga što danas jeste upućuje jedno ogromno „F**k you!“ Dobro, neka osujećenja se ipak ne daju kompenzovati, a i zašto bi, ako pružaju kreativno nadahnuće i od njih se lepo živi. Uostalom, po sve bi bilo bolje kada bi prva globalna asocijacija na Ajovu bio "Slipknot", umesto farsa američkih „primariesa“.

U masi vlada dobro raspoloženje - svirka, prateća produkcija i efekti bili su pun pogodak za narod koji je rešio da prenebregne besmislene nedoumice (’istinski kvalitet ili MTV ljiga’) i dođe da se propisno provede i isprazni. Nastup od nekih sat i četrdeset minuta doneo je energičnu i veoma urednu koncertnu isporuku - ono što ste čuli na cd-u, obogaćeno žarom prisustva i zajedništva - u kojoj publika sa zadovoljstvom na sebe preuzima vokalne zadatke i kao jedan seda i skače na „Spit It Out“.

Energija se i na sceni i u parteru obilato trošila. Ako su stvari sa „Vol. 3“ i „All Hope Is Gone“ primljene dobro jer su novije, poznatije, ’hitoidnije’ i pripadaju ’komercijalnijoj’ fazi grupe, onda materijal sa „Iowe“ i „Slipknota“ magnetski u žižu zbivanja i nastali cirkus privlači i one koji u njega nisu bezrezervno zaljubljeni.

"Slipknot" su na muzičkoj sceni za sebe odvojili deo terena na kojem niko ne može da im parira i time sebi napravili savršen prostor da se dalje menjaju, usavršavaju, oprobavaju, rečju, da rade šta god im padne na pamet. Tim je važnije što su u Beograd stigli u dobar čas, u ’svojoj’ deceniji, dobu kad su apsolutno aktuelni i u naponu snage. Zato me je, iako muzički s njim nema nikakve veze, ceo događaj podsetio na ne tako davni nastup "Toola", koji, poput ovog, kao da je bio došao iz neke druge dimenzije.

U rezimeu: da li je "Slipknot" ikakav šok? Ne. Opasnost, subverzija, revolucija? Opet ne. Jako dobra zabava? Da.