Glen Hjuz: Lik i delo, glas i bas

Na ovo se čekalo dugo. Ne, ne mislim samo na trideset i četiri godine, koliko je prošlo od koncerta Deep Purple u „Pioniru“ kada je Hjuz prvi put bio u Beogradu, već na start nastupa u Domu omladine koji su tehnički problemi zadržali sve do 22.40. A onda su se pojavili „Glas roka“ i pratioci i kada su kasno veče otvorili „Stormbringerom“, izrazito dobroćudna publika prepustila je neprijatno zakašnjenje zaboravu.

Postava je četvoročlana, no glavni junaci ovog nastupa su Hjuz, bas i glas. Sviračka veština, osobeno vokalno umeće i sklonost improvizacijama i dalje su obeležja karijere koja traje 42 godine. Kad smo kod godina, Hjuzu ih je 58, a malo je njegovih kolega i ispisnika uspelo da se do danas održi u valjanoj glasovnoj formi. Pomenuti kvaliteti i doveli su ga na stvarno veliku scenu, do mesta u grupi Deep Purple, kada je ova 1973. prolazila kroz svoje drugo veliko renoviranje i kada su Gilan i Glover pomereni sa scene.

Pridošlica iz benda Trapeze, Hjuz je imao ambiciju da bude i pevač i basista, ali Purple ipak nije postao kvartet, a pred glavni mikrofon stao je tip iz Jorkšira po imenu Dejvid Koverdejl. Trogodišnjoj aktivnosti onoga što je poznato kao III i IV postava slavnog benda dugujemo većinu, ili, preciznije, dve trećine sinoć odsviranog repertoara.

Međutim, „Might Just Take Your Life“ bori se sa problemima. Svirka se davi u zbunjujućoj auditivnoj slici i nastup deluje neobjašnjivo krhko, kao da će se raspasti po šavovima. Pošto je i „Sail Away“ zagušena preambicioznim, kreštavim zvukom i prejakim ehom koji je potpuno poklopio i ubio njenu odmerenost i suptilnost, već je bilo pitanje da li će Hjuz i ekipa konačno dostići radnu temperaturu i sabrati se. Uz to, Džef Kolman može da ima kakvu god hoćete reputaciju, ali mu Blekmurova uloga ne leži i do kraja u njoj nije postao ništa ubedljiviji.

Kad je Glen najavio „veliku, veliku, veliku pesmu znate-već-kog-benda“, mogla je to da bude samo „Mistreated“. Na njoj se grupa skupila i počela da dejstvuje kao celina. Pravi fluid kao da je potekao negde od „Gettin’ Tighter“, tačnije od džem sešna u sredini ove Purple numere. Otprilike do tog doba, zvučna slika se upristojila, mada do kraja koncerta nije bila potpuno ispeglana i nijansirana.

Time je otvoren pretres repertoara sa zlosrećnog „Come Taste the Band“ albuma, poslednjeg, tiražno najneuspešnijeg studijskog ostvarenja iz vremena prvog života Deep Purple i jedinog koje je postava IV ostavila za sobom. Ta ploča imala je svoje velike momente i uz priliku da ih ponovo proživimo vratilo se i sećanje na Tomija Bolina. Hjuzove vokalne akrobacije, „This Time Around“ i „You Keep on Moving“ bili su po senzibilitetu i emocijama najveći domašaji sinoćnjeg nastupa.

U sedamdesetim i osamdesetim godinama prošlog veka Glen se borio sa svojim demonima zavisnosti. I u takvom stanju bio je poželjan, premda ne i previše pouzdan saradnik. Malo remek-delo ostavio je na albumu Gerija Mura „Run For Cover“ iz 1985, a ploča „The Seventh Star“, u suštini solo projekat Tonija Ajomija, tehnički i zvanično album Black Sabbath, nikad nije pobrala lovore koje je zaslužila. Kooperacija Ajomija i Hjuza izrodila je još dva albuma „The Dep Sessions“ i „Fused“. Na australijskom delu aktuelne turneje Glen se osvrnuo na arhetipske hevi rok numere stvorene sa Ajomijem, u Beogradu nažalost nije.

Najsvežiji Hjuzov album zove se „First Underground Nuclear Kitchen“ - početna slova ovih reči, naravno, daju akronim FUNK. Pesme s te ploče, i one snimljene tokom poslednje četiri godine očigledno su ono što pevača i basistu najviše raduje. I on i njegovi muzičari najbolje se osećaju i najkoherentnije deluju kada sviraju noviji repertoar hard rok/fank i hevi fank usmerenja. Kategorizacija nije nategnuta, niti je nasilno uspostavljena: Glen svoje pesme sâm tako opisuje, a pre četvrt veka bio je najveći ’krivac’ što je elemente soula uneo u Deep Purple muziku.

Te žanrovske inovacije doprinele su kreativnom raskidu sa dotadašnjim muzičkim usmerenjem sastava, Blekmurovom odlasku 1975. i tek kratkom opstanku grupe sa Bolinom.

Tako su hitovi stigli iz nekih drugih vremena, i to je shvatljivo, a izvođačku razigranost i raspevanost donele su „Crave“ i „Love Communion“ (sa aktuelnog albuma), „Steppin On“ (sa prethodnika, „Music For the Divine“) i sinoć najenergičnija „Soul Mover“ (istoimeni cd iz 2005), izvedena na otvaranju bisa. U tim numerama najizraženiji je srećan spoj tvrđe muzike i Glenovih korena u crnom zvuku. Koncert koji je je počeo opipavanjem pulsa, prilično konfuzno i rastrzano, doživeo je svoje poslednje energetsko pražnjenje pesmom „Burn“.

Multitalentovani i još uvek superinspirisani Glen ’I’m Your Man’ Hjuz odavno se smatra ’glasom roka’. Bude li nove etikete, ona bi morala da uzme u obzir njegov doprinos inkorporiranju soula i fanka u tvrđi rok. Još nešto: bilo bi jako zanimljivo videti ga sa set listom koja bi u većoj meri obuhvatila njegova novija dela. I zato što ona to zaslužuju, i stoga što Deep Purple repertoar ipak treba prepustiti muzičarima kojima je do preteča više stalo nego Glenovoj sadašnjoj pratećoj ekipi.