Kažnjavanje partijskih jeretika

Maja Gojković, funkcioner Srpske radikalne stranke, juče je u intervjuu „Politici” iznela neke stavove koji se razlikuju od onih koje zastupa vrh njene stranke – počev od načina na koji treba birati gradonačelnike i predsednike opština, pa do retorike koju bi trebalo upražnjavati.Iako je rekla da ne očekuje da će snositi neke konsekvence zbog toga, u medijima su se posle nekih njenih prethodnih izjava odmah pojavile spekulacije da lider stranke Vojislav Šešelj traži njeno isključenje.

Mnogi i sada iščekuju potez vrha njene stranke. Zašto? Zato što na osnovu iskustava nekih drugih političara koji su se ranije, s pravom ili ne, javno suprotstavljali politici ili odlukama vrhova svojih stranaka, ili ih samo dobronamerno kritikovali, teško mogu da očekuju da Srpska radikalna stranka ćuteći i ne čineći ništa pređe preko poslednjih istupa Maje Gojković, člana Centralne otadžbinske uprave. A ako upravo tako postupi i ako se Maja Gojković zadrži u stranci, pa se još kao njen kandidat pojavi na sledećim (eventualnim neposrednim) izborima za gradonačelnika Novog Sada ili, pak, na predsedničkim izborima 2012. godine, to bi mogao da bude bitan pomak u razvijanju tolerancije prema neistomišljenicima na srpskoj političkoj sceni.

Taj napredak se, naime, meri i stepenom slobode izražavanja mišljenja svakog pojedinca ili manje grupe u partijskim organizacijama, bilo koje provinijencije. Do sada, praksa pokazuje, svaki taj pojedinac (ili nekoliko njih), koji bi da kaže glasno nešto što nije baš na liniji politike koju promovišu čelnici stranaka, ozbiljno mora da računa na mogućnost da posle toga više neće biti u toj stranci. Ta mogućnost je još izvesnija za „jeretike” na višim partijskim funkcijama, ili, naprosto, one koji imaju veću političku težinu.

„Najzvučniji” noviji slučaj je svakako isključenje iz Demokratske stranke Čedomira Jovanovića, bivšeg potpredsednika i jednog od najuticajnijih ljudi u stranci na čije čelo je nešto ranije došao Boris Tadić.

Posle pokušaja osnivanja frakcije u DS-u, koju bi vodio Jovanović, po kome bi se i zvala ta nova struja liberalno-demokratske orijentacije, novobeogradski odbor demokrata isključio ga je iz stranke, jer je povredio stranačku disciplinu iznoseći „teške kvalifikacije o političkom delovanju stranke i njenog predsednika”. Statutarna komisija DS-a tu odluku je i potvrdila polovinom januara 2005. godine, utvrdivši da je Jovanović „svojim postupcima povredio Statut i naneo štetu ugledu i interesima stranke”.
Jovanović je pre isključenja kritikovao DS optužujući je, između ostalog, da je skrenula sa puta reformi i liberalizma i postala saradnik i podržavalac vlade Vojislava Koštunice.

„Frakcijašenje” bivšeg premijera i zamenika predsednika DS-a Zorana Živkovića se, međutim, toleriše, možda i zbog toga što on deluje sam. Živković se nije ustezao da kritikuje aktuelno rukovodstvo DS-a za bezidejnost i odsustvo političkog cilja, ali nije pokušavao da preuzme stranku ili igra u njoj značajniju ulogu, ističući istovremeno da nema nameru da ode iz DS-a bez obzira na to što je sada samo član.

Upravo u vreme ovih previranja u DS-u, sociolog Vladimir Vuletić je primetio da oni koji pokušavaju da se suprotstave rukovodstvu obično imaju manje šanse za pobedu, pa zato osnivaju stranku. Kako je tada rekao za naš list, sve naše relevantne stranke su nastale i opstajale kao harizmatske i, manje-više, populističke. „I kad, iz bilo kojeg razloga, harizmatska ličnost nestane sa političke scene, ili izgubi harizmu, tada dolazi do ‘borbe za nasleđe’”, ocenio je Vuletić.

Nijedna značajnija partija u Srbiji nije bila pošteđena razočaranja i lomova.

Prošle godine iz G17 plus su otišli ugledni funkcioneri Ksenija Milivojević i Goran Paunović, kojima su oduzeti i poslanički mandati. Oni su stali uz bivšeg partijskog šefa Miroljuba Labusa, koji se prošlog maja povukao sa liderske pozicije pošto Glavni odbor stranke nije podržao njegov predlog o izlasku iz Vlade Srbije. Paunović, koji je bio član Predsedništva stranke, na sednici GO je podsetio na statutarnu mogućnost formiranja frakcija u stranci, pitao kolege da li su za opstanak sopstvene stranke ili za njenu predaju u ruke ondašnjem i sadašnjem premijeru Koštunici, a novinarima prokomentarisao da sve protiče „u duhu Osme sednice”. GO G17 plus mu je tom prilikom izglasao nepoverenje.

Prema rečima novog šefa stranke Mlađana Dinkića, Ksenija Milivojević je u isto vreme najavila da će podneti ostavku na sve funkcije u stranci i vratiti poslanički mandat, jer prelazi na funkciju sekretara Evropskog pokreta u Srbiji.

Veliki slučaj partijske neposlušnosti zabeležen je pre desetak godina. Socijalista i gradonačelnik Beograda Nebojša Čović javno se usprotivio krađi na izborima 1996. godine, nije hteo ni da sazove Skupštinu grada ni pošto su sudovi potvrdili lažne pobede SPS-a i JUL-a, posetio je u bolnici građane prebijene na demonstracijama – i tri nedelje posle izbora isključen je iz Socijalističke partije Srbije.

Tri godine kasnije, u decembru 1999. godine, iz sličnih razloga, ista partija je iz svojih redova odstranila i Radovana – Raku Radovića, koji se nije slagao sa pojavom i uticajem Jugoslovenske levice u srpskoj vlasti. Izvršni odbor SPS-a Trstenika isključio ga je iz partije na, kako je Radović ocenio, „divljem” sastanku, a pretpostavljalo se da im se zamerio zbog onoga što je pričao u Anemovoj emisiji „Ko nam je kriv”.

A posle petooktobarskih promena, isto se desilo i Branislavu Ivkoviću. Njega su isključili iz SPS-a sa optužbom da se približio DOS-u koji je preko njega želeo konačno da razbije socijaliste.

Slobodan Vuksanović nije isključen iz Demokratske stranke ubrzo pošto se kandidovao za njenog predsednika početkom 2000. godine (Zoran Đinđić je pobedio sa tesnom razlikom), sam je otišao u Pokret za demokratsku Srbiju Momčila Perišića, ali je kasnije pričao da je napustio DS „na molbu stranačkih prijatelja, zbog uočljivog revanšizma prema neistomišljenicima”.

Srpski pokret obnove je u nekoliko navrata morao da se razračunava sa „neposlušnima” u svojim redovima. Tako je krajem 1997. godine Velimir Ilić, koji se sa grupom istomišljenika pobunio protiv Draškovićeve politike, želeo da ga smeni, ali je ipak on morao da ode i osnovao je Novu Srbiju. Ilić i njegova grupa zamerali su Vuku Draškoviću zbog odstupanja od izvornih ideja SPO-a i nelojalnosti Koaliciji „Zajedno”.

Novembra 2004. godine iz SPO-a je isključen i Veroljub Stevanović, potpredsednik partije i gradonačelnik Kragujevca. Opet je bila reč o različitom viđenju politike vrha stranke, koja je u to vreme bila u Vladi Srbije.

Zbog neposlušnosti iz Demokratske stranke Srbije isključen je početkom 1997. godine Vladan Batić. On je u to vreme bio vrlo nezadovoljan stavom DSS-a prema tromesečnim građanskim protestima zbog izborne krađe, koji je prema njegovim rečima bio u najmanju ruku ambivalentan.

Prošle godine iz ove stranke je isključen Obren Joksimović, bivši direktor stranke, koji je javno zamerao svojoj partiji to što je ušla u koaliciju sa strankama sa kojima se programski ne slažu. A neke stranačke kolege su njemu zamerale što se previše približio radikalima.