Istorija u udžbenicima

Evropsko vaskrsavanje varijacije, na ovim prostorima omražene, „šuvarice”, vatreno propagira nemačka ministarka školstva; za početak je predloženo sastavljanje zajedničkog udžbenika istorije koji bi bio „učiteljica života” za tinejdžere od Peloponeza do Laponije. Razumevanje za ovo pregnuće izostalo je u Sloveniji, gde nije zaboravljena Šuvarova neuspela reforma školstva „po uzoru na teoretičare marksizma”. Milan Zver, slovenački ministar prosvete, protivljenje je obrazložio stavom da je „21. vek period sofisticiranog rešavanja međunarodnih sporova, zato je inicijativa o stvaranju jedinstvenog evropskog udžbenika istorije – utopija”.

Nemački domaćini, razočarani žestinom negativnih odziva na stvaranje zajedničkog EU učila iz istorije, nisu odustali od pisanja francusko-nemačkog udžbenika, čemu su prionuli specijalisti iz Pariza i Berlina. Iako su neki ministri izrazili strah da će visoka politika odlučivati o udžbenicima iz kojih se podmladak uči istoriji, nož u leđa im je zabio Evropski savez učitelja istorije Euroclio.

Danska je uz pomoć direktorke Euroclija, iako su reakcije predstavnika pojedinih država pokazale da istorija u nastavi može biti jabuka razdora, pokrenula eksperiment sumiranja različitih nacionalnih istorija na zajednički imenilac. Gde drugo nego u – Bosni i Hercegovini. Za vođu projekta izabrana je osnivač i izvršna direktorka Euroclija Joke van der Leeuw-Roord čiji je kredo da „istorija priprema omladinu za budućnost” jer je „važna za shvatanje današnjeg sveta i rešavanje konflikata među narodima”. Ona ujedno pri ministarstvu spoljnih poslova Holandije vodi program „Matra” – podsticanje demokratskih procesa u tranzicijskim državama radi prevazilaženja međusobnih konflikata.

BiH je brzo uvidela da će program za učenje istorije ispasti farsa, tačnije da „istoriju te države ne možemo razumeti ako ne uključimo predstavnike iz Srbije i Hrvatske”. Okupila je učitelje iz sve tri države kako bi ih „naučili da govore o zajedničkoj istoriji bez međusobnih optužbi i uvreda”.

Sve je bilo dobro dok se nije pojavio kamen spoticanja – reč Jugoslavija. Za istoričare iz Srbije je to ime države, dok oni iz Hrvatske ne priznaju da taj pojam označava zajedničku prošlost. Medijator projekta im je objašnjavala da „negiranje zajedničke prošlosti, nepriznavanje nekadašnje Jugoslavije, koja je činjenica, znači nerazumevanje budućnosti”, ali bez naročitog uspeha. Niko, međutim, nije očekivao da će se opitu koji bi da briše politizaciju istorije u državama srednje i istočne Evrope uz pobedu „evropske dimenzije nad neakademskim prilazom u interpretaciji istorije” – suprotstaviti ne samo „zamorčići” u BiH nego i slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel, koji je prilikom posete Sarajevu podržao predstavnike hrvatskog entiteta i njihovu bunu protiv nametanja zajedničkih jezgara.

Šefica „Matre” je spoznala da je u udžbenicima istorije na prostoru bivše SFRJ „jezik izrazito agresivan kad opisuje (ne)dela drugih”, kao i da nije tačna predodžba „nas, učitelja iz Zapadne Evrope, da naša istorija nije ispolitizovana – vremenom smo, zahvaljujući kolegama iz srednje i istočne Evrope, shvatili da je mnogo više politizovana nego što smo mislili”. Uz zajedničku spoznaju da je „istorija najteži predmet koji je često pod jakim uticajem politike”, konačno se rodila ideja o multiperspektivnosti – predstavljanju različitih pogleda na isti događaj jer „svaka priča ima dve strane”.

Postulat je da je najvažnije mlade ohrabrivati da razmišljaju o prošlosti kritično i iz svih mogućih uglova. Što znači da prilikom analiziranja perioda komunističke diktature, sistema bez izbora, kršenja čovekovih prava – predavači naglašavaju i da je u doba komunizma bilo više socijalne sigurnosti i procvata prava žena. Preporuka učitelja organizovanih u Eurocliju jeste da se slom „crvenih” ne predstavlja kao pobednički pir protivnika komunizma. Stručnjaci iz Euroclija savetuju i „provetravanje” udžbenika iz istorije i pratećih pomagala – obavezne literature, enciklopedija, priručnika – svakih pet godina. Otac „šuvarice” poručio je pred smrt da „ljudi mogu biti na različite načine budale – budala ste ako se celog života ne menjate, a budala ste, opet, ako se svaki čas menjate; ja sam ostao ova prva vrsta budale”. Njegova reformirana škola je na ovim prostorima iščezla, a oni koji su je iskusili upozoravaju Brisel da pravi put nije u prisiljavanju naroda na nova „zajednička jezgra”, već negde u sredini. Menjati svoj pogled na istoriju, ali ne svaki čas.