Turobno praznovanje

U Srbiji se opšta saglasnost najlakše postiže kada se spajaju praznici. Nije važno kakvi, pošto ih ima više nego u vreme kada su se neradni dani spajali samo s nedeljama. Važno je praznovati. Pošto je većini nejasan smisao mnogih praznika - kako državnih, tako i crkvenih - svetkovanje se svodi na nerad. Iz sećanja negdašnjih samoupravljača nikako da iščile praznici sa zvučnim govorima, dodelom priznanja srećnijima i ključeva novih stanova. Čini se da je srećnijih u prošlosti bilo više. To ne mora značiti da je nekadašnji poredak bio bolji. Kakav god bio, umeo je s ljudima. Običan čovek, većina koja nije razmišljala o suštini jednopartijskog poretka, imao je utisak da život ima nekakvog smisla. Besmislom su se bavili filozofi i književnici.

Danas, kada se stvara poredak za budućnost, odasvud se može čuti da ovo što se zbiva i što se čini nema nikakvog smisla. Krivci za sve naopako vide se ili napolju, u Evropi, ili ovde, među političarima. Čim misli da zna ko (mu) je kriv, čoveku je bar malo lakše. Ne pomišlja ima li u svemu i mrvica njegove krivice. Pošto nije kriv, ne smatra se obaveznim da čini malo više, za sebe i druge. Gunđa, u gorem slučaju psuje i - čeka. Ko ne putuje van Srbije - a retko ko bez preke potrebe ide i van mesta boravka - možda veruje da su ljudi i drugde tako bezvoljni i tako zlovoljni. I tako uvereni da je sve propalo i da neumitno propada. Zato najviše pristalica ima partija koja ne krije da uživa u propadanju. Zato preovladava uverenje da više od polovine birača ne mari za naredne izbore, ma kad bili. Ako je oličenje vlasti Velja Ilić, a oličenje opozicije Toma Nikolić, biraču je svejedno da li je voda do članaka ili do kolena. Jedan uživa u moći. Drugi se veseli zbog tuđe nemoći. Ili sanja svoju buduću moć. Jedan će se izdrati na grešnog birača, drugi će kleti neke treće kako bi stekao još koji glas. Voda će i dalje nadirati. U boljem slučaju, neće se povlačiti. A kad se povuče - birač će imati ono što ostaje posle poplava.
Najmučnije je prvi put okrenuti nešto naglavačke i diviti se sopstvenom umeću. Pošto se navikne da je zemlja gore, a nebo dole, prirodno je uzdizati u nebesa zlosrećnog Mašana koji ne plaća struju i tim se diči. Stavljajući sav ulog na Mašana, zvanični Beograd umesto stvarne i čvrste zemlje pod nogama bira lebdenje u lažnim nebesima. A ‘tić Mašan živi u blaženom uverenju da je struja isto što i vazduh: nije tvoje, a tu ti je.

Ako se stvari okrenu naglavačke, dovoljno je parče sunđera da bi se izbrisale razlike između žrtava i dželata. Jeste da su se severnjaci i južnjaci u Americi posle građanskog rata pomirili, ali ropstvo nije obnovljeno. Vladajućoj većini u Srbiji to niko nije objasnio. Budućoj većini će biti još lakše da izviče nove heroje, da proglasi nove praznike, da spaja nespojivo verujući i uveravajući da to čini na opštu polzu. Kada se pomere uporišne tačke, stiže se do toga da i kum Vujica ima pravo na ulicu u prestonici. Valjda je smatrao da služi narodu, to jest trenutnom mudrom praviteljstvu. Drugim rečima, nije baš svejedno ko je na kojoj strani bio. Čak i kad se ima u vidu da ni ovamo nisu svi bili ubice i neprijatelji naroda, a ni onamo svi dobroljubi i dobročinitelji, njihovo posmrtno mirenje neće prebrisati sve krivice i namiriti svu pravdu. Vladajuća većina misli drugačije i preuzima - pred potomcima krvnika i žrtava i pred svetom - sve što proishodi iz spajanja nespojivog.

Protiv koga bi bila pokrenuta istraga da većinu održavaju glasovi Karićevih poslanika? Da li bi iza rešetaka bile neke druge sudije, advokati i bankari? Da li se prošlost, sadašnjost i budućnost Srbije može svesti samo na to ko će kada nadjačati, ko će kome vratiti milo za drago, ko će prebrisati tablu i početi da na njoj ispisuje svoje pravde i istine? Dok je bilo časno biti prijatelj, gost i laureat imperije BK, samo su poneki novinari podsećali na ono čime se sada bave istražitelji. Imperija je svuda imala svoje pipke i ništa nije moglo da je iznenadi. Stvar nije u tome da se likuje zbog toga što je neko iza rešetaka ili na poternici. Aprilske mere pravne države imaće smisla samo ako se ne ispostavi da je posredi nešto drugo. To jest, neki kumovski obračun.
Sandžak se i stoput može nazivati Raška oblast. Dok tamo bar jednom nedeljno pukne neka bomba, znači da se ništa ne rešava preimenovanjem, raspuštanjem narodnih izabranika i prinudnom upravom. Šire gledano, ništa se ne bi rešilo ni raspuštanjem republičke skupštine ni, recimo, rušenjem predsednika, vlade ili Republike. Da je u Sandžaku sve kako valja, ne bi se Bošnjaci delili na Suljine i Rasimove, niti bi se Beograd upuštao u neizvesnu trgovinu s onima koji su tome vičniji. Izmišljanje dobrih i loših Bošnjaka isto je što i pravljenje, iz političkih računa, valjanih i nevaljalih Mađara ili, opet posmatrano šire, spoljnih prijatelja i neprijatelja. Sve se na kraju svodi na podelu na nas i njih, naše i njihove.

Možda ove sumorne misli ne priliče prazniku koji je nastao iz vere u pobedu svetlosti nad tamom, iz radovanja što se pred očima smrtnih ljudi svakog proleća pobedonosno obnavlja ono što je pre nekoliko meseci bespomoćno venulo i trulilo. Možda bi se u svemu moglo naći više razloga za vedrinu. Ako ih ima, tim bolje. Uostalom, bliži se dan završetka saradnje s Hagom. Ma šta to značilo.