Tadić i Koštunica moraju biti iskreni prema Srbiji

- Jesu tim dokumentima svi malo sebi vezali ruke, ali će se na kraju ipak morati naći u prostoru unutar kog će se ozbiljno razgovarati i o drugim opcijama od proklamovanih “nezavisnost sutra” i “Albancima samo autonomija”. Očekivanje je, naime, Kontakt grupe da kroz otprilike šest meseci šatl-diplomatije Marti Ahtisari predloži konkretniji papir o kome bi se onda i direktno pregovaralo. Istina, nisam siguran da se u roku od pola godina, pa čak ni za godinu dana, može doći do nečega što bi sporazumno bilo prihvaćeno. Ali, kako izraz “sporazumno” u ovom slučaju podrazumeva i malo zavrtanja ruku i jednoj i drugoj strani, sve je moguće, mada priznajem da nisam optimista - kaže Svilanović. 

Ako je suditi po debati u samom parlamentu, pa i po ekspozeu premijera Vojislava Koštunica, “Srbija više neće odstupati”?
- Na “kosovskoj” sednici parlamenta socijalisti i radikali su pokušali da odbrane svoju politiku, čiji je rezultat ono od čega Srbija polazi u pregovore o statusu Kosova i Metohije - dakle, niodčega! Zato, umesto fraza i zaklinjanja, i Koštunica i Tadić najpre moraju biti potpuno iskreni prema Srbiji i predočiti joj koliko, zapravo, naša država trenutno nema apsolutno nikakvu kontrolu nad Kosovom i Metohijom. U stvari, premijer Koštunica je u ponedeljak na sednici Skupštine Srbije propustio priliku da jasno saopšti građanima kakvo je pravo stanje na Kosmetu: da srpska vojska ne kontroliše ni jednu od granica, osim linije razdvajanja između Kosova i Srbije; da je tamo misija UN odgovorna za civilnu upravu, dok je NATO odgovoran za bezbednost; da se odlazak Srba nastavlja, dok povratka gotovo i nema; da su verski i kulturno-istorijski spomenici potpuno uništeni i da Srbija nema kontrolu nad njihovom obnovom; da Srbija ne kontroliše čak ni nebo nad Kosovom... Kada se stvari tako predstave, onda je jasno zašto predstojeći pregovori mogu, ukoliko se realno u njih krene, da donesu samo napredak. Međutim, ukoliko i dalje jedina tema u našoj političkoj javnosti budu teritorije i granice, onda građani s pravom na kraju tog procesa mogu da pomisle da se nešto izgubilo. Šta Srbija dobija tom alternativnom politikom?
- Pitanje nezavisnosti Kosova, onako kako ga vide albanski političari, uopšte nije jednostavno. Niti će se dogoditi sutra, verovatno ni za deset godina. Pogotovo ukoliko srpska politika bude, ne isključiva, već promišljena, a to je, uostalom, i jedini način da zaštiti svoje interese. A ti interesi se pre svega odnose na ljude koji tamo žive, na kulturno-istorijske spomenike i sakralne objekte, kao i na veoma ozbiljna ekonomska pitanja, od onih ličnih imovinskih, pa sve do investicija u kosovska javna preduzeća. U svakom slučaju, Srbija iz razgovora može da izađe kao neko ko mnogo više nego danas ima uticaj, i ekonomski i politički, na teritoriji Kosova i Metohije. Međutim, ako Srbija bude samo zastupala model “nikad, nikad”, onda će ona praktično biti izbačena iz igre. Gubiće vreme oko teme - teritorije - na koju, suštinski, ne može da utiče, propuštajući da poentira na drugim važnim temama, kroz koje, zapravo, može da relativizuje priču o nezavisnosti Kosova. Nažalost, čini se da su i Beograd i Priština ušlu u jednu istu matricu: da pozivanjem na pitanje statusa izbegavaju da se bave ozbiljnim problemima. Sa srpske strane, ako Kosovo nije nezavisno, onda je sve super; sa albanske strane, ako Kosovo bude nezavisno, sve će biti super. U stvari, imate dva potpuno pogrešna pristupa, jer se zapravo ni jedna strana ne bavi suštinskim pitanjima.

Koje bi to bilo suštinsko pitanje za Srbiju?
- Fokus u pregovaračkom procesu mora se sa teritorije prebaciti na kosovske Srbe, jer kao rezultat oni moraju da dobiju garancije za ostanak, koje sada nemaju. Ti ljudi moraju da vide da njihov opstanak na tom prostoru ne zavisi samo od pitanja statusa, nego od čitavog niza drugih stvari. Naime, kroz ove pregovore može da se obezbedi veći direktan upliv Srbije u čitav niz oblasti, od zdravstva i obrazovanja, pa sve do bezbednosti. Uostalom, ne treba zaboraviti da NATO ima baze na Kosovu, a Srbija je nesumnjivo zainteresovana za to da u što kraćem roku postane članica Severnoatlantske alijanse. No, ako se kosovskim Srbima stalno iz Beograda servira da oni ne mogu tamo da žive ako Kosovo bude nezavisno, onda ćemo doći u situaciju da će, kada im na kraju neko saopšti da taj prostor više formalno nije deo Srbije, svi pobeći glavom bez obzira. Mi smo već imali jednu traumu sa 250.000 Srba iz Hrvatske, koji su u roku od 48 sati napustili svoje domove i došli ovamo. Nisam siguran da srpsko društvo može da izdrži još jednu sličnu traumu.