Srbljanović o "Streli" i Đinđiću: Promiču vam bitne stvari

Beograd -- Dramaturškinja Biljana Srbljanović, koautorka rešenja za spomenik Zoranu Đinđiću, objavila je tekst u kom iznosi svoj stav o polemici koja prati "Strelu".

Izvor: B92, Peščanik
Podeli
Foto: Tanjug
Foto: Tanjug

Na sajtu "Peščanika", profesorka FDU je povukla paralelu između kritika na račun rešenja koje su predložili vajar Mrđan Bajić i ona sa postavljanjem Meštrovićevog "Pobednika" na Terazije.

Kako navodi, tadašnji gradonačelnik Beograda Kosta Kumanudi, inače bivši demokrata, a tada ekstremni fašista i nedićevac, "izvukao je Pobednika iz šupe na Senjaku", ali je zatim simbol Beograda, pod pritiskom javnosti, prebačen na Kalemegdan.

"...po našem običaju, krenule su čaršijske priče i rasprave po novinama: da li obnažena figura Pobednika dolikuje javnom moralu, da li taj simbol srpske pobede mora da ima opanke i šajkaču, sve do toga da li spomenik od nacionalnog značaja treba da radi jedan Hrvat, kao i to da li je isti (Meštrović) kvalifikovan umetnik za ovakav poduhvat", prenosi Srbljanovićeva reči kustoskinje Istorijskog muzeja Zorice Janković objavljene u "Vremenu" 2008. godine.

PROČITAJTE JOŠ: Objavljeno kako će izgledati spomenik Đinđiću

Kako se navodi, beogradska čaršija je jedva dočekala da se uključi u jednu ovakvu polemiku, koja je sublimirana u "estetsko-moralnu anketu" u listu "Politika", a na polemiku je Meštrović odgovorio ovako:

"Ako misle da je postave na Terazijama, neka je postave. Ako su pronašli neko bolje mesto, neka je postave tamo – iako ja ne znam zašto ne bi mogla stajati na Terazijama. Na kraju, može da ostane i tamo gde je do sada bila – u šupi."

Srbljanovićeva tekst završava sa: "Kosta Kumanudi, gradonačelnik koji je postavio Pobednika, posle rata јe, zbog svog otvorenog fašizma, izdaje svog naroda i svoje zemlje, osuđen na 18 meseci robiјe, gubitak političkih i građanskih prava (osim roditeljskih) u traјanju od dve godine, kao i na konfiskaciјu celokupne imovine.

Pošto se upravo danas, u ponedeljak 23. oktobra 2017. godine, nastavlja proces za rehabilitaciju izdajnika Milana Nedića, na sudu koji je odbio svedočenja predstavnika Jevrejske zajednice – ako nam, građani, uspe da i tog zlikovca povratimo među ljude, Kumanudi će logično da sledi.

Dok vi diskutujete o Vučiču, Vesiću, vajarskoj estetici, položaju spomenika i njegovom izgledu i zašto nije lep kao na groblju, promiču vam bitne stvari, Srbi moji.

Što se mene tiče, može Strela i u šupu."

Uz ovaj tekst objavljeno je i obrazloženje Srbljanovićeve, u kom se između ostalog objašnjava kako će funkcionisati zvučni deo instalacije:

"Mikrofoni koji skupljaju kakofoniju, prestaju da stvaraju šum i smetnju za slušanje reči Zorana Đinđića, onda kada shvatimo da ga nismo slušali i čuli OD NAS SAMIH, te kada shvatimo da je jedini napor koji je potreban je da utišamo sami sebe.

Veoma je važno naglasiti da je zvuča instalacija krajnje intuitivna, ali i sa izrazito kontrolisanim nivoom decibela, koji nikada ne prelazi granicu čujnosti na samo nekoliko koraka u perimetru oko skulpture i time ne doprinosi opštem sonornom zagađenju, ali ipak simbolički i bukvalno, čini tu kakofoniju glasova od koje ne čujemo suštinu i zbog koje moramo načiniti napor da čujemo i razumemo misli velikog govornika kome je spomenik posvećen, a koga nismo umeli da čujemo od buke koju smo sami stvarali.

Pitanja koja postavlja čitava skulptura i zvučna instalacija, sledstveno tome, su:
Šta sam ja učinio?
Šta sam mogao da učinim?
Šta nisam čuo, razumeo?
Da li sam mogao nešto da promenim?
Šta sam propustio da slušam i razumem i zašto mi se to dogodilo?
Zašto to ne uradim SAD?
Kako to mogu da uradim SAD?

Zvučna instalacija je skriveno inkorporirana u simbol prekinute strele, očišćene od svih suvišnih elemenata (postamenta, okruženja), da bi se blizina posetioca i dela učinila što prisnijom, a istovremeno da bi se evocirao simbol misli koja je pogodila naše društvo, vinula se na gore, u svojoj putanji za trenutak prekinuta, da bi pobednički i prkosno nastavila dalje. Time se dobija čistota izraza, jasnost i intuitivnost utiska, a sama blizina čini posetioca subjektom komunikacije, jer memorijalna skulptorska forma takođe, mimo uobičajenog, ne reprezentuje pojavnost onoga kome je posvećena, već pokušava da generiše kroz čitljivu metonimiju, samu životnu paradigmu Zorana Đinđića: jasna usmerena misao, ali prekinuta misao, ometena brzina, sposobnost sagledavanja prostora i vremena i usmeravanje drugih na odlučno kretanje kroz neizbežne i zadate prepreke. Kuda? Intelektom napred."

Obrazloženje možete pročitati na ovom linku.

Društvo

strana 1 od 6453 idi na stranu